I šta sad?

sreda, 14 decembar 2011 13:14

Piše: Ratko Dmitrović

Trebalo je da prođe jedanaest godina pa da u Srbiji i poslednji demokrata, eurofanatik, antimiloševićevac, borac protiv srpskog nacionalizma i konzervativizma... shvati ono što je realistima bilo jasno od samog početka.

 

 

Da shvati istinu koja glasi: Nije NATO Alijansa bombardovala Srbiju 1999. godine da bi zaštitila ugrožene Šiptare na Kosovu već da bi Kosovo otela od Srbije.  To činjenica je ovih dana ogoljena kao oglodana kost. Nema ništa izvan toga. To je početak i kraj priče. Sve drugo; navodno ugrožena ljudska prava, srpska agresija, nesposobnost Srba da žive sa drugim narodima, hrana je za sive vijuge koji se ne naprežu ni jedanput mesečno, kamoli svakoga dana.

Jedanaest godina traje usađivanje u srpski kolektivni mozak "istine" da je međunarodna zajednica (NATO) intervenisala da bi se zaustavio "Miloševićev diktatorski režim" i sprečio pogrom Abanaca na Kosovu i Metohiji.

 

Jedanaest godina beogradski vlastodršci sluđuju sopstveni narod pričama o velikoj ljubavi koju međunarona zajednica gaji prema Srbiji a koja, eto, ne može da se ostvari zbog nekih sitnica: Miloševića, Karadžića, Mladića, Martića, Milutinovića, Pavkovića, Lazarevića, Ojdanića, Lukića...Sve ih je Beograd slančio i poslao u Hag. I do čega se došlo?

 

Do spoznaje da su bili u pravu oni koji su još 1991. godine upozoravali na stare interese i na račune iz prošlosti, na Nemačku koja ceo dvadeseti vek lomi kičmu Srbiji, na Englesku koja je stari, hladni, sračunati neprijatelj Srbije, još sa kraja 19. veka.
Hoće li neko da se izvini tim ljudima koji su već dvadeset godina prikovani na stub srama "građanske i demokratske Srbije", označeni kao zatucani nacionalisti, ratnohuškači, mutivode, konzervativci, kočničari Srbije na putu u Evropu.

 

A onda je Angela Merkel, pritisnuta sopstvenim mukama oko evra i Evropske unije, odlučila da prekine predstavu za narod i prikrivenu diplomatiju iznese na svetlo dana. Rekla je da Srbija može u predsoblje Evropske unije ali samo ako se javno odrekne Kosova i Metohije, prihvati sve što od nje traže Šiptari, Berlin, London i Vašington.

Još od poraza Hitlera i kapitulacije Nemačke ni jedan država nije bila izložena takvom poniženju kao što je Srbija danas. Od Srbije se traži ono što se nikada ni od koga nije tražilo; da se dobrovoljno odrekne dela svog teritorija.

 

Hitler je sa nemačkom armijom četiri godine divljao po Evropi, stavio je pod čizmu, palio, provodio genocide i holokauste i Nemačka je platila cenu te rabote, podelom na istočnu i zapadnu Nemačku. Svi smo znali da je ta podela vremenski ograničena, da će trajati onoliko koliko bude trajao SSSR. Danas od Srbije Kosovo otimaju zauvek.

 

Od Srbije se danas traži i uzima više nego od Nemačke 1945. godine. Takozvani razvijeni, demokratski Zapad tretira Srbiju gore nego Hitlerovu Nemačku. A Srbija nikoga nije napala, njena vojska nije prešla ni jednu graničnu liniju. Nju su napali njeni građani, Albanci, nacionalna manjina, sa ciljem da na tlu Srbije stvore još jednu albansku državu.

Kad se videlo da to neće ići Engleska, Amerika, Nemačka, podižu NATO, najveću vojnu silu od postanka sveta, bombarduju Srbiju, otimaju Kosovo i Metohiju i daju taj deo države Srbije Šiptarima. Sada traže da Srbija to aminuje. Da im nije važno ne bi ni tražili. Za uzvrat nude mesto na klupi za rezervne igrače u svlačionici Evropske unije. Do sledećeg uslova.

I šta sad? Ako imaju pameti beogradski vlastodršci nemaju težak izbor