SIM: OTKAZIVANJE GEJ-PARADE ILI PRVA POBEDA SRBIJE NAD NJENOM ELITOM

субота, 1. октобар 2011.

OTKAZIVANJE GEJ-PARADE ILI PRVA POBEDA SRBIJE NAD NJENOM ELITOM

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: OTKAZIVANJE GEJ-PARADE ILI PRVA POBEDA SRBIJE NAD NJENOM ELITOM

petak, 30 septembar 2011 21:30

Nije razlog za slavlje, ali pobeda jeste zato što je naša vera od danas da jeste moguće, da energija postoji i da su procesi započeli

Ne bih preterivao, utoliko pre što smo preterivanjima skloni, tek držim da je otkazivanje gej-parade prva mala pobeda Srbije nad njenom političkom i društvenom elitom i da ta pobeda pokazuje da ima nade. Zašto?

Da se ne lažemo, nisu se oni uplašili nasilja. Podneli bi ga nekako, utoliko pre što su na nasilje izvežbaniji i nasilju vičniji od onih koje su svih ovih dana kroz svoje medije optuživali da im nasiljem prete. Oni su se uplašili da neće, kao prošle godine, moći da proglase huliganima sve koji se protive još jednom poniženju serviranom iz stranih ambasada zbog slamanja identiteta, u kome jeste sadržana iskra otpora mekoj okupaciji. Oni su se uplašili da ovaj put na ulicama neće biti samo besni klinci, već i njihovi očevi spremni i da prime i da podele batine i zatvor umesto svoje dece. Uplašili su se da će, ako budu morali da huliganizuju celu Srbiju, na kraju ostati samo jedno malo pusto ostrvo izolovano od svega onoga zbog čega suštinski postoji.

Naravno, nisu ni Dačić ni Đilas danas izašli ususret Srbiji kad su morali da kažu „ne" tolikim i toliko upornim stranim ambasadorima, rešenim da se u Srbiji ima dogoditi gej-parada, pa makar sve gorelo. Oni su svesni da u trenutku kad im se približavaju izbori nema nikakvog smisla da ostaju na tom ostrvu, kolikogod zlatno bilo, i da je glupo frontalno se suprotstaviti narodnoj volji. Samo zato su ambasadorima rekli svoje „ne", koje dakle nije nimalo istorijsko. Istorijsko je ono zbog čega se to desilo.

Zato je, zbog opasnosti od tog frontalnog sukoba Srbije i njene otuđene elite, o gej-paradi raspravljao Tadićev savet za nacionalnu bezbednost, isti onaj koji se nije sastao ni kad je NATO pucao u Srbe na severu Kosova, ni zbog drugih važnih događaja pre toga. Zato nam danas Čanak poručuje da je postao evroskeptik, zato nam se Boža Đelić preko novina žali kako mu oni Briselu vređeju inteligenciju i zato će nam sutra valjda Boris pokazati da neki ljudi imaju šum na srcu, a on Srbiju. Još samo da nam Boža, Čanak i on objasne zašto su sve ovo vreme oni vređali našu inteligenciju i zašto smo posle svake njihove priče bili siromašniji, poniženiji i beznadniji.

Pokazalo se i to da događaje uvek treba vrednovati po važnosti - naravno da je Kosovo važnije od gej-parade - ali ih, makar samo ponekad, valja vrednovati i po stepenu motivacije koju u narodu proizvode. Ona kap koja prelije čašu jednaka kao i sve koje su pre nje čašu punile, ali je i posebna po tome što je baš ona ta koja može da pokrene stvari i procese posle kojih ništa više ne ostaje isto.

Naravno, gej-parada nije bila prilika da se demonstrira odnos Srbije prema gej-populaciji, ali je bila prilika da se pokaže odnos prema režimu, koji je zloupotrebio grupicu profesionalnih pedera, a oni celu populaciju naših sugrađana samo zbog toga da bi Srbiji pokazali da mogu da joj urade baš sve što padne napamet njima i njihovim mentorima iz stranih ambasada. Oni koji su to prepoznali danas iz ovoga nose svoju malu političku pobedu, uz napomenu da će već sutra tu pobedu da im otmu ovi novopečeni zaštitnici Srbije, koji su danas pregrmeli rizik da im u nedelju policija otkaže poslušnost i koji bi sada, kako se približavaju izbori, svoj strah od juče tako rado konvertovali u svoj princip za sutra. Neka im te pobede oni, obuzeti sopstvenim preživljavanjem, nemaju pojma kakva ponornica huči ispod njih i kakva je sila pokrenuta među onima koji hoće promene.

Zato, ovo pobeda jeste, ali nije razlog za slavlje. Jer ceo njen smisao iscrpljuje se u tome da danas znamo ono što mnogi od nas nisu verovali. A naša vera je od danas da jeste moguće, da energija postoji i da su procesi započeli. I, što je najvažnije, znamo da naš glas vredi mnogo i da ga, kad dođe vreme, ne smemo prokockati jer se kockamo kućom.

Ako je moguće - a sad znamo da jeste - ostaje nam da širimo tu veru u koju su svoje zrnce peska ugradili i čitaoci „Novog Standarda". Zahvaljujem Vam na tome, uveren da je tek počelo.