Цвијетин Миливојевић: Вучић и референдум за "Србију у ЕУ, без Косова"

[Ostali narod veruje da im se podmece "ultimatum" na potpis, a oni su davno potpisali I vise nego sto se od njih trazilo, sad im je ostalo da traze vase potpies I da vode hajku protiv predsednika SANU. Kao da je on pratio prstic lepe Kate umesto Borka, Ivice I Ava, bio na raraznim radnim vecerama, nazdravljao sampanjcem sa fals premijerom, da ne govorim o Boti koji je uveo starateljstvo "prijatelja", ponistavajuci rezoluciju 1244]
Цвијетин Миливојевић: Вучић и референдум за "Србију у ЕУ, без Косова"

 

понедељак, 19. октобар 2015.

Признајем да задовољно трљам руке: да су избори, на пример, у децембру, а не за шест месеци, Канцелар би развалио килаву опозицију - овако, кандидат за најновијег српског Вожда, одлучио је (а ја му још верујем на реч да он све што чини, чини за добро нашег, а не, рецимо, немачког народа) - да баци рукавицу у лице грађанима Србије? Да их приупита за здравље, да им објасни да они, заправо, статистички живе много боље него у време жутих под наводницима, само то још не осећају и да од сиротиње раје заиште подршку за "Србију у ЕУ, без Косова"... Све то на референдуму, на коме би могао и да изгуби буде ли бранио оно у шта не верују ни његови најближи напредњаци! Логично је то, јер Канцелар збори да је његов посао да доноси одлуке у интересу грађана, због чега, вели, има подршку 54 одсто бирачког тела, што је, опет, у недослуху са суровом чињеницом: иако се око половине грађана стварно изјашњава за улазак у ЕУ, више од две трећине њих се томе противи уколико је услов за то било потписивање правнообавезујућег споразума са Косовом, било увођење санкција Русији или, не дај боже, обоје ђумле... Не могу да одгонетнем зашто, али чим је Канцелар, још у увертири "Тешке речи" почео да кукумавчи како су се сви уротили против њега и његових, падоше ми на ум три реченице Душка Радовића. Прва: "Ко стално плаче - нико му не верује". Друга: "Не плачи сам". И, трећа, поента: "Плачи само када те неко гледа и слуша". Тад ми је било јасно да, после монолога који су му конципирали - познат ми рукопис - Т. Б. или И. Р., следи одлучно: не изборима! Међутим, одох ја и корак даље: Ако већ нови председник САНУ (ван сваке је разумне сумње да иза њега не стоји и сва научна, уметничка и ина интелектуална елита Србије) сматра да је Косово већ изгубљено; ако нови потпредседник СПС (а основана је претпоставка да тако мне и сви његови милошевићевци, пензионери и остали бивши аркановци) мисли да Косово више није српско и да се одмах мора расписати самодопринос да га поново откупимо - кад је већ зихер тако, зашто, онда, не би било народног изјашњавања? Плебисцит о томе јесмо ли за колективни уфур у чељусти крокодила који нам је већ откинуо косовску ногу... Но, хајде да не лажем и себе и друге: да избора, за сада, неће бити укапирао сам оног трена кад сам схватио да Канцелар није послушао мој савет већ је, ипак, одлетео на Федерикину вечеру утроје; када је одлучио да, ипак, не одбије свих 36 "језивих" тачака из нацрта преговарачке платформе за "Свето поглавље 35"; кад сам се уверио како су нас, у УНЕСЦО-у, до последње капи наше крви, бранили "наши пријатељи" Немци, Французи, Британци, Амери, Емираћани, Аустријанци, Албанци, Црногорци, Македонци и томе слично... Но, Канцелар нам се баш проискренио. Прво, из срца: "Да бисмо били јаки, никад више не смемо да будемо сами." Па, онда сервилно и богобојажљиво: "Да водим владу без немачке и америчке подршке - то је немогуће!" На концу, потпуно и безрезервно предавање најтананијим емоцијама: "Немачког амандмана (о "Светом Поглављу 35") неће бити..." Теши ме, пак, Пак: нешто ми она симптоматично мудро ћути у Екселенцијино име, иако је кроки крокија платформе о Косову недавно виђен у корпи за отпатке у канцеларији неког "сиротог малог хрчка" у Немањиној. (Данас)