ЕУ и нови светски поредак
Зоран Јанић
5-6 minutes
Након више од недељу дана откако је Косово отпочело својеврсни „царински рат" са Србијом, званични став Србије јасно је формулисан. Крајње илустративно изнео га је министар одбране Вулин, изрекавши, у форми питања, следеће: „Ако Европа није у стању да поштује своје споразуме, чему онда Европа?" То питање нипошто није било реторичко, нити замишљено као празна претња; иза њега се крије оправдани гнев Србије због једностраног кршења ССП-а и ЦЕФТА споразума од стране Приштине, услед чега је практично прекинута сва робна размена између Србије и Косова.
Политичка одлука Косова да изненада подигне царине на робу из Србије за целих 100 одсто дошла је свега дан након што Косово по четврти пут није успело у својој намери да постане пуноправни члан Интерпола. Тврдње аналитичара како између заседања Генералне скупштине Интерпола у Дубаију и одлуке о драстичном увећању такси постоји јасна узајамна веза добиле су убрзо потврду; уз Србију, нове царинске таксе уведене су и за Босну (делегација БиХ је такође гласала против пријема Косова у Интерпол). Косовска влада, образлажући своју одлуку, позвала се на члан 18 ЦЕФТА споразума, по којем чланице ЦЕФТА могу предузети било коју акцију неопходну како би „заштитили безбедносне интересе или спровели међународне обавезе или унутрашње политике". Слободан проток робе, наравно, не угрожава ничије интересе; одлука о таксама је произвољна, мотивисана политичким разлозима, и стога о њеној арбитрарности тек морају дати своју реч европске институције. Реакције из ЕУ засад су млаке: европски комесар за проширење Јоханес Хан и висока представница ЕУ за спољну политику и безбедност Федерика Могерини позвали су власти Косова да одмах укину спорне одлуке, али њихове речи, нажалост, нису правно обавезујуће; остаје једино Секретаријат ЦЕФТА (где се одлуке доносе консензусом) и Европска комисија, као правно делотворне
инстанце.
Дипломатски рат Србије и Косова тиме је ушао у нову фазу: док, с једне стране, Косово тврди како Србија и Босна и Херцеговина „константно настоје да оспоре косовску сувереност", дотле Србија, с друге, инсистирањем на својеврсном опструкционом „легализму" води своје дипломатске борбе: стално подсећање да споразуми попут ЦЕФТА и ССП представљају уговорну обавезу, како за Србију, тако и за ЕУ, и да се евентуалне измене доносе консензусом обеју страна; инсистирање на чињеници да је чланство у УН предуслов за чланство у Интерполу (Косово није чланица УН, па би стога њен пријем представљао кршење међународног права); захтев да се Косово уврсти као стална тема Савета безбедности УН, уз позивање на Резолуцију 1244, којом је званично окончана ваздушна кампања НАТО-а, али без прејудицирања статуса Косова; коришћење УН као прилике за промовисање става о непризнавању Косова, уз лобирање да земље које су већ признале Косово повуку свој потпис…
Србија не може себи допустити да још једном понови исту грешку. Каква год да је, ЕУ је и даље најбоље решење за Србију, упркос лицемерју којом је засипа
Сви горе побројани потези и мере, како се може видети, потичу из арсенала легалног и дозвољеног и утолико је већи гнев српске стране – јер поступак Приштине долази из сфере екстралегалног, очито уз благослов великих сила. Тиме се не наноси само огромна штета домаћој привреди – економски стручњаци процењују да ће Србија годишње изгубити близу пола милијарде евра – већ се Србија у неку руку поново ставља у положај другоразредне или трећеразредне земље, земље парије у међународном поретку, што је био статус резервисан за њу још само у доба Милошевића.
Отуд и гнев који провејава из питања: „Ако Европа није у стању да поштује своје споразуме, чему онда Европа?" Лицемерје центра према периферији, економски развијених према економски заосталима. Затвара се круг распада Југославије – подизање царина и спаљивање робе пореклом из Србије само је далеки рефлекс српског ембарга на робу из Словеније 1991. Оно што се никако не сме допустити, то је да се на данашњу Европу гледа као на некакав пандан ономе што се деведесетих уопштено називало „новим светским поретком" (а заправо је представљало израз неприлагођености Србије савременим светским токовима). Превише је времена и људских ресурса због тога страћено, Србија не може себи допустити да још једном понови исту грешку. Каква год да је, ЕУ је и даље најбоље решење за Србију, упркос лицемерју којом је засипа. Да, лицемерно је било оно кажњавање наше делегације на прослави у Паризу поводом 100 година од окончања Првог светског рата. Лицемерно је и даље не допуштати Косову визну либерацију како се „путеви дроге не би још више проширили старим континентом". А тек је лицемерно да саудијски престолонаследник Мохамед бин Салман, за кога се верује да стоји иза убиства новинара Хашогија, креће ових дана на светску турнеју чији је циљ поправљање имиџа његове земље. Можда је свет одувек био лицемеран? Пред Србијом је тежак задатак да нађе своје место у њему.
Преводилац и есејиста
Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа
Enclosures:
160z120_ilu.jpg (8 KB) |
Нема коментара:
Постави коментар