Iskenderov o rezoluciji
Петар ИСКЕНДЕРОВ
Прозападни компромис на косовској крви
Резолуције Генералне скупштине ОУН по одређењу су документа са карактером препоруке. То није у вези само са непостојањем јасних овлашћења и механизама Генералне скупштине за реализацију сопствених одлука – за разлику од Савета безбедности ОУН – већ и са самом процедуром доношења одлука. За пролазак документа довољан је већи број гласова „за" у односу на гласове „против", а при том се уздржани не рачунају. Такав механизам омогућава да се одобре документи, према којима већина земаља-чланица исказује привидну или искрену индиферентност. То се, поред осталог, догодило са захтевом Србије Међународном суду ОУН по питању легитимитета самопроглашене независности Косова – против кога су октобра 2008. године децидно гласале једино Сједињене Државе, Албанија и низ пацифичких држава, док се већина земаља-чланица Европске уније уздржала. Осим тога, у арсеналу Генералне скупштинм ОУН постоји још и такав механизам, као што је консолидовано одобрење – уколико су документ унапред усагласили принципијелни актери овог или оног процеса, догађаја или конфликта.
Управо се последњи случај догодио у ноћи између четвртка и петка (10. септембра) по московском времену – када је Генерална скупштина одобрила заједничку резолуцију Србије и Европске уније о Косову. Документ је презентирао шеф српског Министарства спољних послова Вук Јеремић и тим се документом позива на апстрактни „мирни дијалог" о косовском проблему између Београда и Приштине, који би „био фактор мира, безбедности и стабилности у региону". Међутим, дату резолуцију – без обзира на све споља гледано испоштоване принципе преговора, компромиса и усаглашавања – нипошто не можемо сматрати подједнаким дипломатским успехом партнера. Ради се о фактичкој капитулацији једног од њих – власти Србије – које су се током последњих дана повлачиле са својих позиција тачку по тачку, да би у коначном резултату разматрање косовског проблема у ОУН претвориле у театар политичког апсурда.
Коначни текст документа, који је српско руководство разрадило још у јулу, након негативне по Србију одлуке Међународног суда ОУН, испеглан је до те мере, да је на парадоксалан начин задовољио и власти Србије, и главне архитекте косовске независности у лику САД и Европске уније. То је омогућило да се документ једногласно одобри, али је с друге стране у значајној мери девалвирало његову међународно-правну тежину. Западне државе су по козна који пут оствариле све своје циљеве, не жртвујући при том Србима ништа сем нове порције похвала и расплинутих обећања.
Међутим, првобитни нацрт резолуције омогућавао је макар спровођење „мониторинга" у сали Генералне скупштине ОУН, како би се установио однос снага међу присталицама и противницима независности Косова. Документ је садржао апсолутно правичне одреднице о „недопустивости" независности Косова (нарочито са аспекта коришћења косовског преседана у другим конфликтним зонама Балкана и целокупног евроазијског простора) и неопходности нових преговора „о свим преосталим отвореним питањима", а то значи и о статусу покрајине. Сличне констатације давале су могућност ОУН да изрази макар и необавезни за спровођење (таква је, како је већ горе речено, природа резолуција Генералне скупштине), али бар какав такав јасан став.
Међутим, притисак Запада, подржан од стране Организтације Исламска конференција, на Србију са захтевом или да повуче нацрт резолуције, или да из ње избаци неповољне за албанске власти Косова формулације, одрадио је своје. Своју ауторитетну реч изрекли су и гости у Београду, министри иностраних послова Немачке и Велике Британије Гвидо Вестервале и Виљам Хејг, као и Врховни комесар Европске уније за међународне односе и политику безбедности Кетрин Ештон, која је у Бриселу примила председника Србије Бориса Тадића. И без обзира не све бучне речи господина Тадића и његових истомишљеника о праву Србије да поднесе на разматрање Генералне скупштине ОУН своје виђење и косовске независности, и саме одлуке Међународног суда ОУН, коначна резолуција добила је толико компромисни и расплинути карактер, да већ и уопште чак ни теоријски никог и ни на шта не обавезује. У замену за одредницу о „недопустивости" косовске независности документ подвлачи да „Србија никада и ни на који начин неће признати независност своје јужне провинције", а такође говори о значају апстрактног „мирног дијалога".
Главни проблем се, међутим, не своди на терминологију најновијег документа, већ на његов значај за даљи развој ситуације у региону. Несумњиво да неодређеност око међународно-правног статуса Косова, која још увек траје, представља додатни фактор у корист активнијег деловања босанских Срба у правцу сопственог самоопределења. Премијер босанске Републике Српске Милорад Додик већ је навео приближне рокове самоопределења босанских Срба по косовском обрасцу – „наредних четири године". Много тога ће зависити од резултата предвиђених за 3. октобар у Босни и Херцеговини свеопштих избора. У случају ако Савез независних социјал-демократа Милорада Додика потврди своје лидирајуће позиције у Републици Српској, вероватноћа понављања косовског сценарија у том региону Балкана ће се суштински повећати. Тим пре што и друге српске странке у Босни и Херцеговини заузимају сличне ставове. Лидер Демократског народног савеза Марко Павић позива да се у сопственом интересу искористи не само косовски преседан као такав, него и конкретна одлука Међународног суда ОУН за подршку независности Косова. Он верује да „мишљење Суда показује, којим путем треба ићи".
Компромиси које је председник Тадић постигао са руководством Европске уније као такви, апсолутно могу довести и до заоштравања унутарполитичке ситуације у самој Србији, где опозиција критички прати сваки корак власти у вези са Косовом и јавно, не и без основа, сумњичи ту власт за њихове тајне намере да пристану на независност покрајине.
Незадовољни су и косовски Срби. Уочи заседања Генералне скупштине ОУН председник Српског националног већа Северног Косова Милан Ивановић је изјавио, да последњи потези Бориса Тадића приморавају његове сународнике да се поуздају у Русију. Он је припретио да уколико се договором Београда и Европске уније о Косову буду кршила права косовских Срба и реализују „без сагласности Русије", тада ћемо „ми покренути иницијативу да се одобри руско држављанство Србима на Косову и Метохији". „Русија ће умети да заштите своје грађане ма где они живели" – подвукао је Милан Ивановић, очигледно имајући у виду војни конфликт на Кавказу августа 2008. године и признавање независности Абхазије и Јужне Осетије. Он се позвао на декларацију о заштити Косовске покрајине као „неотуђивог дела Србије", коју су усвојили делегати скупштине општина Косова и Метохије 7. септембра у граду Звечану. У том се документу подвлачи, да нико нема право да разрађује документ у коме се"директно или индиректно доводе у опасност суверенитет и територијална целовитост Србије" – што је транспарентна алузија на компромисе Тадића са Европском унијом.
Што се тиче нада Београда у што скорију интеграцију у ЕУ – тешко да су оне постале изгледније нaкон најновије одлуке Генералне скупштине ОУН. Брисел у резерви има још низ полуга за притисак на Србију – од изручења генерала Ратка Младића, до регионализације земље и преиспитивања њених споразума са Русијом. Према томе, процес дипломатског „завртања руку" српском руководству тешко да ће се зауставити – тим пре када он доноси тако очигледне резултате. А речима које је у Њујорку изговорио Вук Јеремић – „не сумњајте да ће Србија и даље заузимати одлучан став" – подсећају не чак на добру мину у лошој игри, већ на потпуно одсуство било какве „мине" у односу на колевку српске државности.
_________________
Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ - старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј» и радиостанице «Глас Русије».
Извор: http://www.fondsk.ru/
Превод: Рајко ДОСКОВИЋ
Нема коментара:
Постави коментар