Употреба насилних демонстрација

Употреба

понедељак, 18 октобар 2010 17:47 Чедомир АнтиЋ, Дан

 

Прошла је парада хомосексуалаца у Београду, прекинута је фудбалска утакмица у италијанском граду Ђенови. Екстремни десничари су добили афирмацију. Замислите групе и њихове вође који никада нијесу окупили више од неколико стотина присталица како командују бригадама хулигана, насилника, примитиваца, сиротиње, незапослених омладинаца и очајних незадовољника. Владајуће странке су гарантујући безбједност за учеснике геј параде и захтијевајући од својих функционера по министарствима да јој присуствују успјеле да је појачају толико да се процјењује како се на њој окупило око хиљаду учесника. Група маргиналаца је, захваљујући дјеловању власти и србомрзачких странака и удружења, поред неколико стотина сигурних агресивних екстремиста и хомофоба, зато успјела да мобилише и под своју команду стави око седам хиљада младих људи, а подршку им је, макар и невољно, пружио и велики дио јавности.

На другој страни лијепо су профитирали и разни критичари Србије и њеног народа. По ко зна који пут „доказана" је српска геноцидна посебност. То што сарађују са вјерско-политичким великодостојницима из Новог Пазара и што никада не би замјерили Сарајеву што не организује геј параду не смета овим партијама и удружењима да се обруше на све што је српско. Крива им је Србија, чији министар шета заједно са хомосексуалцима, а не спомињу Црну Гору, гдје министар истог ресора тврди да постојање хомосексуалаца није добро за његову земљу. Да не говоримо о вољеним Сједињеним Америчким Државама, које баш и нијесу у цјелости Холивуд. Тамо и даље постоји 19 савезних држава у којима запослени може добити отказ зато што је хомосексуалац. А тек један од очева нације и писац Декларације о независности Томас Џеферсон, који није ни Карађорђе, ни св. Сава, ни цар Душан Силни да га свака међународна шуша блати, вријеђа и представља намјерно заборављајући на временски контекст, али је чињеница да је исти повезан са предлогом закона који је хомосексуализам видио као злочин, а санкционисао га кастрацијом.
Ваљда је јасно да у нашем случају, углавном, није ријеч о хомофобији, људским правима и принципима. У питању су српски народ и мржња према њему. Мржња која је старија од недавних ратова, дубља од историје и која, као и свака велика страст, није разумна. Али, оставимо за тренутак по страни маргиналце, хулигане и оне друге који су са њима у симбиози. Позабавимо се мало властима Републике Србије. Власт у Србији испуњена је поносом зато што је полиција успјела да спријечи насиље над учесницима геј параде. Штавише, мало се и љуте што им јурисдикција престаје у Ђенови, да и тамо искажу велики успјех. Ипак, многим посматрачима, који при том не дијеле остале политичке или идеолошке погледе, није промакла чињеница да ништа није учињено да се организација насилних демонстрација спријечи. Безбједносно-информативна агенција је све знала и предвидјела, полиција је најуспјешније дјеловала, али нико да дан раније похапси организаторе нереда, нико да заплијени новац којим су илегалне групе на незаконит начин финансиране. Седам хиљада „бораца" наоружаних хладним оружјем и Молотовљевим коктелима маневрисало је са великим успјехом у области дугачкој шест километара и широкој четири километра усред српске престонице. Систем везе нијесу увезли из иностранства, нити су га добили од војске или полиције. Служили су се мобилним телефонима. Како некоме од генија из врха полиције није пало на памет да, рецимо, на сат времена искључи операторе мобилне телефоније?

Током двадесет година постојања Друге републике (од 1990. године наовамо) научио сам да у оваквим ситуацијама (рат, санкције, отцјепљења, изненадне смрти, атентати, нереди...) пажљиво читам друге вијести у новинама. Да само знате колико је контроверзних политичких одлука, непоштених приватизација, неправедних пресуда, незаконитих трансакција, додјела станова и разних других средстава донесено и извршено управо у вријеме док се јавност тресла заокупљена нечим другим. Нијесам поклоник теорија завјере, али не треба се правити слијеп и глув. Дан пошто је прошла парада хомосексуалаца, док су телевизије ратовале бројкама, процјенама и сугестијама намијењеним слуђеној јавности, а само неколико часова прије него што је државна секретарка САД слетјела на београдски аеродром, усред српске престонице пуштен је оптужени за масакр над војницима ЈНА у Тузли. Претходно смо о његовој невиности чули од Хариса Силајџића. Такође, за разлику од оптужених Срба, њему је подршку пружио и амбасадор Босне и Херцеговине у Србији. Ускоро смо чули и како у Европском парламенту (који, узгред, није судска установа) знају о Јуришићевој невиности. Зашто баш сада?

Важно је да је високи функционер Министарства правде Србије изјавио да насилнике у Београду и Ђенови финансирају српски тајкуни. Наводно су исти заинтересовани да Србија остане изолована. Могуће је... Међутим, државни предводник нема права на претпоставке, посебно кад је ријеч о особама које у данашњој Србији уживају бројне привилегије и јако су блиске кључним центрима моћи. Лицемерје таквих изјава само повећава фрустрацију јавности, као и број радикалних и насилних омладинаца.
И док се српска јавност згражава над оданошћу митрополита Амфилохија Светом писму, а није је брига за однос црногорског министра за људска и мањинска права према европским конвенцијама. Хилари Клинтон отишла је из Београда задовољна. У Сарајеву је тражила стварње унитарне Босне. У Приштини је подржала косовску независност. Ограниченим типовима у Београду и мегаломанијачким екстремистима љевице и деснице поручила је да Србија не само да ће да буде дио Европске уније, већ треба да буде и њен лидер. Прије једанаест година Бил Клинтон је приликом посјете Сарајеву избомбардовану Србију препознао као лидера региона. Сада смо „заслужили Балкан цио и Европе већи дио". Привреда нам је биједна, политички смо у мишијој рупи, социјално лоше стојимо – зараде су нам више само од косовских, али лидер смо, вјероватно, по паметним и лијепим политичарима. Али, ако Хилари каже...

 

http://in4s.net/index.php/magazin/kultura/1693-upotreba-