Неуспео амерички ангажман на Балкану

08. 11. 2011 13:57 | Doug Bandow | The American Spectator |

(Фото: РТС)

Њујорк – Балкан је један од највећих неуспеха САД, а Авганистан једини сукоб који је био неопходан. Међународне снаге на КиМ (Кфор и Еулекс) наставиле политику Запада да „Срби увек губе", пише амерички часопис.

Крај Хладног рата уклонио је најважнију препреку на путу САД да постане империја и после тога ниједна земља није чешће ратовала од Америке. Ипак, једини сукоб са одређеним степеном неопходности био је Авганистан и потрага за Ал Каидом. Ниједна од ових авантура се није завршила нарочито добро.

Један од највећих неуспеха Вашингтона јесте Балкан који нема никакав геополитички значај за Европу и требало је да буде препуштен европским чланицама НАТО-а. Ако су они, као што је говорио Ото фон Бизмарк, сматрали да Балкан није вредан костију ниједног померанског војника, онда Америка свакако није имала разлоге да се тамо меша.

Ипак, пре нешто више од десет година, Вашингтон је бомбардовао Србију која нити је напала, нити је претила било којој чланици НАТО-а. Западне нације, које су вековима водиле огорчене борбе на саму помисао сецесије, кренуле су у рат како би подржале независност територије КиМ.

Статус КиМ, историјски српског, али са већинским албанским становништвом, остаје нерешен. Београд одбија да прихвати ампутацију 15 одсто своје територије, Русија блокира улазак КиМ у Уједињене нације, а већина земаља света, укључујући пет чланица Европске уније, одбија да призна независност КиМ. Недавно је избило насиље на северу КиМ, где српска већина остаје лојална Београду.

Нажалост, међународне снаге, како Кфор под командом НАТО-а, тако и европска цивилна мисија Еулекс, наставили су политику Запада „Срби увек губе".

Када се пре две деценије распадала Југославија којом су доминирали Срби, немачка влада је тај процес убрзала преурањеним признавањем одметничких република Словеније и Хрватске.

Авај, признање без гаранције за велику српску заједницу у Хрватској довело је до крвавог рата када су Срби хтели да се отцепе од Хрватске. Резултат је био сукоб у којем је Америка подржала хрватску већину и обучавала хрватску војску која је починила ратне злочине и етничко чишћење великог обима.

Запад жмури на једно око

Вашингтон је, такође, употребио ваздушну силу да одржи на окупу Босну којом доминирају Муслимани, упркос жељи Срба и Хрвата да се отцепе од ње. Та вештачка земља и даље остаје европски протекторат, којим влада високи представник чији је главни посао да угуши сваки став народа који је супротан вољи његових господара у Бриселу.

Савезничке симпатије према онима који су желели да избегну територије са српском већином наставиле су се према Македонији, Црној Гори и КиМ. Неоспорно је да је Милошевићева владавина била сурова, али је почињено више него довољно злочина да би они били тек тако занемарени. Запад је константно жмурио на једно око када су Србе убијали и расељавали.

То нигде није било тако очигледно као на КиМ. Иако су америчке дипломате назвале Ослободилачку војску Косова, која је касније осумњичена за продају органа српских затвореника „терористима", савезници су потиснули сваку гадљивост и позајмили побуњеницима своје ваздухопловство бомбардујући и убијајући стотине и хиљаде српских цивила, вероватно исто онолико колико је настрадало Албанаца током две године герилског ратовања пре интервенције НАТО-а.

Албанска већина тада је применила некадашњу српску бруталност протеравши четврт милиона Срба, Рома и неалбанских муслимана. Почетком године, Парламентарна скупштина Савета Европе признала је да је савезничка интервенција „довела до бројних кршења људских права и није пружила трајна решења за суштинске проблеме".

Назови земља и паралелне структуре

Потом су уследиле године застоја, крунисане неуспелим преговорима у којима су савезници одлучили да КиМ мора да буде независно, а једино о чему се може разговарати јесу детаљи српске капитулације. Одбијање Београда да попусти критиковано је као опструкција и КиМ је 2008. године прогласило независност.

Назови земља добила је лоше оцене на међународној сцени, а Савет Европе напао је њеног премијера да предводи организацију „налик мафијашкој". Није изненађење то што Срби који живе у Косовској Митровици, северно од Ибра, не желе да буду део државе са већинским албанским становништвом. Они су задржали државне структуре повезане са Србијом и настаљају да се супротстављају власти у Приштини.

Вашингтон и Брисел остају тврдоглави. Запад је одредио границе КиМ. Од Срба се очекује да раде оно што им се каже и да се препусте милости оних који су оптужени за трговину људским органима и сакаћење српских затвореника због профита. Шта ако су неки од људи у Приштини исти они који су као герилци убијали Србе? Или исти они људи који су 2004. године подстакли други круг насиља над прогоњеним мањинским становништвом.

Немачка канцеларка Ангела Меркел недавно је одржала предавање Београду о неопходности да призна КиМ, ако жели да уђе у Европску унију. Иако пет чланица ЕУ одбија да призна КиМ, канцеларка Меркел инсистира да Србија потпише своје сопствено распарчавање како би добила место у Бриселу.

Готово исто толико категорична је била и Европска комисија која је објавила нови извештај закључивши да ће „Србија бити у позицији да у средњорочном периоду преузме обавезе чланства".

Међутим, ту постоји једно важно „али". Београд треба да сарађује „активно са Еулексом како би Еулекс могао да обавља своје задатке у свим деловима КиМ". Комисија је додала: „Све снаге треба да одиграју своју улогу у смањивању тензија на северу КиМ и омогуће слободу кретања људи и робе". То значи предавање српског севера КиМ у руке владе коју они никада нису прихватили.

Статус КиМ је недавно добио на хитности. Београд је 2008. године ставио ембарго на промет робе са КиМ. Овог лета, шиптарске структуре су одлучиле да се освете забранивши промет српских производа, чак и на север. То је подразумевало ширење нелегалних шиптарских структура ка централној Србији како би се онемогућила српско-српска трговина. Тамошњи Срби одговорили су постављањем барикада, а предложили да ће их уклонити ако Кфор и Еулекс престану да превозе шиптарске службенике службенике на север.

То је био разуман захтев. Бивши амерички дипломата Џерард Галучи напомиње да је мандат Кфора мировна мисија, а не политика. Кфор „треба да спречи безбедносне проблеме и обузда или поништи провокације као што су политички трикови шиптара". Али сада је мисија НАТО-а, погрешно названа мировном, „иступила из мандата Савета безбедности УН одлуком да спроведе захтеве институција у Приштини", објашњава Галучи.

Кфор тврди да он, једноставно, жели да унапреди „безусловну слободу кретања", али оно што је заиста мислио јесте наметање владавине Албанаца над Србима. Заправо, неки западни званичници надали су се да ће решити проблем на другачији начин.

Један бивши командант Кфора, француски генерал-пуковник Гзавије де Марњак, истакао је да су у просеку Албанци млађи од Срба тако да ће „бити нека врста биолошког краја овдашњим проблемима јер, знате, један од народа ће једноставно нестати".

Међутим, то значи чекање. Да би убрзао процес, Кфор је бацио сузавац и бибер-спреј на српске демонстранте претворивши се у де факто шиптарске снаге.

http://www.vaseljenska.com/vesti/neuspeo-americki-angazman-na-balkanu/