iskra.co

КОВИЋ, ЂУРКОВИЋ, РАКОВИЋ: Разговори о будућности Косова – реинтеграција или разграничење

Наташа Јовановић

12-15 minutes

---

25.01.2020. - 9:54

 

фото: standard.rs, Катарина Стељић/Центар за међународну јавну политику

Учесници скупа сложили су се да не треба журити са решавањем косовског питања јер ће прилике бити знатно повољније него данас или пре 20 година

Преглед места Косова и Метохије у међународним односима – од оног које је заузимало у решавању источног питања до Првог светског рата и касније – недвосмислено говори о томе да су око парчета овог тла кроз историју велике силе водиле беспоштедну борбу. У којој мери се то променило, да ли је косовско питање још увек еминентно политичко питање великих сила иза којих се назире бојазан од Русије, колики је простор био остављен српском чиниоцу у процесу реинтеграције, те уколико би до поделе дошло, зашто се предложен атонски модел сматра погубним. О овим питањима на шестом округлом столу из циклуса „Реинтеграција или разграничење – разговори о будућности Косова и Метохије" говорили су др Милош Ковић, др Миша Ђурковић и др Александар Раковић.

СУЗБИЈАЊЕ РУСКОГ ФАКТОРА
Косово и Метохија еминентно је питање међународних односа, иако се о њему ретко говори на начин који подразумeва да његово решење диктира однос светских снага. Оваква поставка крије латентну претњу да би у перспективи ово питање могло да се решава на међународној конференцији о КиМ чиме би се оно истргло из руку српског народа и предало у руке великих сила. Када су Косово и Метохија постали питање међународних односа и односа снага између великих сила?

По мишљењу историчара Милоша Ковића преломни тренутак новог ишчитавања значаја Косова и Метохије, односно Старе Србије био је Берлински конгрес 1878. Томе у прилог говоре писма која Дизраелију и Бизмарку у време одржавања конгреса стижу из Призрена и Скадра.

„Призренско писмо упутили су муслимани тражећи аутономију, а скадарско католици захтевајући независност од Османског царства. Ова питања нису инспирисале велике силе. Тек касније Дизраели пише краљици да би можда требало размислити о томе да Албанци, као народ чија је већина антируски оријентисана, постану ослонац Велике Британије на Балкану. Те његове речи звуче као нека врста пророчанства које ће доћи. У периоду од 1878. до 1912. питање ко ће владати Косовом и Метохијом – Албанци или Срби – улази у сферу интересовања великих сила. Ово је уједно и питање сукоба два национализма – српског националног покрета, који је утемељен у вековима пре модерне егзистенције, и албанског покрета, који је у стварању и у којем тек у наредним деценијама долази до изражаја пресудан утицај спољног фактора. Од утицаја спољног фактора, пре свих Хабзбуршке монархије, није изузет ни српски национални покрет, посебно у време Вука и Доситеја, када долази до идентитетског инжењеринга међу Србима како би се одвојили од Руса и приближили средњоевропском културном хрватском кругу, и с друге стране утицаја Русије који је верски, културни и политички. Но ни тада, 1878, па све до 1912. не говоримо о косовском питању већ питању Старе Србије и Македоније које је и те како међународно."

Подсећајући на чињеницу да су велике силе биле укључене у националне покрете балканских народа од њихових почетака, Ковић истиче да се у њима тешко може раздвојити унутрашња динамика, заснована на предањима, традицији, друштвеним кретањима, од спољног фактора који по правилу покушава да балканске националисте искористи за своје циљеве.

„Иза албанског национализма у настанку уочљив је утицај Британије. На почетку стварања Призренске лиге видимо да су неки британски конзули прилично активни, али ту је кључна Турска, која користи албанску лигу како би се супротставила Србима у српској и црногорској држави. Утицај Аустроугарске на католичке Албанце је дугорочан, а у првој половини 19. века уочљиве су и везе које се успостављају између Хрвата и католика Албанаца на северу. О томе сведоче путописи, контакти, нарочито активности фрањеваца. Стварање албанске нације било је незамисливо без Хабзбуршке монархије, односно Рима и Ватикана. Управо је Аустроугарска кључни фактор у интернационализацији питања Метохије и Косова негде од 1896. када она поставља питање стварања албанске државе. Интересантно да је и гроф Николај Игњатијев, руски амбасадор у Цариграду, творац Санстефанске Бугарске, у време велике источне кризе рачунао на Албанце више него на Грке, у успостављању једне врсте осовине балканских народа која би била ослоњена на Русију и која би у једном тренутку могла да сруши турску власт."

КАДА СЕ АЛБАНИЈА ДЕЛИЛА
Питање које 1912. долази на дневни ред српске спољне политике, али и политике великих сила је – албанско питање. Након царинског рата у Београду су, истиче Милош Ковић, процењивали да би излазак на море био кључно значајан у борби Србије за одбрану економске и политичке независности. На краља Николу се, после Бомбашке афере и његових разрачунавања са „агентима Београда", више није могло рачунати. Зато је један од најпресуднијих ратних циљева Србије 1912. био излазак на море у северној Албанији.

„Српске елите показују спремност да интегришу нове масе албанског становништва. То је нешто што је тешко разумљиво из наше перспективе. Питање поделе Албаније је замало могло да изазове Први светски рат и то су биле најопасније кризе пре 1914."

СРПСКИ КОМОНВЕЛТ
Ако је у другој половини 19. века и у прве две деценије 20. века решење српског националног питања било кључ за решење балканског питања, да ли се онда данас од стране Запада решење албанског питања узима као основа за трајно решење проблема Западног Балкана, те у којој мери идеја о разграничењу јесте пут ка његовој реализацији?

Миша Ђурковић, директор Института за европске студије, сматра да идеја о разграничењу, изузев код једног дела енглеске елите која истрајава на томе да се на било који начин Цвијићева врата предају Албанцима, готово не постоји. Једина легитимна, морална, међународноправно оправдана и по његовом мишљењу реална позиција Србије је да по слову Резолуције 1244 тражи пуну реинтеграцију простора Косова и Метохије са свим његовим грађанима.

„Оно што ми дуго радимо, покушавамо да формулишемо јесте идеја да Србија направи модерну националну државу. По мом дубоком убеђењу нама то никада неће дозволити. Покојни Добрица Ћосић је маштао о томе, да се разграничимо, разменимо становништво, заокружимо територију и да коначно можемо да знамо где је и шта је наше. Одговорно тврдим, то нама никада неће дозволити – не само наши западни пријатељи него и друге империје које делују на овим просторима. Зато би требало размишљати у категорији српског комонвелта. За разлику од националне државе која је прецизно дефинисана, комонвелт је нешто што флуктуира – има границе које су мање-више отворене и има оно што је битно а то је идентитет који се развија на неколико нивоа. У том смислу део српског корпуса на неки начин данас чине и Власи, делови Македонаца или муслимана који су свесни свог словенског порекла, чак и корпус везан за Хрвате. Прича се враћа на тезу Балкан балканским народима. Београд је и даље магнет за највећи део омладине на Балкану. Ово је правац за размишљање како ми можемо да користимо наше потенцијале и нашим комшијама понудимо модел где би они видели себе укључене у ту ширу заједницу. Јер борба за то где су нам границе и како живимо са људима око нас остаје једна од кључних детерминанти у будућности."

Стварање комонвелта без јасно исцртаних граница, а који би подразумевао суживот с другим народима, историчар Александар Раковић сматра илузорним јер Срби већ имају слично искуство које не говори у прилог томе да је рекапитулација идеје Балкан балканским народима могућа.

„Показало се да колико год да су Србија и српски народ пружали руку другима, да је та рука уједана. То је очигледно у Црној Гори данас. Исти случај је у Хрватској, па и с Албанцима. Када је реч о Косову и Метохији, верујем да реинтеграција не може да се догоди мирним путем, посебно не у догледној, али ни у оној даљој будућности. Али свака земља има могућност да изврши реинтеграцију на легитиман начин па и ослобађањем своје територије која је окупирана. С тим у вези Република Србија има право да у неком периоду, када се за то укажу међународне околности, поврати на сваки начин суверенитет на Косову и Метохији, а ако је то потребно и војном, пошто је то унутрашње питање, па и полицијском силом…"

ИСХИТРЕНЕ СИМЕТРИЈЕ
Поред Хиландара крајем 15. века српски манастири на Светој Гори били су и Дохијар, Григоријат, Свети Павле и Дионисијат. Пошто су, подсећа Александар Раковић, временом ова четири манастира остала без присуства српских монаха, њих су преузели грчки калуђери.

„Не треба исхитреним симетријама са светогорским решењем давати аргументе албанским сепаратистима да би у случају нових ломова могли да преузму српске цркве и манастире на Косову и Метохији а при томе се позову на 'светогорски модел'. Они би то једва дочекали. Посебно када је реч о римокатоличкој јерархији на Косову и Метохији, која делује са екстремних албанских позиција, а већ је много пута давала до знања како жели да преузме српске средњовековне светиње."

ЗАМКА СВЕТОГОРСКОГ МОДЕЛА
Када је пак реч о разграничењу, Раковић истиче да је порука била вербална и да ми о њој готово ништа не знамо, нити постоји документ који би објаснио на који начин би „две стране" требало да се разграниче на Косову и Метохији.

„Ми нисмо видели тај предлог. О том питању покренут је унутрашњи дијалог и гласови, 95 од 99, били су да треба сачекати бољи тренутак. Ако се добро сећам, идеју физичког разграничења српске и албанске заједнице изнео је министар Ивица Дачић, а затим и предложио решавање положаја српских монашких заједница на Косову и Метохији 'према светогорском моделу'. Он није јасно прецизирао да ли монашке заједнице треба организовати 'према светогорском моделу' у односу на Републику Србију или у односу на администрацију албанских сепаратиста на Косову и Метохији или у односу и на једне и на друге."

Већ је из те нејасноће уочљиво колико је компликовано решити поменуто питање „према светогорском моделу". Раковић истиче да је Света Гора територијална аутономија у оквиру Грчке, под канонском надлежношћу васељенског патријарха у Цариграду. „Светогорски калуђери чином монашења постају грчки држављани. За улазак на Свету Гору је потребна виза. Света Гора има своју управу – Протат – а за комуникацију са њом је надлежан министар спољних послова Грчке. За безбедност Свете Горе надлежно је Министарство унутрашњих послова Грчке. Света Гора се у целости налази у окружењу православног становништва."

Када је реч о предлогу министра Дачића да се положај српских цркава и манастира реши према моделу аутономије Свете Горе, управо је очигледно да се ништа из светогорског модела не може применити на српске светиње на Косову и Метохији.

„Није могуће остварити територијалну аутономију за српске цркве и манастире јер међусобно нису груписани, чак нису ни близу, и између њих не постоји физичка комуникација осим уобичајене мреже путева која пресеца простор насељен махом Албанцима муслиманске вероисповести. Дакле, није могуће територијалном аутономијом повезати Богородицу Љевишку у Призрену, Грачаницу, Високе Дечане и Пећку патријаршију нити остале цркве и манастире. Нити је могуће механички конструисати такву територијалну аутономију на читавом простору Косова и Метохије будући да ни Српска православна црква није простор јужне српске покрајине учинила јединственом епархијом у садашњим административним границама. Наиме, Епархија рашко-призренска поред простора Косова и Метохије заузима и јужне делове Старе Рашке, а српски патријарх у Београду, као архиепископ пећки, има право ставропигије над манастиром Пећка патријаршија и манастиром Будисавци. Даље, од 2013. упражњено је место викарног епископа хвостанског, а од 2014. упражњено је и место викарног епископа липљанског који обојица владичанске дужности могу обављати на Косову и Метохији. Поред тога, митрополит црногорско-приморски у титули носи и звање егзарха, односно чувара Пећког трона иако данас нема надлежност над деловима Метохије како је било некада."

Раковић закључује да не треба журити са решењем косовско-метохијског питања у целини. Прилике, сложили су се учесници скупа, биће повољније него што су данас, а знатно повољније него пре двадесетак година.

Извор Печат

standard.rs

 

Milo je samo izvođač radova, zapadni srbomrsci su osmislili udar na srpsku crkvu

novosti.rs

Biltova fatva: Milo je samo izvođač radova, zapadni srbomrsci su osmislili udar na srpsku crkvu

Pečat

9-12 minutes

---

| 28. januar 2020. 14:15 | Komentara: 0

Kako su vezu između američkog generala Kertisa Skaparotija i crnogorskog Zakona o slobodi veroispovesti razotkrili Karl Bilt i njegov Evropski savet za spoljne odnose

Sećate li se, a kako možete da ga se ne setite ako iole pažljivo promatrate sve ovo što nam se događa, američkog generala Kertisa Skaparotija i njegovog – bio je tada vrhovni saveznički (NATO) zapovednik Evrope i komandant Evropske komande Sjedinjenih Američkih Država – svedočenja pred Odborom za oružane snage američkog Senata 8. marta 2018. godine.

Za svaki slučaj, da podsetimo šta je general tada rekao o nepoželjnom rastu nepoželjnog ruskog uticaja u Evropi, i kako je s tim u vezi naročito apostrofirao Zapadni Balkan, zahtevajući zbog toga pojačano američko angažovanje na ovom našem prostoru. „Pre svega Srbija", odgovorio je Skaparoti na pitanje koja ga među zapadnobalkanskim državama naročito brine, a onda izgovorio ono što teorije zavere protiv srpskog naroda razotkriva kao njihovu stvarnu zaveru protiv nas, koju je uz to i jasno obrazložio: „Srbija kao država, ali i srpski narod na Balkanu. Postoje, očigledno, istorijske veze i osećaj pripadnosti, a zbog toga i pogodno tlo za ruski uticaj, i oni to koriste u smislu dezinformacija, uticaja na taj narod, ali i u smislu kvarenja (američkih planova) u odnosu na Kosovo i u tripartitnom Predsedništvu Bosne i Hercegovine. I taj uticaj u poslednjih godinu i po dana, koliko sam na ovoj poziciji, raste."

MOĆ PERSPEKTIVE I eto ga. General Kertis Skaparoti u međuvremenu je penzionisan, ali nije i ideja koju je on izneo. Problem vlasnika naše evroatlantske budućnosti, koju nam priželjkuju uz svu podrazumevajuću predanost njihovom a ne našem interesu, zaista i jeste čitav srpski narod na Balkanu. I upravo u tome, u tih nekoliko neoprezno izgovorenih reči koje su spomenutu teoriju (zavere) ogolile kao našu surovu realnost, i leži ključ za razumevanje razloga, i uticaja, koji stoje iza, inače, autodestruktivnog poteza vlasti Mila Đukanovića u vidu donošenja Zakona o slobodi vjeroispovjesti ili uvjerenja i pravnom položaju vjerskih zajednica. Autodestruktivnog zato što mu je uspelo ono što svakako nije želeo, da probudi sav taj problematični srpski narod i time natera i zvaničnu Srbiju da učini ono što nije imala snage (ili smelosti) da učini pre nego što je taj zakon donet.

No nije to sada tema, premda ćemo se i ovom pitanju vratiti kasnije, tema je naum koji stoji iza čitave ove blasfemične operacije pokušaja amputacije Srpske pravoslavne crkve iz Crne Gore. Taj naum, ako već nije postao očigledan posle onih reči generala Skaparotija, sasvim jasan postaje zahvaljujući – blagodarimo – Evropskom savetu za spoljne odnose (European Council on Foreign Relatins – ECFR) i njegovoj publikaciji „Moć perspektive: Zašto je članstvo u EU i dalje važno na Zapadnom Balkanu".

Ovaj dokument, objavljen na naš Božić 7. januara, njima je to običan radni dan, posvećen je dokazivanju da perspektiva učlanjenja u Evropsku uniju – jednog lepog dana a možda i pre, dakle reč je samo o mogućnosti priključenja, a ne i zagovaranju našeg stvarnog članstva u EU – ima magičnu moć nad Zapadnobalkancima utoliko što ih prisiljava da, u ime te perspektive, razreše međusobne probleme, inače plemenit i hvale vredan cilj, ali ne na bilo koji način već samo na onaj način koji odgovara interesima, sve vreme je reč o interesima a ne o plemenitim ciljevima, moćnih centara koji stoje iza ovog Evropskog saveta. Što je, naravno, mnogo manje vredno bilo kakve pohvale.

„Dobrosusedski odnosi", napominje se u uvodu ove publikacije, „postali su deo uslova Evropske unije još kada je otpočelo njeno proširenje na Centralnu i Istočnu Evropu. Ali rešavanje bilateralnih nesporazuma na Zapadnom Balkanu odnedavno je postalo eksplicitan i veoma naglašen preduslov za dalje proširenje (EU). Primera radi, Evropska komisija nedavno je sasvim jasno navela: 'EU ne može i neće da uvozi bilateralne nesuglasice i nestabilnost koju one mogu da donesu sa sobom.'"

Ovaj izveštaj, objašnjava se dalje, donosi „mapu nerešenih bilateralnih problema država Zapadnog Balkana i nudi preporuke evropskim donosiocima odluka". A među svim tim nerešenim problemima – od Kosova i Metohije, preko ratifikacije granica od Vardara pa do Triglava, do pitanja Severne Makedonije i Grčke – kako je ukazano, „Srpska pravoslavna crkva na Kosovu i u Crnoj Gori mogla bi da se pokaže kao potencijalna goruća tačka".

SRBIJA I CRNA GORA Kako je SPC već postala goruća tačka na Kosovu i Metohiji videli smo prilikom pogroma 17. marta 2004. godine, no sada nam je naročito interesantan njen položaj u NATO članici Crnoj Gori.

Odnose dve države, kako se navodi, opterećuju crnogorsko „priznanje državnosti Kosova", odbijanje Crne Gore da svojim državljanima omogući istovremeno posedovanje srpskog državljanstva, i – obratite pažnju – „delovanje Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori". Ovo stoga što „vlasti Crne Gore brinu", Njegoš i kralj Nikola mora da se prevrću u grobu, „zbog uloge koju SPC ima u Crnoj Gori".

Citiramo izveštaj ECFR-a, suzdržavajući se od komentara sve dok budemo imali snage za to: „U poslednje vreme, tenzije su narasle pošto je vlada usvojila novi zakon o religioznoj slobodi koji bi vlasništvo nad većinom crkvene imovine u zemlji efektivno preneo na crnogorsku državu… Shodno novom zakonu, usvojenom krajem 2019, svaka crkva, uključujući SPC, moći će da zadrži vlasništvo samo ako može da proizvede dokaze o vlasništvu pre 1918… Srpski mediji optužuju crnogorsku vladu da pokušava da opljačka SPC, dok je patrijarh SPC Irinej pripretio crnogorskom predsedniku Milu Đukanoviću anatemom. Srpska vlada, takođe, pripretila je Crnoj Gori pogoršanjem diplomatskih odnosa. Nasuprot tome, Venecijanska komisija Saveta Evrope pozdravila je nacrt zakona jer on 'donosi važne pozitivne promene postojećoj, zastareloj legislativi'."

No suštinski prigovor ulozi koju SPC ima u Crnoj Gori tek sledi, i iz njega se vidi da ova pravnička akrobatika Venecijanske komisije – uostalom, sećamo se kako se Kanjoš Macedonović proveo u Mlecima – predstavlja samo prozirnu masku kojom se nevešto prikrivaju njihovi pokvareni ciljevi: „Iako je odvojena Crnogorska pravoslavna crkva osnovana 1993, većina pravoslavnih crnogorskih vernika pohađa SPC, koja ima veliki uticaj na javno mnjenje. Mnogi sveštenici SPC, među njima i mitropolit, iskazuju snažne nacionalističke i društveno konzervativne poglede, uključujući poricanje srpskih ratnih zločina u jugoslovenskim konfliktima. Oni su glasno protiv LGBT prava i ravnopravnosti polova; negiraju postojanje crnogorskog nacionalnog identiteta; NATO nazivaju Četvrtim rajhom…"

Kertis Skaparoti

 

Iz svega toga sledi i krunska optužba, koja nas vraća na one otrežnjujuće reči generala Skaparotija: „SPC je takođe blisko povezana s Rusijom, te se često smatra zastupnikom ruskih interesa… Sve u svemu, SPC je politički neprijateljski nastrojena prema crnogorskoj državi i njenoj zapadnoj orijentaciji, zbog čega je Vlada Crne Gore i vidi kao bezbednosnu pretnju."

A novi zakon će, optimistički predviđa ECFR i usput obelodanjuje namere njegovih inspiratora, „vlastima omogućiti veći nadzor i kontrolu nad njom (Srpskom pravoslavnom crkvom)". Te se stoga, u zaključku izveštaja, iznosi i preporuka: „U ovom kontekstu, važno je da EU i njene države članice uzmu u obzir probleme s kojima se suočava Vlada Crne Gore."

Ova pak preporuka možda i ne bi zavređivala ovoliku pažnju da i te kakvu pažnju, zbog značaja svojih članova, već ne zavređuje sam ECFR. A tu je okupljen sam krem, ako je to krem, te evroatlantističke elite. Na čelu mu je Karl Bilt, nekadašnji švedski premijer i šef diplomatije, a društvo mu u ECFR-u prave i bivši genseci NATO-a Havijer Solana i Jap de Hop Shefer, te Joška Fišer, Dejvid Miliband, Marti Ahtisari, Bernar Kušner, Zigmar Gabrijel, Džordž i njegov sin Aleksandar Soroš, među donatorima organizacije osim njihovog Fonda za otvoreno društvo je i Atlantski savet iz Vašingtona…

HIBRIDNI RAT Imajući, elem, sve ovo u vidu, potpuno je očevidno i ko je, i zbog čega, doneo sporni zakon u Crnoj Gori. Milo Đukanović je u svemu tome, iako ga to naravno nimalo ne abolira, samo izvođač radova na terenu. A reč je, da ne dužimo, o nastavku borbe protiv, Skaparotijevim rečima, srpskog naroda na Balkanu, u kojoj su se uostalom uvaženi pripadnici ECFR-a već dobrano istakli, pa je u ovom slučaju njihove fatve izrečene našoj pravoslavnoj crkvi u Crnoj Gori iznenađujuće samo to što nije doneta i ranije.

I ta njihova borba protiv nas neće stati donošenjem Zakona o slobodi veroispovesti, već treba očekivati da on bude i primenjen; da treba da ostane samo mrtvo slovo na papiru, najzad, ne bi ga ni donosili.

A da treba očekivati i reakciju na ustanak srpskog naroda litijama, izazvan usvajanjem ovog NATO zakona, govori i prošlonedeljna sednica Vojnog komiteta NATO-a, održana u Briselu, posle koje je njen predsedavajući, britanski maršal Stjuart Pič izjavio da se NATO „direktno suočava sa pokušajima Rusije da izvede hibridne napade, zbog čega je odlučeno da NATO u Crnu Goru uputi tim za borbu protiv hibridnih pretnji": „NATO kontrahibridni tim za podršku raspoređen je u našu zemlju saveznicu Crnu Goru, sa ciljem da pomogne u jačanju sposobnosti zemlje i odvraćanju hibridnih izazova."

Kako to misle da urade, tek ostaje da se vidi. Ali unapred je jasno da će Srbija na to morati da uzvrati mudro koliko i odlučno, a pre svega odlučno. Ako ni zbog čega drugog, a onda zato što srpski narod na Balkanu vrlo dobro oseća da drugačijeg izbora zapravo i nema.

Autor: Nikola Vrzić -Pečat

 

politika.rs

Црногорске литије и чудо

Ђорђе Вукадиновић

5-6 minutes

---

Да је знао оно што сада зна, велико је питање да ли би се Мило Ђукановић одлучио да форсира доношење „Закона о слободи в(ј)ероиспов(иј)ести". Чак ни највећи оптимисти међу црногорским опозиционарима нису очекивали да ће реакција народа бити овако масовна, жестока и мудра.

Очекивало се да ће „просрпска" опозиција покушати да направи неку врсту гужве и опструкције у црногорском парламенту не би ли спречила његово доношење – или макар показала да то усвајање није прихваћено без борбе и отпора. Претпостављало се и да ће због усвајања закона бити неких протеста, да ће бити бачене неке петарде и каменице (а да ће полиција интервенисати, бацити понеки сузавац и „растерати екстремисте") и то би било то.

И можда би тако заиста и било да се овај пут није намерило на нешто другачијег и организованијег противника него што је то већ помало израубована и пословично разједињена црногорска опозиција. Противника оличеног у цркви (СПЦ), Митрополији црногорско-приморској и митрополиту Амфилохију лично.

Искусном и лукавом Ђукановићу се догодило оно што се обично, пре или касније, дешава свим окошталим ауторитарним владарима – подлегао је сопственој пропаганди и побркао стварност са сликом коју нуди искривљено режимско огледало. После више од деценије формалне независности и већ двадесетак година како фактички самостално управља црногорском државном политиком, Ђукановић је поверовао да је црногорска јавност већ довољно лоботомизована „дукљанском" пропагандом и да ће, захваљујући томе, он без већих потреса моћи да – поред целокупне световне – преузме полуге и дизгине и духовне власти у Црној Гори.

Власт, заједно с добрим делом опозиције, образовни систем, практично сви медији и комплетан НВО сектор годинама су радили на „расрбљивању" Црне Горе и чинило се да је тај идентитетски инжењеринг већ далеко одмакао. Али изгледа да „жаба" ипак није била довољно скувана. Поготово када је, предлогом и усвајањем овог закона, политичка температура нагло подигнута до максимума. Заправо, можда би се чак могло рећи да је овим законом и недвосмисленим атаком на СПЦ у Црној Гори, њене светиње и њену имовину Ђукановић нехотице учинио услугу српском елементу – тргнуо га и натерао на мобилизацију, бунт и отпор који је био већ готово пресахнуо.

Епицентар тог отпора свакако су митрополија и митрополит Амфилохије, с комплетним свештенством и монаштвом. Али не треба занемарити ни остале епископије и владике (поготово владику Јоаникија) који делују на територији Црне Горе. Такође, упркос сталним покушајима да се и ту направи неки раздор, комплетан врх СПЦ, с патријархом и Светим Синодом стао је иза митрополита, а више или мање масовне литије у знак подршке борби против спорног закона организоване су у свим епархијама српске цркве.

Ипак, оно што је све највише изненадило (једне пријатно, а друге непријатно) јесте масовност и одлучност великог броја грађана Црне Горе који су стали уз цркву и устали против овог дискриминаторског закона. Наравно да језгро тог протеста и тих литија чини српски етнички и политички елемент. Али је од круцијалног значаја за успех те борбе и то што она није остала затворена само у српски политички елемент, него рачуна на ширу, православну, па и грађанску („људско-правну") подршку и солидарност већинске Црне Горе. И управо је то оно што је вероватно највише забринуло Ђукановића и његове саветнике – па су, стога, грчевито и хитно покушали да замене тезе, представљајући себе као жртву неког „великосрпског" пројекта, па и шире, геополитичке „руско-православне" завере.

Како је на догађаје у Црној Гори реаговала држава Србија? По представницима власти – реаговало се одлично, мудро и уздржано. По мени, погрешно, млако и неадекватно. Као да је реч о проблему у некој афричкој далекој земљи, а не о атаку на своју цркву и свој народ. Најпре су се „правили мртви" и давали изјаве као кандидаткиње на избору за мис света (типа: мир у свету, нико није крив). А када се видело да је враг однео шалу, почели су да се мешају, али или трапаво, или чак с намером да режиму у Подгорици помогну. И након свега што смо од стране званичног Београда на ову тему чули и видели, заиста остаје дилема: Да ли су само немоћни да се Ђукановићу супротставе и плаше га се – или су, заправо, његови сарадници и саучесници?!

Посебна прича су неке тобожње „велике патриоте" (углавном прорежимске, мада је било и других) које су у време најжешћих притисака на митрополита и СПЦ кренуле да спекулишу о Амфилохијевим „грешкама из прошлости" и – наводним – диловима с Ђукановићем. Нико, разуме се, није безгрешан и сигурно да је на дневнополитичкој равни било различитих процена, несрећних изјава и гафова. Али, исто тако, нема сумње да је досадашњи степен отпора, мудрости, организованости и народног јединства који је исказан у организовању протестних литија у Црној Гори такав да не само да амнестира све Амфилохијеве, евентуалне, грешке из прошлости, него представља и својеврсно (људско или божје) чудо.

Уредник сајта НСПМ, народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

 

Обнављање смисла

standard.rs

Обнављање смисла - Нови Стандард

Александар Павић

6-8 minutes

---

Срби су устали истрајније и масовније него чак и кад је у срцу Србије проглашена лажна држава. Са осећајем да је ово битка која се мора добити

После пада последње српске деспотовине, уследила је вишевековна борба за поновно ослобођење или, у врлетима Српске Спарте, за очување какве-такве слободе. После извојеване независности Србије и Црне Горе, кренула је борба за ослобођење осталих Срба, па и оних који то нису, или су заборавили да јесу. Кад је и то остварено, демобилисали смо се, мислећи да је конац наше борбе био и конац борбе осталих.

Огромна заблуда.

Други светски рат и Јасеновац је требало да нас освесте, али је странпутица комунистичког интернационализма, уз „малу помоћ пријатеља" из Перфидног Албиона, од нас начинила понављаче. Поново смо почели да се ослобађамо и консолидујемо крајем 1980-их, али то није одговарало нашим „традиционалним савезницима", па се та борба током 1990-их претворила у борбу за голи опстанак.

БИТКА КОЈА СЕ МОРА ДОБИТИ
Када смо и то некако, са непотпуним успехом, изборили, поново смо се – наивно – демобилисали и посветили постизању преовлађујућег „вишег циља" тог времена – да „живимо као сав нормалан свет" на крају историје који се Фукујами привиђао. Чак је добар део народа био, у то име, спреман ако не да опрости а оно бар да пређе преко варварских санкција, медијске сатанизације, бомбардовања, Хага и прогона са вековних територија, у име „светог циља" пост-историјске „нормалности", односно утапања у глобалну масу обезличених потрошача. Неки су помислили – ако заборавимо историју, можда ће она заборавити нас и пустити нас на миру.

Омађијани скоро у истој мери као и југословенством, многи су се помирили са безобалном „транзицијом" – не само друштвено-економском, већ и оном од историјског субјекта у историјски објекат, у вечитог кандидата за „нешто". А онда нам је ново покољење одрода ударило на светиње у (несумњиво српској) Црној Гори – и све се, скоро у трену, променило. Устали су Срби свуда, устали Срби у њима. Пренули се. Истрајније и масовније него чак и кад је проглашена лажна држава у срцу Србије. Са осећајем да је ово битка која се једноставно мора добити. Укратко: вратио се смисао у српско битисање и ми смо, попут митског феникса, поново, по ко зна који пут, васкрсли, као целина.

Подстакла нас је, поново, Српска Спарта – али не би имала кога да подстакне да се пламен није одржао на другим местима док је она дремала. Нови прогонитељ Цркве, Мило Ђукановић, изабрао је Богојављење 2020. да се и сам – каквих ли претензија! – „јави", поруком да не одустаје од отимачине светиња, тиме нас обавештавајући да ће ова битка потрајати. То је, у свом брзом одговору, потврдио и јуначки митрополит Црногорско-приморски, поруком да нема чак ни преговора док се наказни закон не повуче.

Верници и свештенство Митрополије црногорско-приморске Српске православне цркве учествују у литији, Подгорица, 12. јануар 2020. (Фото: Борис Мусић/mitropolija.com)

По речима о. Радоша Младеновића, кога је рат удаљио од студија филозофије на Хајделбергу: „Милогорци у својој бахатости не примећују да иду према решењима (=гоњењу хришћана) многобожачког Рима, а далеко испод цивилизацијског нивоа Миланског едикта. Суштина Миланског едикта, гарантованог ауторитетом Св. Цара Константина, је слобода вероисповедања и право хришћанским заједницама на својину и власништво над Храмовима! Без права власништва, слобода вере је апстрактан појам."

Милогорци у свом рату против Цркве имају свесрдну подршку перјаница „просветитељског" Запада. Од америчке и британске амбасадорке у Подгорици, па до НАТО-а и његовог „тима за борбу против хибридних претњи", који је брже-боље послат да се ухвати укоштац са све масовнијим православним литијама, са првим хришћанским устанком у Европи у више векова, што речито говори о богоборачкој суштини данашње евроатлантске мисије.

ЕУ институције, увек спремне да ватрено бране разноразна права широм света – тихују. А Загреб и Сарајево, увек мање елегантни од својих страних узора, широм отварају врата лупетањима лажног попа Мираша. „Светла европска будућност" се, парафразирајући о. Радоша, назире негде у тами времена пре 313. године. Ако је то њихов смисао, ако је то кулминација „просветитељства", нека им га. Окосница нашег обновљеног смисла је одбрана наших светиња у Црној Гори. Општи, неподељени осећај који се ових дана може чути међу најразличитијим људима је – ако их не одбранимо ту, нећемо их одбранити нигде.

ОСВЕШТАВАЊЕ ПРОСТОРА ЗА „ЋЕРАЊЕ"
„Мешање у унутрашња питања" друге државе? На страну нерегуларни референдум о независности, Милова гора се директно умешала у ствари Србије – и Срба уопште – када је признала нарко-творевину „Косово". Отварањем дипломатског представништва у Приштини, она је починила акт агресије против Србије. То су учиниле и многе друге државе, истина. Али, оне (још увек) бар не покушавају да национализују наше цркве.

Узгред, да не будемо овде превише строги према себи. Однарођивање је најпре последица губитка или недостатка снажне државе. „Плахог и лакомог" има свуда али се, ако је систем јак, њихова енергија каналише у (мање или више) друштвено корисним правцима или се, ако прекрше јасно успостављене границе, законски санкционишу.

На овом нашем размеђу, на којем се укрштају оркански ветрови различитих цивилизација, притисци на обичног човека су можда већи него било где другде, као што су и подстицаји и награде за оне који се одроде, тј. приклоне (тренутно) јачем зарад личне користи и напретка. То опет не значи да треба фаталистички прихватити те процесе, заједно са њиховим последицама – као што и нисмо. Јер, ако би икад пристали да коначно легитимишемо „плахо и лакомо" посреди нас као нешто „нормално", оно би убрзо однело победу и коначно прекинуло континуитет цивилизације на овим просторима, коју још једино држи упорни, вишевековни српски отпор против разних завојевача, утемељен у Цркви и вери.

Верници и свештенство Митрополије црногорско-приморске Српске православне цркве учествују у литији, Подгорица, 12. јануар 2020. (Фото: Борис Мусић/mitropolija.com)

Литије су, осим молитвеног окупљања, виши израз тог отпора, без сувишних речи, којих је и превише просуто протеклих деценија. Али, греше отимачи и њихови помагачи ако мисле да су литије знак слабости или немоћи. Оне су освештавање простора. Једина права подлога за ћерање, до љутога краја.

Насловна фотографија: Борис Мусић/mitropolija.com

Извор sveosrpskoj.com

 

 

politika.rs

Црна Гора као теократска држава

3 minutes

---

Када је 1699. године склопљен Сремско-карловачки мир и турска граница спуштена на Саву и Дунав, Русија Петра Великог, као најјача потписница тог мира, постала је покровитељ православних хришћана под турском влашћу. То је подразумевало „слободно исповедање православне вере и забрану повећања постојећих пореза". Народ (племенски главари) изабрали су 1697. године Данила Петровића за митрополита црногорског, брдског, скендеријског и приморског. Избор је потврђен завладичењем од стране патријарха Арсенија Чарнојевића 1700.  године у Сечују.

Од тог историјског догађаја, бивши царски хас Карадаг постао је поново Црна Гора, али са владичанском влашћу (духовном и световном) династије Петровић, која је трајала 150 година. За то време су се догађали страховити сукоби. Истрага потурица 1709. године, која је била и догађај и процес који се стално јављао у околним племенима и нахијама – брдским и херцеговачким. Сталне борбе са Турцима, уз новчану помоћ Русије и доласци њених емисара били су судбински за опстанак Црне Горе. Турска војска Мехмед-паше Ћуприлића спалила је све на шта је наишла, и одвела 4.000 Црногораца у заробљеништво. Насељени су у Гласиначком пољу, али што природним прираштајем, а много више доласком „ускока" из околних брдских и херцеговачких племена, становништво се брзо обнављало, као и цетињски манастир. У свим походима – већим, мањим или случајним приликама, Турци су одводили робље, нарочито женско.

Крвна освета подстицана од Турака је престајала онога момента када је почињао рат са Турцима. Често се завршавала кумствима, развио се култ највишег облика морала, а то је одбрана другог од себе. Држање задате речи било је јаче од званичног потписа. У случају да се задата реч не одржи, следила је морална, материјална осуда и освета.

Владике су спорове решавале уз помоћ клетви, суда добрих људи, али и доношењем закона и стварањем судских органа и осталих органа државне власти. Нарочито су инсистирали на школству, колико год је било могуће.

Та теократска држава је читав век пре Првог српског устанка била светионик слободе, пример непрестане борбе са Турском, Млетачком Републиком, Француском и Аустријом. Црна Гора је увек имала могућност да макар делимично победи, и да опстане. Највећи непријатељ црногорског народа били су сиромаштво и глад, од којих је страдало више народа него од похара.

Завршићу Кочићевом сентенцом: „Ко жарко љуби истину, слободу и отаџбину узвишен је као Бог, а презрен и гладан као пас."

Момир Вукотић,
Батајница