Претражи овај блог

субота, 28. април 2018.

Šešeljizacija Hrvata

bigportal.ba

Šešeljizacija Hrvata – BiGportal.ba

11-13 minutes


Objavljeno: 27.4.2018.

Piše: Slobodan Ikonić

Hrvatska koristi svaku priliku, čak i nepostojeću, da sa Srbijom dodatno pogorša odnose, ne prezajući da u te svrhe zloupotrebi i obeležavanje sećanja na žrtve ustaškog stratišta u Jasenovcu

Iako ga, od povratka iz Haga, mnogi smatraju lavom bez zuba i senkom „junaka" iz haške sudnice, majstor sarkazma kakav je Vojislav Šešelj, sa svojim često agresivnim i narcističkim ponašanjem, uspeo je prošle nedelje da napravi predstavu dostojnu njegovih najboljih dana i tako se vrati u fokus regionalne javnosti, sve i ako ga niko nije zaista video kako gazi zastavu Hrvatske u holu Skupštine Srbije prilikom nedavne posete predsednika hrvatskog Sabora Gordana Jandrokovića.

„Ovo je neka zavera, nije valjda da ne verujete da se to dogodilo", prokomentarisao je Šešelj čin oko koga se podigla velika prašina, a na neviđeno su ga komentarisali i visoki zvaničnici obe države.

REAKCIJA HRVATSKE Premijer Hrvatske Andrej Plenković rekao je da očekuje da Srbija oštro i nedvosmisleno osudi ovaj incident i da nastavak odnosa sa Srbijom bude u kontekstu te osude.

A to što je hrvatska delegacija demonstrativno prekinula posetu Srbiji u Hrvatskoj je dočekano „na nož". Hrvati su to doživeli kao veliku sramotu i podvijanje repa, a pojedini hrvatski mediji su čak predsednika Sabora Gorana Jandrokovića nazvali „njonjom" koji je pred Šešeljem podvio rep i pobegao!

„Možemo li zamisliti ozbiljne državnike, poput američkih i nemačkih, kako beže kada neko protestuje zbog njihovih poseta ili pali zastavu SAD. Očigledno je da Hrvatska ne vodi ozbiljnu spoljnu politiku", zaključuju na jednom hrvatskom portalu.

REAKCIJA SRBIJE Gostujući na Radio-televiziji Srbije, predsednik Aleksandar Vučić je kazao da osuđuje svako paljenje ili gaženje zastave Hrvatske, ali i bilo koje druge suverene zemlje, navodeći da su to „neoprostive stvari". Izražavajući „strašno" žaljenje zbog odluke Andreja Plenkovića da povuče posetu delegacije Sabora, Vučić je ukazao da je Šešelj pravio incidente u Skupštini Srbije i tokom obraćanja visoke predstavnice EU Federike Mogerini a ona nije napustila ni parlament, a kamoli Srbiju.

„Nećemo nikome sa strane dozvoliti da ugrozi naše goste, ali kako da reagujete kada su poslanici u pitanju. Da li smo mi loše primili Jandrokovića?", upitao je predsednik Srbije. Po njegovim rečima, posledice tog incidenta osetiće 186.000 Srba koji danas žive u Hrvatskoj.

Tek, SRS je u saopštenju navela da je zastava gažena, što kasnije niko nije potvrdio, ali je svejedno lider radikala na ovaj način podigao svoj medijski rejting jer je uspeo da razbesni hrvatsku političku scenu i sve vodeće političare i napravi mali diplomatski rat. U zgusnutom tajmingu Šešeljevih poteza koji su usledili, državni organi nisu stigli da reaguju ni na pretnje koje su članovi SRS i njihov predsednik upućivali poslanicima Aleksandri Jerkov, Tomislavu Žigmanovu i Nenadu Čanku, zbog njihovog zahteva da se Šešelju oduzme mandat jer je u Hagu pravosnažno osuđen na kaznu zatvora od 10 godina.

Mnogo hitrije se reagovalo na Šešeljevu najavu mitinga 6. maja u Hrtkovcima, u vojvođanskom mestu u kojem je, na isti dan 1992, održao govor zbog koga je u Hagu osuđen za podsticanje na progon Hrvata. Ligaši i demokrate su potom kazali da će održati kontraskup ukoliko radikalsko okupljanje ne bude zabranjeno. Policija neće dozvoliti održavanje mitinga radikala u Hrtkovcima 6. maja, kao ni kontramiting koji su za isti dan najavili LSV i DS, rekao je ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović. Šešelj sad najavljuje da će se radikali tog dana ipak prošetati Hrtkovcima…

PROTESTNA NOTA Da li su Hrvati samo tražili priliku da bi uvređeno i nabusito reagovali, može da ukaže dalji sled događaja. Ministarstvo spoljnih i evropskih poslova Hrvatske saopštilo je da je ambasadorka Srbije u Zagrebu Mira Nikolić odbila da primi protestnu notu Hrvatske zbog neprimerenog ponašanja lidera radikala Vojislava Šešelja, pa je dokument naknadno prosleđen Ambasadi Srbije, prenela je hrvatska novinska agencija HINA.

Ambasadorka Nikolić odbila je da primi protestnu notu Hrvatske sa obrazloženjem da zvaničnici Republike Srbije nisu učinili ništa loše zbog čega bi poseta delegacije hrvatskog parlamenta Beogradu bila prekinuta. Ona je, prema saopštenju Ministarstva spoljnih poslova Srbije, podsetila da je predsednik Aleksandar Vučić nedavno u Zagrebu doživeo i gore neprijatnosti, ali nije prekidao posetu.

Nikolićeva je, istovremeno, ukazala da su predsednica Narodne skupštine Republike Srbije Maja Gojković, kao domaćin posete, i premijerka Ana Brnabić odmah osudile incident koji je napravio lider radikala, saopštilo je Ministarstvo spoljnih poslova Srbije.

Ali već ustalasana hrvatska javnost, podstaknuta i ponašanjem svojih političkih čelnika, od reakcija brzo prelazi na pretnje, pa povodom odbijanja ambasadorke Nikolić da primi protestnu notu, na zvaničnu mejl adresu ambasade stiže poruka da bi, da se pita „autor", ambasadorka notu ne samo primila nego bi je i – pojela: „Štovana gospođo Nikolić, budite sretna da ja i moji istomišljenici nismo na čelu Hrvatske, jer Vas uveravam da biste tu notu pojeli…"

Istovremeno, u hrvatskom Saboru poslanik Samostalne demokratske srpske stranke Milorad Pupovac prekinuo je svoje izlaganje u parlamentu zbog dobacivanja desničarskih poslanika pošto je podsetio da niko nije odgovarao za zločine protiv Srba u „Oluji" i „Bljesku".

JASENOVAČKE KOMEMORACIJE Samo dva dana kasnije Pupovac je dobio mejl u kojem ga neko ko se predstavlja kao Mladen Kostić pozdravlja sa ustaškim pokličem „Za dom spremni" i navodi da je to „prastari hrvatski pozdrav".

„Nije prvi put imejlom, ni fejsbukom, ni pismom, a ni na ulici. Verovatno nije prvi put ni na Dan sećanja na žrtve Jasenovačkog logora, a nisam siguran da li je prvi put da se isti šalje na znanje predsednici, premijeru i predsedniku Sabora. Prvi put sam odgovorio i objavio", naveo je Pupovac.

Sve se to dešavalo uoči komemoracija u znak sećanja na žrtve ustaškog zločina u Jasenovcu što će, kako se pokazalo, dodatno opteretiti srpsko-hrvatske odnose. Hrvatima nije bila dovoljna opomena što se već treću godinu ova komemoracija održava u više kolona, sve zbog tolerantnog odnosa hrvatske vlasti prema nabujalom i nikad iskreno osuđenom ustaštvu. Pored kolone jevrejske zajednice, antifašista i Srpskog narodnog vijeća, i zvanične zagrebačke, ove godine formirana je i četvrta – hrvatske predsednice Kolinda Grabar Kitarović, ali bez njenog prisustva zbog, kako je njen izaslanik Ivan Zvonimir Čičak objasnio, toliko podeljenosti. Ona mu je navodno rekla da će doći tek kada to bude zajednička kolona svih.

SLUČAJ VULIN U raskoraku, bar sa svojom predsednicom, ministarka spoljnih i evropskih poslova Hrvatske Marija Pejčinović Burić unapred je upozorila Vladu Srbije da srpski ministar odbrane Aleksandar Vulin ne bi trebalo da dolazi u Jasenovac zbog, kako kaže, njegove zapaljive retorike, koja ne bi doprinela odnosima dve države.

I premijer Hrvatske Andrej Plenković izneo je sličan stav. „Što se tiče najavljenog dolaska ministra Vulina u Hrvatsku, očekujemo da svako ko dolazi poštuje hrvatsku državu, a on je tokom svojih boravaka davao neprimerene i uvredljive izjave i nismo sigurni da je to u ovom trenutku najbolje rešenje", rekao je Plenković u odgovoru na pitanje novinara o mogućem dolasku Vulina u Mlaku kod Jasenovca na osveštanje hrama SPC.

Upravo tu počinje vešt medijski spin ovog dela nove runde hrvatsko-srpskih sukoba, koji nije započeo ministar Vulin nego je samo reagovao na poruke prethodno stigle iz Hrvatske; najpre je, dakle, prošlog petka hrvatska ministarka Pejčinović Burić uputila poruku da Vulin ne treba da dolazi, da bi Vulin tek posle 24 časa, i to na pitanje novinara, rekao da „o tome mogu da odlučim ja ili vrhovni komandant vojske", objašnjavajući da je reč o proceduri, te da je ministar odbrane dužan da se, kada putuje, konsultuje sa vrhovnim komandantom koji mu daje ili ne daje dozvolu. Ipak, upravo je zbog ove izjave Vulin i zvanično proglašen za personu non grata u Hrvatskoj, a Srbija sad najavljuje recipročne mere.

„Došao ja ili ne, istina o Jasenovcu i jasenovačkom genocidu će ostati. I istina da se u Jasenovac vratila tabla sa oznakom 'Za dom spremni', istina o genocidu i ubistvima Srba, Jevreja i Roma će ostati, i niko zbog mog dolaska ili nedolaska neće moći da kaže da te istine nema", izjavio je ministar Vulin.

ZA DOM SPREMNI U Jasenovcu se dogodio incident i bez prisustva ministra Vulina. Kako prenose hrvatski mediji, dvojica muškaraca razvili su u mestu Jasenovac (gde je bila i postavljena ploča poginulima sa ustaškim pozdravom) zastavu HOS-a na kojoj stoji ustaški poklič „Za dom spremni". Inače, upravo taj ustaški poklič je i razlog zbog kojeg predstavnici Srba i Jevreja održavaju komemoraciju žrtvama odvojeno od zvanične hrvatske.

Uprkos odluci Ustavnog suda i odredbi Krivičnog zakona prema kojoj je to kažnjivo delo, Veće za suočavanje sa posledicama totalitarnih režima dozvolilo je upotrebu ustaškog pozdrava „Za dom spremni" na komemorativnim skupovima pripadnika jedinica HOS-a. Bez obzira što, kako kaže Milorad Pupovac, osuda zločina u Jasenovcu bez osude ovog pozdrava, bilo gde i bilo kad se on pojavljivao, nije potpuna. „Iskazivanje pijeteta žrtvama jasenovačkim bez osude svega što veliča zločinačku NDH i ustaški pokret, predstavnici naroda žrtava i antifašisti kojima se šalju ovakve poruke teško mogu doživeti kako bi trebalo."

Policijska uprava sisačko-moslavačka tvrdi da „nisu evidentirali" da je zastava s ustaškim pokličom razvijena na području mesta Jasenovac niti na području Spomen-parka Jasenovac, najvećeg ustaškog logora iz Drugog svetskog rata. U saopštenju se dodaje da će policija „povodom fotografije objavljene u medijima, proveriti sve okolnosti u kojima je fotografija nastala".

Dolazak u Jasenovac najavljivao je i notorni desničar Dražen Keleminec koji je nedavno postrojio svoje crnokošuljaše na glavnom zagrebačkom trgu. Keleminec je najavio da će se u društvu desetak istomišljenika pojaviti na području Jasenovca i da će na stazi prema spomeniku izvesti provokativni „performans".

Doduše, Keleminec je zaustavljen i uhapšen na putu za Jasenovac, ali ne zbog svoji ustaških obeležja i izrečenih namera već zbog arogantnog ponašanja i vređanja policajaca.

„Prilikom zaustavljanja dva automobila u mestu Uštice u opštini Jasenovac, u kojima je bilo desetak osoba, a među njima i 53-godišnjak koji je odmah nakon izlaska iz automobila negodovao, vređao policijske službenike i kršio javni mir i red. Zbog tih prekršaja, uz upotrebu sile, on je priveden u nadležnu policijsku stanicu", saopštila je portparolka policijske uprave sisačko-moslavačke Natalija Mezak Dolenčić.

Ne treba zaboraviti koliku je tenziju na relaciji Beograd–Zagreb izazvala januarska izložba o Jasenovcu koju je u Njujorku postavila misija Srbije pri UN. Tako su i beogradski virtuelni incidenti, sa političkim šoumenom Šešeljom, samo providne pokrivalice kojima se Hrvatska uporno služi kako bi izbegla suočavanje sa svojom mračnom prošlošću.

Piše: Slobodan Ikonić za pecat.co.rs

 

среда, 25. април 2018.

"Heroji odbrane" - zabranjeni dokumentarac o odbrani Kosmeta (CEO FILM)

bastabalkana.com

"Heroji odbrane" - zabranjeni dokumentarac o odbrani Kosmeta (CEO FILM)

2 minutes


NA BRANIKU OTADŽBINE

Film „Heroji odbrane" stavljen je na listu zabranjenih filmova za prikazivanje i do danas je u tom statusu. U njemu su obelodanjene činjenice o snazi Vojske Jugoslavije koja je stajala na braniku zemlje tokom NATO agresije.

Dokumentarac „Heroji odbrane" u produkciji „Zastava filma" i Vojske Jugoslavije iz jula 2000. godine, nikada nije bio javno prikazan zbog zabrane.

Film „Heroji odbrane" i dalje je sklonjen od javnosti, jer su u njemu nalaze neoborive činjenice da nismo bili samo kolateralna šteta i nemoćni civili, već organizovana i snažna oružana sila koja je zajedno sa narodom pružila maestralan otpor agresoru i zaustavila ga na granicama južne srpske pokrajine.

Vrlinama i ratnom veštinom nadmašen je zločinački Severnoatlantski savez.

Legendarna Treća armija i njen Prištinski korpus predvođeni ratnim komandantima koji su imali hrabrosti, odlučnosti i znanje legendarnih srpskih vojvoda, da preuzmu odgovornost za čast otadžbine i odbranu svetinja u stradalnoj Metohiji i na Polju Kosovu.

Ceo film možete pogledati u VIDEO prilogu.

https://youtu.be/rkQhxxO5Qt4

 

 

https://www.bastabalkana.com/ 2018/04/heroji-odbrane- zabranjeni-dokumentarac-o- odbrani-kosmeta-ceo-film/?utm_ source=feedburner&utm_medium= email&utm_campaign=Feed%3A+ bastabalkanablog+%28Ba%C5% A1ta+Balkana+-+Natural.+Life.+ Style.+Magazine%29

понедељак, 23. април 2018.

Америчка фабрика лажи о Србима

standard.rs

Америчка фабрика лажи о Србима

http://newlookworld.com/

9-12 minutes


понедељак 23. април 2018. 10:15

"Савршено добро знамо да је најважнија прва вест. Деманти нема никаквог ефекта"

Још 1509. године Еразмо Ротердамски је написао да је човекова природа таква да измишљено на њега оставља много већи утисак од истине. И гле чуда, тај исти човек се изгледа није променио за ових пет векова. Живимо у свету обмана, дезинформација, манипулација, превара, фабриковања лажи, спиновања зарад политичких интереса. Као да нам је савременик нико други до Паул Јозеф Гебелс, творац пароле „лаж поновљена хиљаду пута остаје лаж, лаж поновљена милион пута постаје истина". Тај „мали доктор" који је тврдио да „свира на души народа као што се свира на клавиру" имао је само један циљ – да „распламса вулканске страсти, изазове експлозију беса, покрене широке људске масе, хладнокрвно и срачунато организује мржњу и очајање".

Колико тај његов „програм" подсећа на најновије хладноратовско заоштравање на релацији Вашингтон-Лондон-Париз-Москва? Чему служи фарса из Солсберија о тровању бившег руског агента Сергеја Скрипаља и његове ћерке Јулије? Чему служи наводни напад хемијским оружјем у сиријском граду Думи? Да ли је блискост ова два догађаја само коинциденција или је све инсценирано да би послужило западним државама да протерају на десетине руских дипломате и упуте преко стотину бојевих ракета на Сирију.

Вратимо се тридесетак година уназад и присетимо се „румунске револуције" и смене и ликвидације Чаушескуа. Тада је почела операција дезинформисања светске јавности да су у Темишвару откривене масовне гробнице. У ствари, снимани су лешеви у мртвачници и то је потпалило ватру…

Затим је уследио Ирак… Четрнаестогодишња Кувајћанка је сведочила пред америчким Конгресом да је својим очима видела ирачке војнике како су прекинули довод кисеоника у инкубаторе због чега је умрло на десетине беба. То сведочење је амерички председник Џорџ Буш старији поновио осам пута у разним телевизијским емисијама. Наравно да ни један једини Американац није остао равнодушан… А ова девојчица је била ћерка кувајтског амбасадора при ОУН и годинама није била у Кувајту.

А онда су на ред дошли Срби. Модел дезинформисања примењен на нама и данас служи као пример и примењује се у готово свим операцијама „светског полицајца".

На сцену ступа америчка агенција за односе са јавношћу Ruder Finn Global Public Affairs: 12. августа 1991. почиње да ради за Хрватску. У уговору су јасно прецизиране обавезе: 1) развијање стратегије лобирања у америчком Конгресу и Сенату, као и свим релеватним министарствима за признавање независности Хрватске; 2) успостављање веза са америчким тајним службама; 3) придобијање медија…

Влада Алије Изетбеговића 23. јуна 1992. потписује уговор са агенцијом Ruder Finn на истим основама као и хрватска.

Октобра 1992. Ruder Finn постаје лобиста косовских Албанаца.

Дезинформаторима ове агенције наруку иде запрепашћујуће непознавање светског јавног мњења, посебно америчког, о приликама у Југославији. Најбоља илустрација оваквог стања је дијалог, по сведочењу белгијског новинара и историчара Мишела Колона, између Ворена Кристофера, тадашњег америчког државног секретара, и Дејвида Овена:

Кристофер: – Грешка је до вас Европљана, ви сте дозволили да Срби изврше инвазију на Босну.

Овен: – Али, они су тамо живели и живе.

Кристофер: – Од када?

Овен: – Одувек.

Са обе стране Атлантика креће дотад невиђена сатанизација једног народа. Светска медијска заједница је похрлила да прискочи у помоћ најпре Хрватима, затим муслиманима и најзад косовским Албанцима, увек против истог непријатеља – Срба.

Улози у балканској игри постају позамашни. Онај ко контролише Балкан контролише путеве нафте и гаса из Арабије, Ирака и Кувајта, из Каспијског мора и Казахстана. НАТО, као светски полицајац, има потребу да увежба и испроба своје оружје и опрему. Германски свет није одустао од тежње да себи отвори пут ка Средоземљу. Ислам гори од жеље да уђе у срце Европе и за то располаже баснословним средствима која му обезбеђује арапска нафта. САД теже томе да ослабе европске нације, и добију базе које би биле усмерене ка Русији. Дунав је природни пут који повезује исток и запад Европе…

И ето спонзора који ће зарад две новорођене републике и треће на помолу, исплаћивати милионске своте на рачун Ruder Finn-а.

Коцка је била бачена и игра је већ на почетку добијена. Почело се са Дубровником, „градом мучеником, средњовековним драгуљем Хрватске који је уништен под ватром југословенске армије", како је писао „Пари мач" 28. новембра 1991. Сцене из Вуковара коришћене су као декор за уличне окршаје у Дубровнику. Запитају ли се бар понекад силни европски и амерички туристи који лети опседају овај град зашто нема трагова уличних окршаја.

Потом се објављује фотографија моста са следећим текстом: „Стратешки мост који су срушили Срби, мост у Вуковару бејаше прекрасан примерак архитектонске и историјске баштине овог хрватског града." Али авај, такав мост уопште у Вуковару не постоји. Мост који је фотографисан налазио се у Мостару и он јесте уништен… али су га уништили Хрвати!

Следе приче о логорима, настале од једне фотографије на којој је фотографисан мршав човек окружен другим људима који нису били мршави. А тај мршави и болесни човек, Фикрет Алић, није био заробљеник већ избеглица. Он се, са другим избеглицама, налазио изван бодљикаве жице, а фотограф унутар ње. Бодљикава жица није окруживала логор, већ једно пољопривредно добро.

За дезинформаторе агенције Ruder Finn било је довољно да отворе причу о „Србима нацистима". И то се стално понављало.

Штампана су два плаката. На једном су биле две фотографије, Адолфа Хитлера и Слободана Милошевића, а испод је писало: „Зар вас приче о етничком чишћењу ни на шта не подсећају?" На другом плакату су такође представљене две фотографије два концентрациона логора: један из Другог светског рата, а други наводно у Хрватској. Испод је текст: „Зар вас логор у којем се спроводи чишћење припадника етничких група не подсећа ни на шта?"

Али и то је било мало: на ред долазе етничко чишћење, силовања, употреба хемијског оружја, масовне гробнице, сарајевски масакри…

Ужас је свеопшти. Листови пишу: „Изгледа да су српски екстремисти користили силовање као ратно оружје у својој политици етничког чишћења… Српски војници добијају по три цента по силовању"…

Све је то рађено да би међународна заједница била све бруталнија према српској страни и завршиће се са 3.000 полетања авиона НАТО који су бомбардовали српске војне и цивилне циљеве, иако ниједна од земаља чланица НАТО није била у рату са Србијом.

Француски новинар Жак Мерлино у књизи „Нису све истине о Југославији за причу" интервјуисао је Џемса Харфа, директора Ruder Finn – а у Вашингтону:

— Наш занат састоји се у томе да расејемо информације – каже Харф – да их што је могуће брже пустимо у промет… Брзина је пресудна, одлучујући елемент. Чим је нека информација за нас повољна, сматрамо се обавезним да је одмах усадимо у свест јавног мњења. Јер, савршено добро знамо да је најважнија прва вест. Деманти нема никаквог ефекта.

Реч „логор" била је, разумљиво, довољна да дигне на ноге јеврејску заједницу и Ruder Finn је обмануо три велике организације: Лигу против клевета, Амерички јеврејски комитет и Амерички јеврејски конгрес.

— Предложили смо им да објаве прилог у „Њујорк тајмсу" и организују протестни скуп испред зграде Уједињених нација – рекао је Џемс Харф. – Блеф је успео, ствар се сјајно одвијала, јеврејске организације су увучене у игру на страни босанских муслимана, што је било изузетно рискантно. Скоро тренутно успели смо да у јавном мњењу изједначимо Србе са нацистима. Погодило смо право у мету. Задатак је био сложен, нико није разумео шта се догађа у Југославији и, да вам отворено кажем, већина Американаца питала се у којој се афричкој земљи налази Босна, али једним потезом успели смо да ствар поједноставимо, да је прикажемо као причу о добрим и злим момцима… Поређење са нацистичком Немачком, гасним коморама и Аушвицом изазвало је емотивни набој који је био толико снажан да се нико више није усуђивао да се успротиви да не би био оптужен за ревизионизам.

— Наш посао није да проверамо тачност информације. Нисмо ми ни опремљени за тако нешто. Наш је посао да убрзамо проток информација које су за нас повољне. Ако желите да докажете да су Срби јадне жртве, само изволите, бићете прилично усамљени у том послу – закључио је директор агенције Ruder Finn.

— То ипак није тако једноставно: више је него очигледно да се амерички и немачки интереси, на пример, нису поклапали са српским интересима, да Харф ни у ком случају није радио на своју руку и само за новац, већ је несумњиво добио од своје владе благослов или бар прећутну подршку односно затварање очију.

Дезинформација не може успети уколико ветар дува у супротном правцу. Она ипак може сјајно да га искористи и реалност чињеница је њена најмања брига – написао је Владимир Волкоф у књизи „Мала историја дезинформисања – Од Тројанског коња до интернета".

ПОТРАГА ЗА ГРУБАНОМ МАЛИЋЕМ
Са дезинформаторима агенције Ruder Finn и њиховим покровитељима поиграће се књижевник и новинар Небојша Јеврић. Он је најпре у серији текстова у „Дуги", а потом у књизи, описао највећег српског силоватеља Грубана Малића. Међународни суд за ратне злочине је пожурио да открије овог „незајажљивог Србина који је силовао хиљаде муслиманки". Какво ли је било њихово разочарање када су открили да је Грубан Малић заправо лик из романа Миодрага Булатовића „Херој на магарцу".

Аутор Иван Миладиновић

Извор Вечерње новости, 23. април 2018.

 

субота, 21. април 2018.

Акциони центар „Ремзи Кларк“ испрашио Олбрајтову у Њујорку: „Фашисто! Масовни убицо!“

fakti.org

Акциони центар „Ремзи Кларк" испрашио Олбрајтову у Њујорку: „Фашисто! Масовни убицо!"

5-6 minutes


У БРУКЛИНУ НАСТУПИЛА У САЛИ ЈЕВРЕЈСКЕ ОПШТИНЕ БЕТ ЕЛОХИМ, АЛИ ДОЧЕКАНА „НА НОЖ"

Сара Флаудерс из Међународног акционог центра „протерује" Медлин Олбрајт

  • Излагање Олбрајтове је прекидано шест пута, од стране шест различитих демонстраната, који су се истином супротставили сили и држали у рукама транспаренте са натписом „Олбрајтова је ратни злочинац!"
  • Бери ЛИТУЧИ, ванредни професор историје на Медгар Еверс колеџу у Њујорку, назвао је иступање Олбрајтове у синагоги „неописивом срамотом": „Олбратова је организовала разбијање и бомбардовање Југославије 90-их, као и ангажовање фашистичких и терористичких снага, које су убиле и мучиле хиљаде мушкараца, жена и деце. Олбрајтова је у Хрватској подржавала познатог расисту Фрању Туђмана, а у Босни Алију Изетбеговића, припадника и носиоца политичких идеја SS Ханџар дивизије босанских муслимана у Другом светском рату"

Аутор: Милош РАИЧКОВИЋ

        БРУКЛИН, Њујорк - „Ратни злочинац! У затвор! Maсовни убицо! Фашисто!" и „Олбрајтова фашисто не можеш се скрити! За геноцид ћемо те осудити!"

        Демонстранти су вичући упућивали ове пароле и слогане ка Медлин Олбрајт, бившем Клинтоновом државном секретару, током њеног предавања у Бруклину (Њујорк) 10. априла ове године.

        Излагање Олбрајтове је прекидано шест пута, од стране шест различитих демонстраната, који су се истином супротставили сили и држали у рукама транспаренте са натписом „Олбрајтова је ратни злочинац!".

        Олбрајтова ових дана промовише своју нову књигу „Пажња, фашизам!". Промотивна тура је почела 9. априла на Менхетну у књижари Barnes & Noble, где је морала да се суочи са истим оптужујућим речима. После Бруклина, она ће туру наставити по другим великим градовима САД.

        Олбрајт покушава да искористи своју добро изрекламирану туру да би се супротстављала Трампу. Али чиме? Промовишући нове америчке агресије и упућујући претње Русији, Кини, Венецуели, Сирији и Ирану.

        Наступ Олбрајтове у Бруклину, који је организовала Општинска књижара, одвијао се у сали јеврејске општине Бет Елохим у четврти Парк Слоуп. Модератор вечери, Брук Гледстон, водитељка радија WNYC испољила је изузетно непријатељски став према демонстрантима, изражавајући тиме и став своје „јавне" радио-станице, који се своди на сузбијање антиратних ставова.

        У протесту, који је у изузетно кратком року организовао Међународни акциони центар „Ремзи Кларк", учествовало је двадесетак активиста - живописна група различитих генерација и националности, међу којима је било више студената и професора Сити Универзитета.

        После протеста испред Општинске књижаре, група се упутила до улаза у Бет Елохим, где су делили флајере са подацима о злочинима Олбрајтове. Већина посетилаца промоције, који су платили 32 долара за улазницу и књигу, нису знали основне чињенице о Олбрајтовој.

        Док је била државни секретар, Олбрајтова, која сада иступа као опозиција „криминалној Трамповој администрацији", јавно је бранила политику која је изазвала небројене људске жртве и патње широм света, укључујући наставак геноцидних санкција против Ирака, које су убиле више од пола милиона деце.

        Олбрајтова је учествовала у организовању санкција и 78 дана бомбардовања Југославије 1999, а промовисала је и санкције против Ирана и Кореје.

        Бери Литучи, ванредни професор историје на Медгар Еверс колеџу у Њујорку, назвао је иступање Олбрајтове у синагоги „неописивом срамотом".

        Литучи је подвукао: „Олбрајтова је организовала разбијање и бомбардовање Југославије 90-их, као и ангажовање фашистичких и терористичких снага, које су убиле и мучиле хиљаде мушкараца, жена и деце. Олбрајтова је у Хрватској подржавала познатог расисту Фрању Туђмана, а у Босни Алију Изетбеговића, припадника и носиоца политичких идеја SS Ханџар дивизије босанских муслимана у Другом светском рату."

        Литучи је аутор књиге „Јасеновац и Холокауст у Југославији", која се бави геноцидима које су починиле Немачка и Хрватска.

        Литучи додаје: „Такође је нечувено да Олбрајтова глуми антифашисту и заштитника слободе говора, а зна се да не само што је довела фашисте на власт, него је и одговорна за убиство 16 новинара и сарадника РТС-а 1999, јер су се дрзнули да извештавају о томе како Олбрајтова бомбардује њихову земљу. То је њена представа о слободи говора - слобода само за фашисте као што је она."

        Исте те 1999, троје кинеских новинара који су извештавали о NATO агресији, убијени су када је њихову собу у Кинеској амбасади у Београду погодио амерички пројектил.

        Протести против ратног злочинца Олбрајтове ће се наставити, где год да се појави - од Прага и Братиславе, до градова широм САД. Нећемо никад заборавити!

        Доле рат!

        Превео: Владимир Кршљанин

        Workers World

 

четвртак, 19. април 2018.

ББЦ - Западни Балкан: Све даље од ЕУ

bbc.com

Западни Балкан: Све даље од ЕУ

Дејан Анастасијевић ББЦ новинар

10-12 minutes


Image copyright Getty Images

Европска комисија је у уторак, уз уобичајену помпу, представила пакет годишњих извештаја о напретку држава које теже чланству у ЕУ - Србији, Црној Гори, Македонији, Босни и Херцеговини, Албанији, Турској и Косову - на путу европских интеграција.

Шефица европске дипломатије Федерика Могерини је већ у среду кренула на турнеју по Западном Балкану, поручујући домаћинима да имају јасну европску перспективу под условом да вредно раде на реформама и достизању европских стандарда.

Иста порука је у средишту Стратегије проширења ЕУ коју је Комисија објавила у фебруару, у коме су Србија и Црна Гора именоване као две земље са највише изгледа да уђу у следећи круг проширења, што би по председнику ЕК Жан-Клод Јункеру могло да се деси већ 2025.

Image copyright Getty Images Натпис на слици Од самита до самита: Балкански и европски лидери у Бечу

Процес би требало да додатно подстакну два самита ЕУ-Западни Балкан, од којих ће се први одржати у Софији у мају, а други средином лета у Лондону.

На основу свега овога могло би се закључити да је ЕУ, после дуге паузе, поново поставила политику проширења на листу својих приоритета. Али да ли је баш тако?

Испод површине

Чим се погледа мало дубље, види се да се и ЕУ и земље кандидати суочавају са бројним изазовима, од којих неки прете да угрозе цео процес.

Најпре, ако се погледају релевантни подаци, излази да су земље Западног Балкана, уместо да се током процеса интеграција постепено приближавају ЕУ, у последњих пет година политички и економски удаљавају.

 

Где је ко у процесу проширења:

Натпис на слици Приказ положаја земаља Западног Балкана у процесу интеграција

Србија је по извештају Фридом Хауса, америчке организације која надзире стање демократије и људских права у свету, ове године премештена из категорије „слободних" у категорију „делимично слободних" земаља, због значајних погоршања кад је реч о владавини права и слободи говора.

Други водећи кандидат за чланство, Црна Гора, је статус „слободне" земље изгубила још 2014, и од тада је чврсто усидрена међу „делимично слободним", а сличан тренд уочен је готово свуда у региону.

Јаз је још очигледнији кад се погледају економски показатељи.

Према недавном извештају часописа „Економист Интелиџенс Јунит", бруто друштвени доходак по глави становника (ГДП) је у 11 „нових" држава чланица ЕУ (примљених након 2004.) од 2008. до данас порастао са 48 на 56,3 одсто европског просека.

У истом периоду земље Западног Балкана су забележиле пораст од само 2,2 одсто и данас једва прелазе четвртину просечног ГДП у ЕУ.

Пукотине се шире и на унутрашњем плану: Србија држи европски рекорд у економској неједнакости. Према подацима фондације Фридрих Еберт, 20 одсто најбогатијих зарађује десет пута више него најсиромашнијих 20 одсто. У ЕУ је овај однос 1:5. Што је најгоре, разлике између богатих и сиромашних из године у годину постојано расту.

Лакировка

Ове трендове је тешко уочити у новом пакету годишњих извештаја. Они су, као и обично, писаним сувим техничким језиком уз употребу дескриптивних оцена о стању ствари у земаљама кандидатима

„Понекад је тешко отети се утиску да се Комисија упиње да не увреди носиоце власти у региону", каже за ББЦ Срђан Цвијић, виши истраживач и Фонду за отворено друштво у Бриселу.

Он наводи пример извештаја за Србију у коме се каже да „није забележен напредак у слободи изражавања".

Image copyright Getty Images Натпис на слици Нема проблема: Ана Брнабић и Жан-Клод Јункер

„У ствари, сва домаћа и међународна новинарска удружења кажу да је дошло до видљивог назадовања и да је слобода медија озбиљно угрожена, али сама методологија састављања извештаја не дозвољава да се то директно каже", указује он.

Та методологија, која дозвољава да се извештаји тумаче по принципу чаше која је, зависно од тачке гледишта, полупуна или полупразна, омогућава властима у земљама кандидатима да крше демократске норме и истовремено одржавају утисак да остају верни процесу интеграција, каже Цвијић.

Па чак и такве, ублажене критике иритирају власт. Премијерка Србије Ана Брнабић је део извештаја који се односи на медије одбацила уз речи да „не разуме шта су тачно проблеми у овој области".

На путу за Софију

Неколико дипломатских извора потврдило је за ББЦ да је самит земаља Западног Балкана у Софији под знаком питања.

Шпанија је већ најавила да ће бојкотовати самит уколико на њему буду учествовали представници Косова, које Мадрид не признаје.

Шпанци су однедавно заоштрили став о Косову, које је једнострано прогласило независност 2008, страхујући да би то могло да послужи као модел за отцепљење Каталоније, и сада захтевају да се Косово потпуно искључи из европских интеграција.

„Мадрид је упоран у том ставу и поред тога што ни Србија нема ништа против да представници Косова буду у Софији" , рекао је за ББЦ један европски дипломата.

Други, потенцијално још озбиљнији проблем је што неколицина земаља чланица желе да се из програма самита избаци свака референца на процес проширења.

То, пак, фрустрира земље кандидате. „Уопште ми није јасно зашто се уопште окупљамо, ако нећемо говорити о проширењу", каже министар иностраних послова једне балканске земље у незваничном разговору.

И самит у Лондону ће протећи у знаку парадокса, јер ће Велика Британија, која се одлучно залаже за проширење, морати да објашњава зашто гура кандидате у унију из која је сама иступила.

Макрон: „грађански рат" у ЕУ око демократије

Виртуелни рат Београда и Приштине

Блок на блок

Није све тако црно. Комисија је, рецимо, коначно предложила да Албанија, која је већ стекла статус кандидата, отпочне преговоре о проширењу, с тим што то тек треба да потврди Европски савет, који чине земље чланице.

Преговоре би могла да почне и Македонија, коју већ 15 година блокира Грчка, због спора око имена. Интензивни преговори између Атине и Скопља су у току, а дипломатски извори кажу да има разлога да се верује да ће се коначно наћи компромис.

Иако земље чланице по неписаном правилу не би требало да блокирају кандидате због билатералних спорова, то се у пракси често дешава. Тако је Словенија пар година одлагала пријем Хрватске због спора око Пиранског залива, док је Хрватска у појединим фазама блокирала Србију због низа нерешених спорова са Београдом.

Високопозиционирани хрватски дипломата рекао је у незваничном разговору за ББЦ да ће Хрватска као услов за даље напредовање Србије на европском путу поставити питање ратне одштете, корекције граница и, између осталог, сталног места за представника хрватске мањине у српском парламенту.

Хрватска намерава да се том приликом позове на део Стратегије о проширењу у коме се каже да земље кандидати морају да реше све билатералне проблеме са суседима пре учлањења у ЕУ.

„Ми нисмо унели ту ставку у Стратегију, али и те како намеравамо да се позивамо на њу", рекао је овај дипломата.

Image copyright Getty Images Натпис на слици Успорите мало: Емануел Макрон

И коначно, треба имати у виду да у многим чланицама ЕУ постоји снажан отпор гласача према било каквом проширењу док се не реше акутни проблеми који оптерећују Унију.

У том смислу треба схватити недавну изјаву француског председника Емануела Макрона, који је у уторак поручио Европском парламенту да „сада није време за пријем нових чланица" и да се о проширењу може говорити тек након што се ЕУ дубље интегрише и спроведе неопходне реформе у процесу одлучивања.

Преко трња до звездица

„Процес проширења је одувек био пун препрека", каже за ББЦ Роза Балфур из Немачког Маршаловог фонда за Сједињене Државе. Она се слаже да су вишеструке кризе - финансијска, избегличка и безбедносна - које су погодиле ЕУ и регион, ослабиле утицај ЕУ на земље кандидате.

„Ствари ипак треба гледати дугорочно - до пре неколико месеци процес проширења је био готово потпуно замро, а сад је ипак колико-толико живнуо", каже Балфур, која већ годинама прати европске интеграције Балкана.

Она подсећа на изненадно отопљавање односа Атине и Скопља.

„То је фантастична прилика, а ако успе, имаће јак позитивни ефекат не само у региону, него и у ЕУ, јер је реч о спору који дубоко засеца у питања суверенитета и идентитета".

Балфур каже да је, с обзиром на стање ствари, „лако бити песимиста", али да том искушењу треба одолети.

„Да нисмо у стању да замислимо да се може радити другачије и боље, не би било ни Европске уније, а камоли процеса проширења", указује она.

Једно је сигурно: ако ЕУ и земље кандидати наставе да се заклањају иза бирократских фраза и самита на којима се много прича а мало ради, и не упрегну озбиљне материјалне и људске ресурсе да врате кредибилитет процесу, од проширења ће остати само мртво слово на папиру.

 

субота, 14. април 2018.

Вучић за руску ТВ: Американци уопште не желе да слушају

in4s.net

Вучић за руску ТВ: Американци уопште не желе да слушају

ИН4С

5-6 minutes


 

Приштина нема намеру да формира ЗСО, констатовао је председник Србије Александар Вучић у интервјуу за руску ТВ станицу Русија 24.

Он је рекао да ће после његових разговора са бројним светским званичницима у наредних десетак дана бити јасније који би могли да буду наши даљи потенцијални кораци.

Вучић је подсетио да је 2013. потписан Бриселски споразум, чиме је Србија на себе преузела веома тешке обавезе и све их испунила, док су Албанци имали да ураде једну ствар – да формирају Заједницу српских општина – и апсолутно ништа нису урадили.

„Стиче се утисак да Албанци немају никакву намеру да формирају ЗСО, већ некакву организацију која не би имала никаква овлашћења, која не би представљала ништа", рекао је Вучић у интервјуу, који је део документарне емисије руске телевизије о стању на Косову и Метохији.

На питање зашто је за Србију важан период од 10. до 20. априла, он је рекао да му предстоје разговори са канцеларком Немачке Ангелом Меркел, шефицом дипломатије ЕУ Федериком Могерини, председником Европског савета Доналдом Туском, председником Француске Емануелом Макроном, а да је у посети Београду био шеф француске дипломатије.

Ту је и разговор са турским председником Реџепом Тајипом Ердоганом, односно са разним људима који имају утицај на ситуацију на Балкану и имају различите погледе на ту ситуацију.

„Тако ћемо стећи јаснију слику и знати какви су наши потенцијални даљи кораци. По том питању нисам неки оптимиста. али Србија је заиста опредељена за компромис, и само Србија, на њихову жалост, јер ни Албанци ни друге стране такав приступ не показују. Када на пример разговарате са Американцима, они уопште не желе да слушају о постизању некаквог компромиса, они само желе да ми све прихватимо, поновимо кораке које су они већ учинли. Говорите им у лице да је међународно право на нашој страни, да постоји Резолуција 1244, да сви подржавају став Србије, а они кажу – не, све то не функционише откако је Косово постало независно", објашњава Вучић.

На аргумент Вучића, како каже, да је то тако само са њихове тачке гледишта, а да пет милијарди људи не признаје Косово – међу њима Индија, Кина, Русија, они му одговарају да Србија треба да се определи ком делу света жели да припада.

„Ми им тада кажемо да смо ми независна земља, али да желимо да се уважавају међународни документи СБ УН и тако почиње зачарани круг из ког нема изласка", каже председник Србије.

Вучић каже да ће Србија наставити сама да се бори за своја права.

„Не можемо да добијемо подршку западних земаља за нашу позицију, а Запад је био гарант тог договора. Налазимо се у тешкој ситуацији од 2008. године када су неке земље признале једнострану проглашену независност Косова", додаје он.

Како истиче, Србија се никада неће сагласити са решењем које би значило да она губи све и да се преговори заврше тако да Србија не осугура своје интересе. То неће прихватити ни српско руководство ни народ, каже он.

На питање зашто је после инцидента са Ђурићем назвао Косово терористичком виртуелном државом Вучић каже да је једина идеја албанске стране да заузме север Косова и да их у томе не занима ни Бриселски споразум, па чак ни мишљење њихових западних покровитеља.

Верује да Приштина недавну акцију на северу КиМ није спровела сама, већ уз одређену подршку са стране, те да је косовски вицепремијер више пута рекао да Приштина све што ради ради уз подршку западног новца.

Поновио је такође да Србија није и неће увести санкције Русије, да жели сарадњу са Русијом, пре свега у економском погледу.

„Не желимо да нас спаја само историја, већ и да имамо заједничку будућност. Са Русијом желимо најбоље односе", рекао је он.

Поводом најаве Трампа да ће казнити оне земље које се нису придружиле санкцијама Рисије он каже да се нада да до тога неће доћи и да ће превладати здрав разум.

„Али Србија је издржала и теже ствари", додао је он.

Додаје да од Русије не очекујемо да бије наше битке, али пријатељску подршку очекујемо, а неке гестове никада нећемо заборавити.

Ипак, он подсећа да је Србија на путу ка ЕУ.

„Да ли ће нас примити тамо зависи не само од Косова, већ и од других ствари, али свуда говоримо исто и зато смо трн у оку неким земљама", истиче он.

Говорећи о европском путу Србије Вучић каже да за нас постоји посебно поглавље – 35 и да од њега све зависи, односно да ли ћемо постићи компромис или нећемо.

„Ја се надам да хоћемо, иако сад нисмо близу томе, али то што се ја надам не мора ништа да значи", рекао је он.

Осврнуо се и на случај Скрипаљ.

„Србија сматра да је немогуће оптужити Русију за тровање бившег руског обавештајца Сергеја Скрипаља и његове ћерке Јулије без икаквих доказа. Чак је и Европска унија донела одлуку да осуди Русију на основу британских тврдњи да постоји велика вероватноћа да је то учинила Русија. Тако не треба реаговати."

Извор: б92

 

среда, 11. април 2018.

ЊУЈОРК ТАЈМС: Балкан "пробни терен" у новом Хладном рату с Русијом!

pravda.rs

ЊУЈОРК ТАЈМС: Балкан "пробни терен" у новом Хладном рату с Русијом!

11-14 minutes


Колевка Првог светског рата, Балкан је био жариште и место где се империје, етничке групе и вероисповести додирују и надмећу, а сада аналитичари упозоравају да овај регион постаје поприште у нечему што "мирише" на нови Хладни рат, пише "Њујорк тајмс".

Русија, кажу аналитичари, шири свој утицај и диже етничке тензије у земљама које се надају придруживању ЕУ, а руско ангажовање у овом региону је већ подстакло Брисел да обнови "успаване" тежње ка проширењу, наводи њујоршки дневник.

Истовремено, како додаје, Русија својим ангажовањем на Балкану поново привлачи и пажњу Вашингтона због безбедносних ризика по државе чланице НАТО.

У анализи америчког листа, приметно је, на Србију није стављен акценат као на кључно упориште руског утицаја у региону.

У опсежној анализи, лист преноси оцену Марка Галеотија, вишег истраживача на Институту за међународне односе у Прагу, који каже да "Балкан постаје чак још важнији" после заједничког одговора Запада на тровање бившег руског шпијуна и његове ћерке у Британији, а којим је протерано око 150 руских дипломата и обавештајаца.

"Русија тражи асиметричне начине да се освети, који Москви пружају извесне могућности", оцењује Галеоти.

У новом документу за Европски спољнополитички савет, Галеоти наводи да "Русија Балкан види као поприште у свом "политичком рату", тежећи да "створи забуну и потенцијалне монете за поткусуривање са Европском унијом", наводи "Њујорк тајмс".

Амерички лист преноси и изјаву Чарлса А. Капчана, бившег директора за Европу при Савету за националну безбедност САД за време мандата некадашњег председника Барака Обаме, који каже да "Руси користе последњи део Западне Европе који остаје политички нефукционалан".

Оваква ситуација, оцењује њујоршки дневник, доноси далеке ођеке из Украјине, где се Русија првобитно сложила да се Кијев придружи ЕУ - мада не и НАТО-у - а онда се предомислила, што је довело до револуције која је подстакла Москву да припоји Крим и потпири тежње ка отцепљењу у источној Украјини.

"На Балкану, надметање с Русијом има потенцијал да посеје нову нестабилност у региону који још израња из опаког рата вођеног од 1992. до 1995. који се завршио распадом бивше Југославије", наводи се у тексту.

У Сарајеву, примећује амерички лист, многи ожиљци рата су избрисани, па је тако бивши "Холидеј Ин", некада склониште за репортере, скоро без иједног прозора, у близини Снајперске алеје током рата у Босни, сада обновљен и пун гостију, а градска скупштина у неомаварском стилу, споменик мултикултурализму који је гранатиран и спаљен, реконструисана по високим стандардима.

"Па ипак, Босна и Херцеговина, разбијена земља која је скрпљена 1995. када је окончан рат, остаје крхка конструкција, подривена корупцијом, слабим руководством, као и етничким и националистичким тензијама међу заједницама - као метафора за Балкан", напомиње "Њујорк тајмс".

Капчан каже да је то једна од кључних "капија" које Русија настоји да искористи док, како наводи, лидер српског полуаутономног региона -Републике Српске, Милорад Додик, наставља да се залаже за референдум о независности.

Међу друге "капије", додаје Капчан, спада Македонија, где односи између етничких Албанаца и етничких Словена остају напети, "као и између Косова и Србије".

"Опрезна због руског мешања, ЕУ нуди обновљену перспективу чланства Босни и осталима на Западном Балкану - Србији, Црној Гори, Македонији, Албанији и Косову - у замену за корените структуралне реформе", наводи њујоршки дневник.

Како додаје, "скептицизам међу тим земљама у погледу Брисела је дубок, при чему многе сумњају у искреност ЕУ у којој расте популизам и опрез због миграција, као и образривост - после пријема Румуније и Бугарске - кад је реч о пријему земаља пре него што су спремне за чланство".

Нико, наводи се у тексту, не верује да је иједна од ових земаља већ спремна за придруживање, "али је хитност спровођена реформи ослабила како се циљ измакао".

"Њујорк тајмс" подсећа да је пре четири године председник Европске комисије Жан-Клод Јункер рекао да више неће бити брзог проширења блока, чиме је, оцењује амерички лист, "тај процес успаван".

То је као да сте "закључани у чекаоници без излаза" - наводи лист, преносећи речи које, како напомиње, често понавља македонски министар спољних послова Никола Димитров.

У анализи се наводи и изјава Карла Билта, бившег шефа шведске дипломатије и некада специјалног изасланика УН на Балкану, који је изјавио да је "Јункер погрешио када је рекао да није заинтересован за проширење" и оценио да је "ЕУ на више година изгубила из фокуса свој циљ, са штетним ефектима".

"Али, с обзиром на то да Британија излази из блока, а Русија делује дуж пукотина у региону, ЕУ је сада изнела релативно детаљан план за Балкан. Чак је јасно саопштила да, ако све иде како треба, Србија и Црна Гора - једине две земље које су сада ангажоване у процесу приступања и стога су у челу трке - могле да јој се придруже до 2025. године", наводи "Њујорк тајмс".

Лист указује да је у стратегији тог блока за Западни Балкан, објављеној у фебруару, изнето шест иницијатива: владавина права, безбедност и миграције, социо-економски развој, саобраћајно и енергетско повезивање, дигитална агенда и "помирење и добросуседски односи".

"Њујорк тајмс" указује и да ће Бугарска, која тренутно председава Унијом, одржати специјални самит о Балкану у мају.

Балкан је, наводи, на агенди Европског савета у јуну, а Британци ће бити домаћини самита о Западном Балкану у јулу, пре него што и НАТО одржи свој састанак у Бриселу.

"Време је да се заврши посао из 1989. Поставили смо 2025. годину као индикативан датум за Србију и Црну Гору који је реалистичан, али и веома амбициозан", рекао је европски комесар за проширење Јоханес Хан, подсећа амерички лист.

Подсећа и да је Карл Билт кратко навео: "Да ли је то реалистично или не, остаје да се види".

Многи сматрају да је то превише амбициозно с обзиром на то да Унија инсистира да све ове земље реше своје бројне, острашћене граничне спорове, наводи њујоршки дневник, указујући да ЕУ у извештају признаје да постоје и бројни озбиљни унутрашњи проблеми.

"Данас земље показују јасне елементе заробљене државе укључујући везе са организованим криминалом и корупцију на свим нивоима власти и администрације, као и снажног преплитања јавних и приватних интереса", стоји у извештају, указује се у анализи "Њујорк тајмса".

Како се додаје, у извештају ЕУ стоји и да постоји снажан доказ о "обимном политичком мешању у унутрашње ствари и контроли над медијима", као и недостатак независности правосуђа.

"Ако се томе додају и неконкурентне економије и одлазак младих људи у потрази за бољим послом, шансе делују суморно", оцењује амерички лист.

Међутим, напомиње да су сада и Американци одједном више заинтересовани.

Поновна забринутост Вашингтона "делом проистиче и из забринутости због ширења утицаја Русије", каже аналитичар А. Рос Џонсон напомињући да Конгрес сада тражи од Министарства одбране да достави "процену безбедносне сарадње између сваке земље Западног Балкана и Руске Федерације", наводи се у анализи.

Русија је, пише "Њујорк тајмс", јасно ставила до знања да сматра неприхватљивим ново ширење НАТО на Западни Балкан, а Москва је, како тврди лист, била укључена у чудан покушај пуча у Црној Гори 2016. године пре него што се та земља прикључила НАТО.

Русија покушава да се етаблира у региону, како у владајућим структурама, тако и у бизнису, тако да кад ове земље уђу у ЕУ "понесу са собом руски утицај", каже Галеоти.

Та стратегија је, наводи амерички лист, слична ономе што Кина и Русија раде са Грчком и Кипром, која се сматрају местима где руски новац може да буде опран у евре.

Русија је, тврди лист, такође дубоко присутна у медијима на локалним језицима, "како преко портала у власништву Кремља попут Спутњика, тако и преко ботова који се жале на локалне размирице".

Карл Билт указује нарочито на руске инвестиције у критичну српску инфраструктуру, попут енергетике, наводи "Њујорк тајмс", истичући да иако су руске инвестиције "бледе у поређењу са улагањима земаља ЕУ, Србија има природну наклоност ка својој руској православној браћи и памти подршку Русије током рата на Косову".

"Да ли је ЕУ довољно осећајна на оно што се догодило у Србији", запитао је Галеоти, који сматра да је одговор негативан, и објашњава да је "политика ЕУ генерално била да подржи све што држи Западни Балкан мирним, а то је веома опасно и ствара савршено окружење за Москву да игра своје игрице".

Брисел, каже он, као и други, требало би да пружи више од штапа и шаргарепе те да понуди праве иницијативе за уставну реформу као и праве санкције за неиспуњење.

"Њујорк тајмс" преноси и оцену неименованог бившег високог званичника САД, који је описао овај регион као "ново бојно поље Хладног рата" додавши да је Брисел био превише ригидан када је реч о начинима на које је покушао да држи људе на колосеку доброг понашања док новац, како сматра, није довољно везан за реформске циљеве као што би требало да буде.

Тај званичник, који је желео да остане анониман како би задржао утицај у региону, рекао је да се земље реформишу само кад Брисел и Вашингтон раде заједно да натерају лидере да прекину са старим навикама кад је реч о корупцији, "заробљеној држави", политизованом правосуђу и руским нафтним компанијама које покушавају да преузму кључну инфраструктуру и медије.

Међутим, Европа не жуди да увезе више проблема, указује њујоршки дневник.

"Аргумент је тај да смо само ако примимо балканске државе сигурни да јачамо стабилност. Али, да ли је то истина?", рекао је Норберт Ротген, председник одбора Бундестага за спољне послове.

"Ако увеземо крхке државе у ЕУ, увозимо крхкост. Ако направимо компромис по питању услова, пустићемо крхке земље отворене за стране утицаје, дакле морамо да будемо чврсти када је реч о критеријумима за улазак", рекао је он.

Иронија историје, размишља Билт, јесте та да, да је Југославија остала заједно, скоро сигурно би до сада била у Европској унији, јер је 1990-тих била далеко испред садашњих чланица Румуније и Бугарске.

"Да се ратови који су довели до распада нису догодили, цела ова област би била у саставу ЕУ. Балкан је увек живео најбоље када се интегрисао у шири оквир, што је неопходно данас, као и у прошлости, а један доступан такав оквир данас је Европска унија", указао је Билт.

Капчан остаје оптимиста, констатујући да "знамо где ће се ова прича коначно завршити - са свим државама бивше Југославије интегрисаним у Европској унији. Али, питање је када ће се то десити", закључе "Њујорк тајмс".

Прочитајте ОВДЕ изјаву Лазанског о поруци Доналда Трампа Русији.

Извор: Танјуг

 

понедељак, 9. април 2018.

Кинески поглед: Предграђе Дамаска – гробница западних војника

rs.sputniknews.com

Кинески поглед: Предграђе Дамаска – гробница западних војника

Sputnik

5-6 minutes


Право објашњење за случај „Скрипаљ" можда треба тражити у – Источној Гути, предграђу Дамаска. То место крије многе тајне. Последњих дана стижу информације о десетинама мртвих у наводном хемијском нападу у Думи, делу Источне Гуте. Кинески извори тврде да је напада било, али не хемијског, а да су у њему гинули и западни инструктори.

© AFP 2018/ Hasan Mohamed

Приче о примени хемијског оружја у Сирији су постале свакодневне. Понекад и веома заступљене, и то увек, гле чуда, када сиријска војска крене у офанзиву. Последња два месеца, односно од фебруара, када је почела операција сиријске војске за ослобађање предграђа Дамаска, Источне Гуте, посебно су помињана у западним медијима. Руски и кинески експерти, с друге стране, упозоравају да би ово могао бити наговештај велике олује — припреме војне интервенције Запада како би се заштитили остаци радикалних група којима се одбројавају последњи дани.

Источну Гуту, предграђе Дамаска, од 2013. године држе различите терористичке групе. Из овог подручја свакодневно је гранатирана престоница Сирије и организовани су напади на руске базе Хмејмим и Тартус. Терористи су се овде тако добро утврдили да су направили и подземне тунеле, наоружали се најсавременијим оружјем и чинило се да су недодирљиви. До сада је било више покушаја да се ово терористичко гнездо очисти, али увек без успеха. Због чега? Како пишу кинески медији, терористи су имали добру мрежу шпијуна у сиријској војсци, што им је омогућавало да буду корак испред руских и сиријских стратега. Због тога је много високих војних званичника нашло смрт у овом подручју, међу којима је и седам сиријских генерала. Живот су овде губили и руски саветници.

Уследила је заједничка операција сиријских и руских снага чишћења Источне Гуте од терориста. За три месеца извођења операције на позиције терориста, руска авијација је бацила 7.000 бомби, док су сиријске елитне снаге метар по метар залазиле у дубину непријатељске територије. Руске специјалне снаге су тада заробиле и командира терористичке групе „Фајлаха ел Рахмана", након чега је одбрана постала бесмислена.

Паралелно са тим, десило се неколико врло интересантних догађаја који су бацили ново светло на догађаје у предграђу Дамаска. Зашто је Источна Гута била тако јак бедем терориста? Можда јер је нису бранили само они, већ и добро обучени страни саветници, Сједињених Држава и Велике Британије, са савременим оружјем и сателитским средствима комуникације.

© Sputnik/ Mikhail Voskresensky

Међутим, како каже познати руски стручњак за Блиски исток Јевгениј Сатановски, на борбени дух терориста који су почели да излазе из Источне Гуте озбиљно се одразила прецизна ликвидација америчких и британских инструктора.

„Према билансу ноћног бомбардовања, само 17. марта је ликвидирано око 200 америчких специјалаца. Наглашавам, ово наводе кинески аналитичари", испричао је Сатановски у емисији „Од два до пет" на радију „Вести ФМ".

Дешавали су се и други интересантни догађаји, о којима се на Западу не пише, али их коментаришу кинески медији.

„Америчка командна снага за специјалне операције у циљу обуздавање напредовања Русије у офанзиви на Источну Гуту направила је план још једног у низу ноћног ракетног напада са 200 'томахавка' на објекте сиријске војске у којима је највише руских специјалаца, саветника и значајна количина муниције. Американци су планирали чак и да изведу десант у Источној Гути и максимално отежају операцију обрачуна с терористима у овом делу Сирије", наводи Сатановски, позивајући се на информације из кинеских извора.

Све је то очигледно знала руска команда. Подсетимо, начелник Генералштаба Валериј Герасимов је ових дана обећао Западу да ће у случају напада обарати не само ракете, већ и гађати носаче ракета. То је, очигледно, зауставило реализацију овог прилично амбициозног плана.

По мишљењу кинеских аналитичара, одговор на амерички и британски неуспех у конкретно тој тачки земљине кугле, који је праћен великим губицима, био је случај „Скрипаљ" и сва хистерија око њега. Требало је некако казнити Русе и тада се посегло за провереним методом — покушајем убиства потпуно бескорисног бившег руског агента како би се још једном исфабриковала антируска хистерија.

И данас, објављивањем информација о хемијском нападу у Думи, где је наводно погинуло до 70 људи, покушава се окретање међународне јавности против Русије. Само се тражи изговор за војну интервенцију великих размера, јер очигледно својим снагама на лицу места нису успели ништа против надмоћних руских Ваздушно-космичких снага. Међутим, генерал Герасимов их је упозорио…

 

субота, 7. април 2018.

Једина дилема – замрзнути сукоб или признање независности Косова

stanjestvari.com

Једина дилема – замрзнути сукоб или признање независности Косова – Стање ствари

7-8 minutes


Није зато чудно што је Вучић свој изричити став против идеје о замрзнутом сукобу изнео после „унутрашњег дијалога" који је водио са високо политизованим невладиним сектором. Ако постоји негде у овој земљи место на којем се КиМ већ деценијама третира као део организма који треба хитно и безусловно ампутирати, то је овај тзв. цивилни сектор

Слободан Самарџић (Фото: Медија центар)

Две једине могућности из наслова су међусобно искључујуће. Замрзнути сукоб онемогућава признање Косова од стране Србије; признање онемогућава замрзавање сукоба. Председник Вучић је после „дијалога" са представницима невладиног сектора јасно рекао да је против замрзавања сукоба, јер та опција „Србији оставља све мање простора за заштиту свог суверенитета у покрајини" (према Танјугу). Ако је тако, није онда јасно како признање независности Косова боље штити суверенитет Србије у покрајини. Наравно, Вучић и даље рачуна са дејством своје језичке преваре – да потписивање обавезујућег правног споразума Србије и Косова о свеобухватној нормализацији односа није признање. Што би рекао немачки министар спољних послова, Зигмар Габријел, Србија треба да прихвати независност Косова, а не да га призна. Такве језичке акробације никоме нису убедљиве, а најмање онима који у јавности служе да оправдавају причу о споразуму који није признање.

Идеја о замрзнутом сукобу била је опција „Б" у случају неуспелих преговора о статусу Косова и Метохије вођених од 2005. до 2007. године и, у вези са тим, у случају једностраног албанског проглашења независности (фебруар 2008). У практичном погледу, брига Србије била би ограничена на заштиту Срба и функционисање постојећих државних институција у покрајини. Да напоменем да су почетком маја 2008. године на Косову и Метохији одржани ванредни парламентарни избори и локални избори у 25 општина, наравно у организацији Србије. Крајем јуна исте године основана је Скупштина заједнице српских општина АП КиМ, која је функционисала док је Вучић и друштво нису елиминисали крајем 2013. године после првих (сасвим неуспелих) избора у четири северне општине по косовским законима.

После поменутих избора у покрајини 2008. године о признању самопроглашеног Косова нико није размишљао, или се бар тако чинило, имајући у виду изборни слоган Демократске странке „и Косово и ЕУ". Врло брзо се видело да није тако. Већ у јесен 2008. Борис Тадић и владина коалиција ДС-СПС уводе у игру званично одбачени и међународно непостојећи Ахтисаријев план за независност Косова, прихватајући његов анекс 10 о увођењу нове мисије ЕУ на Косово и постепеној замени мисије УН. Међународноправно валидна мисија заснована на Резолуцији СБ УН 1244 замењује се мисијом сасвим другачијег мандата, која нема  никакав правни основ. Акт којим је она уведена у функцију било је једно двосмислено председничко саопштење СБ УН, које није акт са правном снагом. Одлучујућа околност у овој ствари био је званичан став Србије да прихвата ову мисију.

Овим је започела предаја Косова и Метохије на фазе и до данас је она стигла до последњег чина. Од тада до данас, и поред промене више влада, имамо истоветно образложење за бројне кораке предаје покрајине Албанцима – водимо „проактивну политику" за разлику од идеје о замрзнутом сукобу која би водила политици скрштених руку. То је, заправо, било само „проактивно" попуштање западним притисцима зарад политичке подршке владајућој гарнитури у земљи под геслом нашег пута у ЕУ.

После првог корака предаје, тј активирања Ахтисаријевог плана следе наредни: споразуми са албанским властима о граничним прелазима, тзв. слободи кретања (албанске личне карте и друге исправе за Србе), предаји катастарских и матичних књига, о међусобном признавању диплома (све током 2011). Али, ни „проактивност" Тадићеве политике пузајућег признања независности није била довољна, боље рећи довољно брза за Брисел и Вашингтоном, па је она замењена новом, хиперактивном политиком предаје од 2012. године. До данас ова политика, коју води данашњи председник државе, предала је албанским сецесионистима четири северне општине, српску полицију и правосуђе, енергетску политику и телекомуникациону мрежу Србије на северу покрајине, међународни позивни број. Још је само остало да се потпише поменути споразум о признању, на шта се Влада Србије обавезала још јануара 2014.

Једини папирнати уступак ове усмерене политике признања од 2008. године до данас јесте заједница српских општина. Али, ни то није западна и албанска концесија Србији, будући да је таква могућност установљена још у плану М. Ахтисарија, а потом у уставу Косова и закону о локалној самоуправи. (О томе смо писали у претходним прилозима овом блогу).

После свега, Вучић каже – не ваља замрзнути сукоб, док истовремено ради оно што ваља – признаје независност Косова. Тај став је разумљив само из његовог личног положаја. Он лично нема куда назад. Толико је урадио и толико обећао, да би прекид ове политике и прихватање неке друге за њега били равни политичком самоубиству. И то би била највећа штета таквог, дакле немогућег, тока догађаја. Насупрот томе, Србија би тек тада добила могућност да води своју политику и према покрајини и према ЕУ као највећем трговинском партнеру и према другим важним учесницима све сложеније светске сцене.

Досадашња „проактивност" Србије била је, заправо, више физичко него умно напрезање наших политичара, јер су главне пројекције кретања земље створене у Бриселу и Вашингтону. Као у случају тзв. бриселских разговора, тако је и у свим осталим подручјима јавне политике Србија само реаговала на планове, подстицаје и охрабривања бирократизованих западних политичара, оних који креирају садашњост и будућност Србије и њихових нижих извршилаца. Када један вршилац дужности заменика помоћника државног секретара САД може да построји и председника државе и председника владе Србије, онда сви видимо на колико смо ниске гране спали. Такве реалне слике обесхрабрују људе, чине их политички тупим и депресивним, у најбољу руку пасивним, што је пожељна колективно-психолошка атмосфера за катастрофалне и безочне политичке акције.

Није зато чудно што је Вучић свој изричити став против идеје о замрзнутом сукобу изнео после „унутрашњег дијалога" који је водио са високо политизованим невладиним сектором. Ако постоји негде у овој земљи место на којем се Косово и Метохија већ деценијама, навођено и усмерено, третира као део организма који треба хитно и безусловно ампутирати, то је овај тзв. цивилни сектор. Председник се на конференцији за медије тим поводом понашао као да је најзад пронашао праве саговорнике. Наводно, већина учесника „унутрашњег дијалога" изјаснила се за замрзнути сукоб, што није ни поуздано ни важно, тако да му је овај завршетак вишемесечног перформанса дошао као мелем на рану. Он, дакле, нема никакву дилему.

Опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 6. 4. 2018)

 

петак, 6. април 2018.

Брза рјешења на Балкану потребна су глобалистичком Западу, а не нама

iskra.co

ПАВИЋ: Брза рјешења на Балкану потребна су глобалистичком Западу, а не нама

7-9 minutes


06.04.2018. - 20:50

 

Александар Павић (Фото: РТРС/СРНА)

АФЕРА око наводног тровања нервним гасом бившег руског обавјештајца и издајника Сергеја Скрипаља у Енглеској полако се претвара у скандал. Али, не на руски рачун, како су западне службе које су то организовале планирале, већ на британски.

Јер, цијела конструкција, по којој су, наводно, Руси из освете отровали човека кога су одавно казнили и затим размијенили, зато што је Британцима некад продавао информације о структури и особљу руске војно-обавјештајне службе – и то баш уочи предсједничких избора у Русији, а само три мјесеца пре почетка Светског првенства у фудбалу, толико је провидна да дјелује аматерски. А ипак, Британци су се упустили у ту авантуру.

И не само то, него су премијерка и министар спољних послова били приморани да причају чисте лажи, које су сада постале огољене. Демантовала их је сопствена војна лабораторија у Портон Дауну, која је саопштила да није у стању да докаже одакле је дошла супстанца којом су наводно отровани Скрипаљ и његова ћерка, Јулија.

Само пар седмица раније, тачније 20. марта, министар спољних послова Борис Џонсон је категорички тврдио да је та иста лабораторија „несумњиво" утврдила да наводни отров потиче из Русије. Његово министарство је, свкесно да је ухваћено у лажи, 3. априла обрисало поруку сличне садржине („Анализа водећих светских стручњака из лабораторије… у Портон Дауну је јасно показала да се радило о војном нервном агенту Новичок, произведеном у Русији") које је објавило на свом Твитер налогу 22. марта – али су трагови, као што то бива, сачувани на интернету, тако да је и та лаж раскринкана.

Сада су се чак и страшљиви Нијемци огласили са јасно израженим очекивањем да Британци треба да произведу јасан доказ да иза Скрипаљевог тровања – ако га је уопште и било – стоје Руси. То је изјавио, а пренео Ројтерс, координатор немачке владе за Русију, Гернот Ерлер.

Ова афера би, уместо руске, могла да уздрма британску владу, и на унутрашњем и на спољном плану. У ствари, већ јесте.

Шта је то навело пословично хладнокрвне Британце да овако брзоплето, наизглед аматерски поступе, до те мјере да доведу у питање не само опстанак сопствене владе, већ и свој међународни кредибилитет?

Има ту, између осталог, и бахатости предубоко укорењеног империјалног манира. И није да није имала утемељење. Јер је већина ЕУ вазала попут послушних кучића скочила да следи Британију у протјеривању руских дипломата и додатном заоштравању односа, не питајући за доказе.

Као и Американци, потврдивши тиме стару тезу „теоретичара завјере" по којој је чак и америчка Дубока држава потчињена британској. Но, њемачка англо-америчка пудла се, охрабрена принципијелним држањем челника Портон Дауна, којима је ипак сопствена професионална кожа дража од рептилске коже Терезе Меј, на крају одважила да дозволи могућност да је цар, односно краљица, го(ла).

Може бити да се исто тако са британске стране рачунало на то да ће Русија да одговори оштрије него што јесте, и да ће онда лоботомирана свјетска јавност лако заборавити првобитни повод за кризу, послије чега ће бити могуће елегантно, британски, замијенити тезе у ходу, уз помоћ кооперативних корпоративних медија и осталих сијача лажних вијести, и наставити са доливањем уља на ватру. То је била можда још глупља рачуница, с обзиром на то да је Путинова Русија већ више пута демонстрирала да не реагује ни на прву, ни на другу, ни на десету лопту, већ тек онда кад, где и ако то њој одговара.

Да није тако, не би, на примјер, после рушења руског Сухоја 24 над Сиријом у новембру 2015, Ердоган био од непријатеља претворен у малтене стратешког партнера и можда најслабију карику НАТО-а.

Ипак, чини се да је, колико год били присутни горе наведени моменти, један известан – агресивној, ратно-хушкачкој глобалистичкој клики се страшно жури. Јер, пред њеним очима се руши поредак који се, до прије само коју годину, чинио непролазним и неупитним, као „крај историје" како га је крстио већ одавно дискредитовани Фукујама.

Русија је преокренула ток рата у Сирији и спријечила трајну дестабилизацију региона, која би се затим, пројектовано, преко Исламске државе и других западних терористичких изума, проширила према Каквазу, Централној Азији и Балкану.

Путин је толико убједљиво побиједио на предсједничким изборима да лажљиви западни спинери нису чак ни покушали да склепају ни најскромнију кампању дискредитације руског изборног процеса – иначе већ сада много транспарентнијег од нпр. америчког.

Кина незадрживо расте и добија на самопоуздању.

Најновији западни финансијски мјехур ближи се пуцању, које ће неминовно бити озбиљније од оног из 2008. године.

Трамп је заказао самит са Кимом, а поново покушава да сједне и договори се са Путином.

ЕУ све више пуца по шавовима.

Балкан измиче неоколонијалној контроли…

А традиционални лијек за западне империјалне бољке је одувек био – хаос, дестабилизација, рат… Другачије не умију да функционишу. Али, вријеме се толико убрзало да очигледно нису имали луксуз да смисле нешто паметније и ефектније од афере Скрипаљ.

Наравно, ово све не значи да ће Британци, односно њихови владари из сенке који су ову, а и сличне раније гадости смислили, укључујући и лажне заставе на тлу бивше Југославије помоћу којих су 1990-их сатанизовани Срби и, како се чинило, перманентно утерани у резервате омеђене Уставом из 1974. године – на овоме стати. Немају куд.

То није свијет који ће тихо и смјерно да се повуче ако не у манастире а оно бар у своје карипске виле, и окајавати своје грехе.

Биће овога још. Али се слабост и растућа несигурност виде голим оком.

Покушаће, у својој журби, да запале и Балкан, односно неуралгичне тачке српског етничког простора – свуда гдје мирише на Русе, православље, духовну и државотворну обнову, и свуда одакле се исти могу саботирати, па чак и напасти.

Није сад вријеме за било каква „коначна рјешења".

Српска ће наставити да јача унутар све растројеније „немогуће државе" БиХ, док расту трвења између некадашњих ратних савезника у Федерацији БиХ, ако успије да превазиђе покушаје западних странаца и пете колоне да је саботирају изнутра.

Србија не мора и не треба више ништа да нуди све посвађанијој приштинској нарко-мафији и њеним страним спонзорима, већ да довољно ојача да не дозволи више никад понављање 26. марта у Сјеверној Митровици – или било гдје другдје на КиМ.

За то има подршку и СПЦ и Русије – само треба да у потпуности прихвати давно пружену руку, и окане се илузија о бољем ЕУропском (мало) сутра.

У исто време, Србија и Српска полако али сигурно, природно да природније не може бити, иду једна другој у сусрет.

Брза рјешења су сада најпотребнија онима који раде против нас. Зато су сада најмање потребна нама.

РТРС

Тагови: Александар Павић, Балкан, Скрипаљ

 

понедељак, 2. април 2018.

Амерички економски геноцид над Србијом

standard.rs

Зоран Вујовић: Амерички економски геноцид над Србијом

http://newlookworld.com/

8-11 minutes


понедељак 02. април 2018. 10:12

Смишљено економско поробљавање је водило уништењу српске нације, што се може квалификовати као геноцид, сматра Вујовић

Тек 20 година од санкција, Амбасада САД у Београду је позвала српске фирме чија су средства била заробљена у Америци да јој се јаве. Са исплатом оног што је остало почели су крајем прошле године. То је тек део првог чина економског геноцида који над Србијом траје од 1992, каже економиста Зоран Вујовић.

Требало је да прође 18 година па да домаћа научна и стручна јавност укаже да је НАТО агресијом на Србију начињен еколошки геноцид. Ових дана је економиста Зоран Вујовић промовисао термин економски геноцид, коме је, по његовом мишљењу, Србија изложена још од 1992, када су уведене санкције УН. Њихово укидање није, међутим, означило и крај циљаном поробљавању и пљачкању Србије.

На питање Спутњика чиме образлаже тезу о економском геноциду, Вујовић, кога је, док је радио за наше фирме, посао водио од Ирака, преко Индије и Кине, до Кубе, подсећа да је према декларацији УН геноцид делимично или потпуно уништење једне нације. А то смишљено пљачкање и поробљавање је, сматра он, управо водило ка томе.

Када погледамо шта се све дешавало од увођења санкција Србији 1992. године, тај економски геноцид је имао три чина, каже вршилац дужности председника Асоцијације малих и средњих предузећа и предузетника Србије.

Првим он сматра период од увођења санкција, које су довеле до блокаде српских средстава у иностранству и пропадања великих привредних система услед забране увоза и извоза, до НАТО агресије. Само на рачунима Југобанке и Беобанке у Њујорку у моменту доношења санкција било је 450 милиона долара од наших привредних организација. Та средства су замрзнута, на њих, према одлуци, није било камате и требало је да буду враћена једнога дана. Американци су, додаје он, одмах направили фирму која ће да брине о тим парама.

А бринули су тако што су их „окретали" и банкари су израчунали да су за 25 година са минималном каматом на 450 милиона долара зарадили две милијарде долара.

Средства су, каже Вујовић, почели да враћају тек крајем прошле године. На питање зашто се толико чекало када су санкције УН укинуте 1996. године, а оне америчке 2001, он каже да је све смишљено тако да у ствари и не буду враћене.

Чекало се да, према очекивањима, банкротира или промени власника највећи број фирми и да се онемогући цео поступак. Уз то, наше највеће банке су одмах после 2000. гурнуте у стечај како би цео банкарски систем, а он је крвоток функционисања једне земље, био уступљен страним банкама.

Тек октобра 2012. године америчка амбасада у Београду је објавила оглас у коме је позвала све српске фирме које су имале средства на рачунима две банке у Њујорку. Малобројне, попут Енергопројекта и Прогреса, имале су све ваљане папире и јавиле су се на тај оглас. Примера ради, Прогрес је имао главницу шест милиона долара, они су вратили два, јер остало је поједено у Америци.

Због забране извоза и увоза су, наставља саговорник Спутњика, сви наши велики системи, који су запошљавали стотине хиљада радника, попут Железаре у Смедереву, РТБ Бор, Прве искре у Баричу, Азотаре у Панчеву, Петрохемије, један за другим почели да пропадају.

На листама забрањених, односно блокираних, само у САД била су имена 574 фирме и 76 појединаца.

Србија је, како каже саговорник Спутњика, практично била у затвору.

НАТО агресија на Србију 1999. као други чин економског геноцида је, истиче Вујовић, донела разарања која су пре свега однела људске животе, а потом и уништила инфраструктуру и привредне објекте. То је, како истиче, урађено са идејом поробљавања.

„Када разориш једну земљу, она да би прехранила свој народ мора да се задужује, мора да порушено поново подигне. Ми економисти смо дошли до података да су директни и индиректни трошкови око 100 милијарди долара. Када то изразимо у године, враћени смо 36 до 40 година уназад", истиче први човек Асоцијације малих и средњих предузећа.

Он, уз то указује и на штету која је немерљива, а која ће још годинама долазити на наплату због трошкова лечења нашег становништва које све више обољева од најтежих болести изазваних уништењем хемијских постројења и коришћењем муниције са осиромашеним уранијумом.

Пошто последњих година интензивно сарађује са Кубанцима који су познати по вакцини против карцинома плућа, указује да смо пре 10 година имали 3.500 оболелих годишње, а прошле године близу 7.000.

Трећим чином економског геноцида Вујовић сматра оно што је урадила власт која је дошла након октобарских промена 2000. године.

„Ти који су нас бомбардовали добили су најквалитетније српске компаније које нису бомбардовали — дуванску индустрију, цементаре, пиваре… Све високоакумулативне гране које су управо отишле њима у руке. Ту такође треба имати у виду и отимање Косова и Метохије са свим његовим природним богатствима, рудом, телекомуникацијама. Све што им је било интересантно опет се нашло у њиховим рукама", каже овај економиста.

Вујовић сматра да је ДОС-ова власт донела неколико катастрофалних одлука под притиском Запада.

„Србија је све време санкција имала уговор са Руском Федерацијом за гас који нам је несметано испоручиван. Ми смо плаћали једну трећину у роби, храни, фармацеутским производима, одећи, обући. Другу трећину смо плаћали грађевинским радовима, а трећа трећина плаћала се у ефективи, односно новцу. Званичници ДОС-а одлазе у Москву и на чуђење Руса траже да се тај уговор који је радио београдски Прогрес раскине", наводи саговорник Спутњика и подсећа да су Јумко, Симпо, Коштана… између 150 и 200 милиона долара сваке године извозили у Русију, на чему је у тим нашим фирмама радило десетине хиљада радника.

Ти људи су, каже он, по раскидању уговора аутоматски остали без посла, фирме су банкротирале, а што је најгоре — остали смо без повољног гасног аранжмана. По том повлашћеном аранжману, његова цена била је 104 долара за хиљаду кубика гаса, а по новом који су склопили 168 долара, и то у потпуности плаћањем у новцу.

Немерљива је, каже, штета коју су нанели, као и у случају укидања закона о својинској трансформацији из 1997. године који је нашим фирмама омогућио претварање у акционарска друштва. То су поједине фирме попут Хемофарма и Дијаманта учиниле и тиме онемогућиле да касније буду плен пљачкашких приватизација.

Укидањем тог закона је, каже, почела распродаја српских фирми, па су, примера ради Французи после укидања санкција УН 1996. године били заинтересовани за беочинску цементару и тада су нудили око 60 милиона евра. Међутим, касније после 2000. су све три српске цементаре продате за педесетак милиона евра. А цементаре су, подсећа Вујовић, високоакумулативне као и пиваре, дуванска индустрија, фармација, које су продате као и цементаре.

У научном раду „Економске реформе у Југославији — једно виђење споља", Ђерђ Симон Млађи 2003. године пише да је, према проценама, између 1992. и 1999. године СРЈ услед санкција изгубила око 95 милијарди долара. Додатно је НАТО бомбардовање 1999. нанело само привреди додатну штету од 30 милијарди долара. То је довело до тога да је на почетку привредне реформе, крајем 2000. године, 35 одсто српског становништва живело испод црте сиромаштва и још 35 одсто „на њој".

Све је, по оцени Вујовића, био смишљен сценарио пљачке и поробљавања. Пример Кине нам најбоље говори шта значи економска моћ, без које нема сваке друге, па ни војне.

„Са тако поражавајућим подацима, уз учешће домаћих извођача радова, уз тако огромне трошкове, врло је тешко вратити се на прави пут", каже Вујовић, уз оцену да је охрабрујуће да су Кинези на свом новом Путу свиле определили шест милијарди долара за оживљавање српске привреде.

Оно што је најважније је да то раде без иједне политичке уцене, истиче овај економиста који је, како напомиње, игром случаја био учесник преговора са Кинезима од 1995. до 1999. године.

Тада смо добили 600 милиона долара кредита од Кинеза, 250 милиона долара у нафти и дериватима, 100 милиона долара је дато да стабилизујемо динар, а остатак је био за пројекте за железару у Смедереву, Азотару и Петрохемију у Панчеву. Све без иједне политичке уцене, наводи Вујовић.

„Погледајте шта ради Запад. Иза сваког кредита који дају стоји политичка уцена — од такозване сарадње са Хашким трибуналом, приватизације, до одрицања од Косова и Метохије. Хвала богу, има других држава које расту, Кина, Русија, Индија, других моћних земаља које хоће са нама да сарађују и помажу без уцена, којима треба да се окренемо", закључио је Вујовић.

Аутор Мира Канкараш Тркља

Извор Спутњик, 02. април 2018.

 

недеља, 1. април 2018.

Nazovi NATO za rat

rts.rs

RTS :: Nazovi NATO za rat

RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of Serbia

11-14 minutes


Iduće srede se u Hagu održava vanredna sednica OPCW-a, Organizacije za zabranu hemijskog oružja, sazvana na insistiranje Moskve, "kojoj se očito žuri u utvrđivanju faktičkog stanja u aferi 'Skripalj'" (SDZ). Žuri se i onima koji su pokrenuli novi turnus diplomatskih sankcija protiv Rusije pre bilo kakvog stava OPCW-a – Vašington je prekjuče, u petak, najavio novi odgovor na najnoviji ruski odgovor.

Evropljani, sa članskom kartom EU i bez nje, dobro došli na klackalicu bezumlja!

Kao što sam Skripalj postaje nevažan u žustrom pokretu u kom se trenutno nalazi globalni diplomatski aparat, isto se može dogoditi i OPCW-u kad njegovi predstavnici u sredini između dva Uskrsa objave svoj preliminarni izveštaj.

Jer, koliko god su bojni otrovi u međuvremenu postali hemijski raznovrsni i kreativni, politički razgovor o njima je, ako se gleda tip upotrebljenog vokabulara, jednostavno saštrikan – ili ih je neka strana koristila, ili nije; ili laže, ili ne laže.

OPCW-u tako ovog trenutka stoje na raspolaganju samo tri moguća odgovora: a) kriva je Moskva; b) kriv je neko drugi; c) nemamo pojma (treba nam više vremena).

U slučaju najverovatnijeg odgovora pod "c" situacija se samo odlaže do novog termina, ali politički relevantna suma odgovora opet ostaje ista – ili je Moskva, ili neko drugi, ili se nikad neće saznati.

Ne očekujući "a" ili "b" ni brzo, ni ikada, evropski relevantan Zapad – SAD, Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska i Nemačka – već je preventivno proglasio i sproveo u delo dodatne diplomatske sankcije protiv Rusije, Amerikanci čak najavili nove iduće sedmice.

Ono što je naročito depresivno je da ni druge dve mogućnosti ne bi spustile međunarodnu tenziju. Recimo da OPCW u sredu kaže kako se "trag nalogodavaca može pratiti u Moskvu" – šta će onda Zapad napraviti? Već su kaznili Moskvu pre nego što se znalo stanje stvari. Da li to onda znači da je više neće kažnjavati, ili da će tek sad zapravo?

Pretpostavimo da Organizacija za zabranu bojnih otrova kaže da je "b", neko drugi. Hoće li to značiti da Zapad povlači poslednju rundu "diplomatskih mera", po svojoj prirodi sankcija, na delu od prošlog ponedeljka? Da će se izviniti? 

Naravno da neće, ne bi bilo ekonomično. Neke vlade, kao na primer nemačka, već su se osigurale za taj slučaj, izjavljujući da se poslednje "diplomatske mere" ne sprovode samo zbog Skripalja, već i zbog ruskih sajber napada, kao i odbijanja ruske kooperacije oko Krima i istočne Ukrajine.

Osim toga, konstatacija da je Skripalja otrovao "neko drugi" pretpostavljala bi nagoveštaj ko je taj mogući drugi – London, CIA, Kijev, neko s Baltika, davni KGB-prebezi bez domovine i smisla, neki lični Skripaljev neprijatelj iz obaveštajne zajednice.

Čak i u tom hipotetičnom, za Rusiju optimalnom scenariju, stručnjaci OPCW-a bi opet spali na pretresanje gore spomenute formule: a) MI-6; b) neko drugi; c) nemamo pojma (treba nam više vremena).

Ko truje? No idea!

U kakofoniji izuzetnih glasova prošle sedmice, u smislu važnih i relevantnih osoba koje polako ali sigurno vode Zapad ka vojnoj konfrontaciji s Rusijom, izdvajaju se tri izjave – američkog ministra odbrane Džejmsa Matisa, britanskog šefa diplomatije Borisa Džonsona i predsednika nemačkog Bundestaga Volfganga Šojblea.

Sve izjave se odnose na najnovije zaoštravanje Zapad–Rusija povodom afere "Skripalj".

Matis: "NATO je ponovo pokazao da je relevantan." Džonson: "Rusi su potcenili naš odgovor." Šojble: "Možda će Englezi sad odlučiti da ostanu u EU, kad su videli kako ih bezrezervno podržavamo."

Te tri izjave odaju konstrukciju sadašnje krize, njenu unutrašnju mustru: NATO se osetio zanemaren i "nerelevantan", pa je zajedno sa Londonom, koji traži način da ostane u EU i istovremeno sačuva ponos, upotrebio aferu "Skripalj" ne bi li pojačao eksplozivnost rusko-zapadnih odnosa.

Ukratko: EU se dodvorava Londonu, London koristi NATO, NATO pati jer ga svaki miran dan košta samosvesti.

Politički teatar koji trenutno gledamo ima veze s time da se NATO alijansi nađe nešto da radi. Ona je privilegovani nezaposleni u Evropi rastuće nezaposlenosti.

Proširenje na istok je bilo zabavno, ali je nepravedno zaustavljeno u trenutku kad se činilo da je Alijansa među sobom već raspodelila vezove i vile na Krimu. Srbija je 1999. kapitulirala nakon samo 78 dana, pa je NATO ponovo imao previše slobodnog vremena. U Iraku je NATO izvorno dosta učinio, ali sad je situaciju tamo preuzeo netransparentan broj novih igrača.

Borbu protiv terorizma u principu vode nacionalne policijske snage. Hoće li neki islamski fanatik pobiti 150 ljudi u Parizu, za NATO formacijski nije relevantno pitanje.

Sankcije protiv Rusije 2014. su bile zvezdani trenutak NATO diplomatije, ali Rusija je ne samo ostala na nogama već preko bliskoistočne politike i strateškog prijateljstva sa Iranom i Turskom čak i popravila svoj međunarodni status. To za NATO u krajnjem efektu znači kao da nije uopšte kažnjena – Moskvu mora da boli, mora vidljivo da je boli!

NATO se dosađuje. Ko ga voli, dobaciće mu neki rat, makar mali, makar samo kao dosetku koja se zahuktava, vrti i okreće, da bi jednog trenutka bila zaustavljena mudrom odlukom zapadnih lidera – ali samo ako Rusi već jednom pokažu da se boje, ako daju znak da su ranjeni u svakom mogućem simboličkom i realnom smislu.

Kako u ruskoj prirodi nije da pokažu da se boje, posebno ne onda kad se boje, NATO ide dalje.

Ginter Ferhojgen: "Nije bilo tako davno da su Amerikanci i Britanci svesno i namerno slagali čitav svet da bi opravdali rat u Iraku"

Zlo i naopako za one koji u politici pamte više od, recimo, deset godina, koji dosađuju s paralelama i podsećaju na krive odluke u dalekoj prošlosti od dve decenije.

Posebna nevolja je da se u tim slučajevima radi o izuzetnim glasovima u gornjem smislu, ali bivšim, o "penzionerima" koji su progledali kad su sišli sa vlasti, pa sada kao patolozi sve razumeju, ali ništa više ne mogu.

Ginter Ferhojgen, bivši potpredsednik Evropske komisije pod Barozom: "Ova grupa za pritisak koja se formira oko Londona, ta prateća muzika, način na koji britanska vlada govori o Rusiji, ponašanje britanskih medija, ono što dolazi iz Amerike – to je više od eskalacije u jednoj dugoj svađi. To je početak teške internacionalne krize, za koju nisam siguran da se može držati pod kontrolom. Ona je puštena u pogon ne na osnovu pouzdanog znanja, već skače s pretpostavke na pretpostavku i to prodaje kao lanac dokaza. Pada u oči da se sve bazira na informacijama tajnih službi, a to je, jel' da, kao što svi znamo, jedan jako istinoljubivi svet! Uopšte nije tako davno da su američka i britanska vlada svesno i namerno lagale kako bi opravdale napad na Irak." (ZDF, 28. marta)

Vili Vimer, bivši potpredsednik Parlamentarne skupštine OEBS-a, dugogodišnji CDU-ov glasnogovornik za bezbednost u nemačkom Bundestagu: "Reč je o politici visokog ratnog rizika koju London ne započinje prvi put u EU ili NATO-u. Iz Londona ne dolaze nikakvi dokazi, samo eskalacija koju London bezočno gura kroz NATO i EU. Najstrašnije je da polovina EU, uključujući nemačku vladu, aplaudira. Kad u Moskvi ne bi sedeo racionalno agirajući Putin, Evropa bi, s obzirom na ratnu strast koja trenutno vlada na Zapadu, izgledala sasvim drugačije." (Televizijski kanal MRD, 27. marta)

Gerhard Šindler, bivši predsednik nemačke informativne službe BND (Bundesnachrichtendienst): "Nema elemenata koji omogućavaju zaključak o pouzdanoj ruskoj odgovornosti za slučaj 'Skripalj'. Trenutna dokazna situacija nije tako robustna kako bi primenjene mere prema Moskvi želele da verujemo." (MRD, 27. marta)

Bivši Kolin Pauel

Ako već govorimo o bivšima, bio je to američki general u penziji Kolin Pauel, Bušov šef diplomatije 2002–2005, koji je u februaru 2003. mahao u UN ampulom antraksa kao pouzdanim dokazom da irački diktator Sadam Husein poseduje hemijsko oružje za masovno uništenje.

Sadam, kako se pokazalo, nije imao ni kapsulu cijankalija za vlastitu upotrebu. 

Kad Ferhojgen danas podseća na tu epizodu američke politike, to na pozadini ostrašćene britanske diplomatije izgleda kao da progovara o događajima od pre sto godina; sram ga bilo ko se seća.

Na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji prošlog februara, britanska premijerka Tereza Mej je održala izvrstan govor, u kome je sve rekla, praktično najavila slučaj "Skripalj": "Mi smo globalno orijentisana zemlja"; "Mi smo u NATO-u drugi po izdvajanju za odbranu"; "Naš plan je da transatlantskom partnerstvu udahnemo novu dinamiku"; "Saradnja sa EU prevashodno u oblasti bezbednosti – ali samo ako se kroz nju jača NATO".

Treba li biti paranoičan pa doći na ideju da je London malo poradio oko slučaja "Skripalj", ne bi li ubrzao primenu britanskog kataloga kriterijuma za saradnju sa EU?

Da ratni bubnjevi iz Londona počinju da teraju krv u oči Zapadu, a Zapad sa svoje strane čitavoj Evropi, dobro ilustruje pritisak što ga oni koji su u najnovijem talasu proterali ruske diplomate (NATO, 19 zemalja EU, sedam van EU), vrše na one koji nisu.

Recimo Austrija – britanski ambasador je vladi u Beču već uputio dva demarša u znak protesta jer Austrija nije proglasila dodatne sankcije. Oba puta je odbijen, piše Prese. Austrijska vlada se čak ne usuđuje ni da to kaže u zvaničnom saopštenju, već se krije iza anonimnih "izvora" i upetljava sa "istorijskom ulogom mosta između Istoka i Zapada".

Pritisak medija je još strašniji, da čovek ne poveruje koliko se uglednim novinarima uglednih evropskih medija žuri da kontinent gurnu u spiralu eskalacije otvorenog kraja sa Moskvom. U poređenju s tim, ratne trube srpskih i hrvatskih medija iz 1989–91. su ništa, vežbe civilne odbrane u dečjem vrtiću!

Pri tome je interesantno da što medij više važi za "levi", u smislu da zastupa postmoderno nasleđe leve, progresivne humanističke inteligencije (u Austriji Profil, Standard, ORF), tim je agresivniji u konstataciji kako postoji urgentna potreba da se svi, čitava Evropa, čitav slobodni svet, ujedini protiv Moskve, pa šta bude!

Dr Strangelove & general Ripper

Društvene mreže takođe imaju svoju ulogu u ritualnom nanošenju ratničkih boja. Na primer, austrijski novinar Norbert Mapes Nidik je na svoj Fejsbuk nalog stavio Ferhojgenov intervju za ZDF. Poruka: obratiti pažnju, ako nastavimo, tuda idemo.

Na to se javila prijateljica s komentarom kako je "i inače neukusno proglašavati sankcije na dan kad Rusi sahranjuju mrtve iz požara u Sibiru", a odmah iza nje Volfgang Išinger, nemački diplomata, voditelj Minhenske bezbednosne konferencije, čovek koji je u februaru ove godine moderirao nastup Tereze Mej.

Išinger: "Neukusno? Pitajmo porodicu Skripalj koliko je za njih neukusno trovanje, kao i, usput rečeno, potpuno mekani zapadni odgovor s proterivanjem, zato što kao mera ostaje na čistom diplomatskom nivou."

Proterivanje je ništa, treba nešto jače.

Za početak, treba se vratiti u praistorijsku 1964. godinu kada je Kjubrik snimao film "Dr Strangelove". Tamo američki "general Riper" (bukvalno: general Cepač) zaobilazi sve sigurnosne instance i šalje flotilu nuklearnih bombardera na Rusiju.

Kad Riperov aistent, "kapetan Mendrejk" iz britanskog RAF-a shvati da mu je šef poludeo, počinje bitka za spas ljudske rase.

Smireno, hladnokrvno, emotivno ranjivo, britanski kapetan kroz pola filma radi na tome da poludelom "Cepaču" odvuče pažnju, da ga zaigra i nekako dođe do koda kojim će vratiti bombardere. Nije uspeo, ali je umro pokušavajući; herojski, pored automata za koka-kolu.

Ovog puta, "Riper" i "Mendrejk" rade sinhronizovano, na istom zadatku. No more distraction.