Нуклеарни тероризам Украјине: Зашто је Вашингтон одобрио нападе на највећу атомску централу у Европи

Нуклеарни тероризам Украјине: Зашто је Вашингтон одобрио нападе на највећу атомску централу у Европи

30.08.2022. - 10:05

© Sputnik / РИА Новости

Када је изрекао своје чувено упозорење да ће Четврти светски рат бити вођен каменицама и мочугама, Алберт Ајнштајн надао се да ће претња повратком човечанства у камено доба бити довољна да одврати од поигравања с катастрофом, на пример, нуклеарном, која би довела до сценарија на који је упозорио. Преварио се.

„Дојче веле" управо је обавестио јавност да таргетирање нуклеарних електрана заправо није забрањено међународним правом. Највећа нуклеарна електрана у Европи, Запорожје, постала је и најугроженија на свету.

Мета или закон

Запорошка нуклеарна електрана дошла је под контролу руских оружаних снага још у марту, на самом почетку специјалне војне операције у Украјини. Тек у последњих месец дана, међутим, без видљивог повода, иако се ни линија фронта у њеној околини није мењала, нуклеарна електрана постала је мета артиљеријских удара.

Експерти упозоравају: главни узрок несрећа у Чернобиљу и Фукушими били су поремећаји у снабдевању струјом и последични престанак рада система за хлађење, што је и довело до прегревања нуклеарног горива и уништења реактора. Управо су ови системи сад на удару нападача.

Ко напада нуклеарку која је под контролом Русије? „Русија је у више наврата пуцала на електрану", преноси без икакве задршке лондонски „Гардијан" тврдњу украјинске државне енергетске компаније Енергоатом. Додуше, у истом тексту, под насловом „Ово је лудило: Украјини застаје дах док Путин претвара нуклеарну електрану у линију фронта", тврди се и да „Руси користе нуклеарно постројење као заклон… Вишецевни бацачи ракета и тенкови гнезде се међу реакторима", што би значило, ако су и једна и друга тврдња тачне, да су Руси почели да убијају сопствену војску у електрани. Но, ко још мари за овакве неуверљиве бесмислице, важно је да су Руси криви за нешто. А с тим у вези појавила се овог петка и трећа тврдња, која личи на покушај да се разреши непријатна контрадикција – у ствари, тврди сад украјинска страна па то западна средства пропаганде преносе као неоспориву чињеницу, у запорошкој нуклеарци Руси спремају велики напад „под лажном заставом", фолс флег операцију у којој ће настрадати и нуклеарка и Руси како би за то могли да окриве Украјинце. С којим циљем, не објашњава се, али то су зли Руси па нема ни потребе.

Насупрот оваквим оптужбама, руска страна нуди сателитске снимке као доказ да нема никаквих тенкова и вишецевних бацача ракета међу нуклеарним реакторима у Запорожју; подсећају и да су, захваљујући снимцима сопствених сателита, и сами Американци и њихови савезници тога веома свесни. Објављене су и фотографије остатака пројектила којима је гађана нуклеарка: НАТО калибар 155 милиметара са америчким детонаторима М739, уз то и друге гранате на којима је исписан назив произвођача, компаније „Игл пичер технолоџиз" из САД.

„Гардијан" је, штавише, недавно пренео и видео-снимак председника Украјине Владимира Зеленског који најављује да ће „Украјина гађати руске снаге у Запорошкој нуклеарној електрани", а и амерички ЦНБЦ признао је 14. августа да „Украјина таргетира руске војнике који пуцају на највећу европску нуклеарку – или је користе као базу да из ње пуцају".

Америчка дозвола

Иначе, секретар Савета безбедности Руске Федерације Николај Патрушев обавестио је ових дана колеге из Шангајске организације за сарадњу да нападе на запорошку нуклеарку украјинска страна изводи „на предлог Американаца". Посредна потврда ове озбиљне оптужбе налази се у недавном разговору америчког и украјинског шефа дипломатије у коме је Ентони Блинкен поручио Дмитру Кулеби да САД „похваљују украјинске власти" док истовремено „осуђују недавне руске акције у и око Запорошке нуклеарне електране". А портал „Политико" пренео је ових дана и речи високог званичника режима у Вашингтону да САД подржавају ударе „по свим метама на сувереном тлу Украјине".

Пажње је вредан и следећи детаљ, наиме, Русија све време тражи да Запорошку електрану обиђу експерти Међународне агенције за нуклеарну енергију. То је и било договорено још у јуну, али, руководство Уједињених нација обуставило је те планове. Потом су и почели ракетни напади на Запорошку нуклеарну електрану, а са њима и синхронизовани позиви Г7 и генералног секретара УН-а Антонија Гутереша да нуклеарка и простор око ње буду демилитаризовани, то јест, да се одатле повуче руска војска.

У супротном, објашњава „Дојче веле" у споменутом тексту, „циљање атомских централа није забрањено" Женевском конвенцијом и пратећим протоколима.

Што нас доводи и до следећег заплета. „Нека одмах буде јасно", уз тврдњу да је Русија за све крива прети јој Тобијас Елвуд, председавајући Комитета за одбрану британског Парламента, „било каква намерна штета која би довела до радиоактивног цурења представљала би кршење НАТО члана 5", који предвиђа колективну војну реакцију чланица овог пакта у случају напада на неку од њих. „Ово је 100 одсто тачно", потврђује амерички конгресмен Адам Кинзиџер. „То чак није ни подложно дебати. Било какво цурење убиће људе у чланицама НАТО-а, а то аутоматски активира члан 5."

Подметање контраофанзиве

Да ли ће због Запорошке нуклеарне електране бити активиран НАТО члан 5? Ко гађа ову нуклеарку, и са којим циљем? И да ли НАТО против Русије истовремено води непроглашени нуклеарни, хемијски и биолошки рат?

О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку" говорили генерал-мајор у пензији Митар Ковач, директор Евроазијског безбедносног форума, и војни аналитичар и контраобавештајни потпуковник у пензији Љубан Каран.

„На основу објективних показатеља, неспорно је да украјинска војска врши нападе на Запорошку нуклеарну електрану. Супротне тврдње представљају само перфидну пропагандну обману у којој Русију покушавају да представе као највеће зло на свету. А напади на електрану заправо су сведочанство слабости украјинске војске, која није у стању да забележи стварне успехе на фронту па је зато приморана да користи овакве терористичке методе. Украјински напади на атомску централу, међутим, произвешће супротан ефекат јер ће приморати руску војску да линију фронта помери што даље, како би били онемогућени напади на Запорошку НЕ," сматра генерал Митар Ковач.

„Покушај да се Русија окриви за нападе на нуклеарку представља исту врсту подметања какву смо и ми доживели у случајевима експлозија бомби у Улици Васе Мискина у Сарајеву, Маркале 1 и 2, када је српска страна била оптужена за злочин који су заправо извршили њени противници, што су у међувремену потврдили и међународни стручњаци. Садашње настојање да се по овој матрици окриви Русија проистекло је из потребе да се хомогенизује подршка наставку рата на самом Западу, где јавност увелико почиње да се колеба", указује Љубан Каран, и објашњава да су украјински напади на Запорошку НЕ започели зато што њихова најављивана контраофанзива не може да започне: „Све време се прича о некаквој украјинској контраофанзиви у тој области, а они досад нису успели да поврате ни сантиметар територије. Гађањем нуклеарне електране, они желе да натерају руску војску да се сама повуче одатле. Наравно, Руси на овакве провокације не наседају."

Утицајни руски академик Сергеј Глазјев, економиста и близак сарадник председника Русије Владимира Путина, изнео је сличну тврдњу: „Зеленски, по директиви Вашингтона, бомбардовањем Запоршке нуклеарне електране уцењује руске лидере. Суштину уцене изразили су шефови дипломатије чланица Г7, који су изнели захтев да Русија врати ову нуклеарку под контролу нациста… Или ћете предати Енергодар марионетском режиму, или ће нуклеарна електрана бити дигнута у ваздух са катастрофалним последицама по југоисточну Европу, укључујући Украјину… Ово је нуклеарни тероризам САД и њихових сателита (…) који иде према категорији злочина против човечности."

НАТО члан 5

„Без обзира на то што су сами реактори заштићени, постоје критичне тачке у систему чије би разарање могло да изазове катастрофалне последице. Иако је у овом тренутку тешко предвидети да ли је Кијев спреман за овакав потез, из искуства знамо да се његови западни покровитељи не либе од масовних злочина. А већ знамо да украјинска војска не ради ништа без одобрења и инструкција из Вашингтона, укључујући и намерно дејствовање по цивилним циљевима и изазивање цивилних жртава у градовима у Донбасу," коментарише генерал Ковач.

С тим у вези, напомиње Љубан Каран, „Русију не могу да уплаше позиви на активацију члана 5 НАТО Повеље, јер се са тим пактом она већ налази у рату у који је НАТО директно укључен на страни режима у Кијеву. И притом увелико користи сва оруђа која има на располагању – за разлику од руске стране која своја најсавременија средства још није ни почела да употребљава. Ако би се, којим случајем, позвали на члан 5, суочили би се са дејством свег тог оружја које Русија досад није користила у великој мери, почев од хиперсоничних ракета каквима НАТО не располаже и од којих нема одбране. Оно што је опасно по читав свет, наравно, јесте чињеница да нас и само спомињање активирања члана 5 уводи у зону нуклеарног сукоба."

 

„Да НАТО процењује да би војно могао да угрози Русију, он би то одавно учинио. Напротив, тај пакт би се распао да је претрпео само десети део губитака које је досад претрпела украјинска војска; зато њу и гурају да ратује уместо њих, без обзира на жртве, јер су потпуно свесни да, капитулацијом Украјине, неће бити поражен само режим у Кијеву, већ и сам НАТО, а са њим и глобална моћ тог система. Зато су, у његову одбрану, у употреби различитих средстава за масовно уништење, што укључује и нуклеарну, хемијску и биолошку претњу Русији, и спремни да оду далеко, све до границе угрожавања сопствене безбедности," закључује генерал Митар Ковач.

 

sputnikportal.rs, Никола Врзић

https://iskra.co/svet/nuklearni-terorizam-ukrajine-zasto-je-vasington-odobrio-napade-na-najvecu-atomsku-centralu-u-evropi/

Današnje pokolenje srpskih državnika suočeno sa izazovima bez presedana u vremenima mira

kosovo-online.com

Današnje pokolenje srpskih državnika suočeno sa izazovima bez presedana u vremenima mira - Kosovo Online

3-4 minutes

---

Evropska unija i međunarodna zajednica (čitaj Zapad) malo gde su se obrukali kao na Kosovu. Počevši od napuštanja vlastitih principa. U početku beše "standardi pre statusa".

Bilo je predviđeno da se pre rasprave o statusu ispuni osam standarda, koji su inače bili labavi i vrlo popustljivi prema vlastima u Prištini.

Posle pogroma nad Srbima 2004. godine, promenjena je politika. Albanci su nagrađeni za nasilje neviđeno u mirnodopsko vreme. Većina članica EU je priznala nezavisnost Kosova.

Mnoge od tih zemalja sada ucenjuju Srbiju. Tvrde da je naš put u Evropu moguć samo ako imamo dobre odnose sa susedima, među koje računaju i Kosovo. Pod dobrim odnosima misle da se odreknemo dela zemlje koji nam je silom otet. To je zahtev koji nikad nikome nije postavljen. Nikome nije palo napamet da od Kipra traži da prizna otcepljeni Severni Kipar.

Međunarodna zajednica je širom sveta sprečavala otcepljenje delova država. Nobelovac-mirotvorac je ubedio provinciju Aćeh da ostane u Indoneziji, a Kosovo je podržao da se otcepi od Srbije.

Čak i ako zanemarimo potpuno gaženje suvereniteta Srbije, tzv. država Kosovo je uvreda za bilo kakve međunarodne standarde, pogotovo one vezane za ljudska prava i vladavinu zakona. Duga je priča o tome zašto zapadne sile po pitanju Kosova krše sopstvena načela.

Ako isključimo drogu, ekonomska vrednost Kosova je ništavna.

Što se tiče geopolitičke važnosti, svi susedi Kosova, teritorije kroz koju ne prolazi nijedan važan međunarodni put, imaju bolji položaj. Možda je prikrivanje sramote jedan od razloga. SAD, Britanija, Nemačka i druge sile su bombardovale i uništavale srpski narod, koji je u svim velikim ratovima bio na boljoj strani sveta. Zašto? Da stvore jednu od najkriminalnijih tvorevina na svetu. Sem nekih oblasti u Africi zahvaćenih građanskim ratom i delova Avganistana i Pakistana koji žive od proizvodnje droge, teško je naći društvo na planeti u kom kriminal igra tako veliku ulogu kao na Kosovu. Tamošnja politička elita, sastavljena delom od razbojnika kao što su bili Tači i Haradinaj, delom od neodgovornih fanatika i demagoga kao što je Kurti, verovatno je najgora u Evropi. Prištinske vođe mogu da postavljaju nerazumne uslove jer nemaju šta da izgube. Tobožnja podrška EU Prištini je velika obmana. Kosovske Albance drže u "kavezu" zasad bez vizne liberalizacije.

Ipak, država Srbija je primorana da pregovara i s takvim prištinskim političarima i s licemernom evrobirokratijom lišenom svake vizije. Neodgovorni kritizeri napadaju sa dve strane srpski državni vrh sa predsednikom na čelu. Jedna kolona napadača traži oštre mere i neodgovorna obećanja. Druga traži potpunu predaju i ispunjavanje svih hirova što Brisela, što Prištine. Oštre mere prema kosovskim Albancima ništa nisu postigle ni kad su Srbija i/ili Jugoslavija bile mnogo prisutnije na Kosovu i sa većom međunarodnom podrškom. Potpuna kapitulacija neće ni za dan ubrzati evrointegracije, što smo videli na primeru Severne Makedonije. Današnje pokolenje srpskih državnika suočeno je sa izazovima bez presedana u vremenima mira. Kosovski čvor je nemoguće preseći jednim udarcem. On se mora pažljivo rasplitati, uz saznanje da neko stalno mrsi i one niti koje smo već razvezali.

Piše: Predrag Marković, istoričar

 

standard.rs

Laži o ubistvu Dugine kao deo specijalnog rata

Ендрју Корибко

6-8 minutes

---

Zapadni botovi, ali i uticajni mediji poput Njuzvika i Bi-Bi-Sija, plasirali su gomilu teorija o ubistvu Darije Dugin kako bi sakrili očiglednu ulogu Kijeva u terorističkom aktu

FSB je potvrdio da je Darju Duginu ubio ukrajinski specijalni agent koji se infiltrirao u Rusiju pod krinkom da je samohrana majka izbeglica iz Donbasa. Ona je navodno ušla u zemlju sa falsifikovanim dokumentima, špijunirala je Duginu skoro mesec dana nakon što je iznajmila stan u istoj zgradi, a možda je čak iskoristila i svoju ćerku tinejdžerku da postavi bombu. Smatra se da je terorista pripadnik zabranjenog neonacističkog bataljona Azov i da je pobegla u susednu Estoniju, od koje je Rusija tražila da je izruči, premda je malo verovatno da će se to desiti.

Ovo su objektivne činjenice iz dosadašnjeg toka zvnične istrage, ali na Zapadu su počeli da smišljaju nekoliko teorija zavere o njenom ubistvu kako bi obmanuli svoju ciljanu publiku u vezi sa saučesništvom Kijeva. U stvari ovi lažni narativi su preventivno uvedeni pre nego što su ranije pomenuti podaci bili podeljeni u javnosti, sa ciljem da se poseje klica konfuzije. Društvene mreže obiluju ovakvim primerima, koje uglavnom dele NATO botovi, ali i neke uticajne sile takođe šire propagandu.

Od botova do Bi-Bi-Sija

Ekspert za Rusiju Kamil Galejev, plaćen od strane Sjedinjenih Država (koji je postao poznat nakon jednog izdajničkog [Galejev ima rusko državljanstvo; prim. NS] i proterorističkog niza na tviteru) spekulisao je da Kremlj, evropska krajnja desnica i/ili interesne grupe u Rusiji stoje iza Darjinog ubistva. Savetnik američke Helsinške komisije Artur Pol Masaro III, kome je nedavno zabranjen ulazak u Rusiju zbog neprijateljskog lobiranja, bacio je kost svojim brojnim sledbenicima okrivljujući FSB za ubistvo. Usred svega ovoga, Njuzvik je preneo teoriju zavere marginalnog bivšeg ruskog političara sa sedištem u Ukrajini o zamišljenoj „grupi otpora" u Rusiji.

Međutim, najuticajniji propagator lažnih vesti je neosporno Bi-Bi-Si. Ovaj britanski medij dao je platformu Ekaterini Šulman, stranom agentu koji je prethodno napustio Rusiju. Oni su na odbili da obaveste svoju publiku o njenom zvaničnom određenju (strani agent) u svom članku o teoriji zavere koja implicira da je Dariju ubila vlastita vlada kako bi pojačala podršku za interni obračun, uprkos što su o tome ranije izveštavali na svom sajtu. Šulman je takođe nagovestila da su mnoge medijske ličnosti ranije bile obaveštene o ovom navodnom unutrašnjem zadatku.

Darja Dugina sa ocem Aleksandrom (Foto: WillWest News/Profimedia)

Zajednička nit koja povezuje lucidna objašnjenja terorističkog napada od prošlog vikenda je da se svi trude da se odmaknu od saučesništva Kijeva, ali maska fašističkog režima spala kad je njegov ambasador u Kazahstanu lokalnim medijima dao izjavu o genocidnim planovima svoje vlade. On je rekao: „Pokušavamo da ubijemo što je moguće više [Rusa]. Što više Rusa ubijamo sada, manje će morati naša deca. To je to." Iako direktno ne priznaje, tajming njegove izjave može se lako protumačiti kao insinuacija da je Kijev izvršio Darjino ubistvo uprkos tome što to zvanično negira.

Strani pokrovitelji bivše sovjetske republike su u panici jer tačno predviđaju da će dokazi koji proizilaze iz istrage FSB-a nesumnjivo potvrditi da je Kijev, a ne Rusija, stvarni državni sponzor terorizma. U stvari, izgleda da se Moskva sprema da svoja otkrića podeli sa svetom, kao što jasno sugeriše saučešće koje je predsednik Putin upravo uputio Darjinom ocu, filozofu i politikologu Aleksandru Duginu, što je prethodilo zavetu ruskog ambasadora pri UN Vasilija Nebenzje da će se o njenom ubistvu razgovarati na SB UN u utorak.

Preventivna propaganda

Ne postoji stvar kao što je „savršeni zločin", tako da je bilo neizbežno da dokazi koji se sada pojavljuju potvrde saučesništvo Kijeva u Darjinom ubistvu, što zauzvrat potpuno diskredituje predstavnike Zapada (predvođene Sjedinjenim Državama) u toj istočnoevropskoj zemlji, doprinoseći eroziji „zvaničnog narativa" o ukrajinskom sukobu. Predviđajući ovaj scenario, zapadni agenti uticaja su nastojali da preventivno oblikuju popularne percepcije kroz propagiranje lažnih narativa, okrivljujući sve osim svojih fašističkih saveznika za ovaj teroristički akt.

Malo je verovatno, međutim, da neko od njihove ciljne publike uopšte poveruje u besmislice koje šire. Njihove teorije zavere su toliko besmislene i agresivno propagirane da deluju kao neiskrene čak i među onim posmatračima koji nemaju nikakvo prethodno znanje o situaciji i/ili su slepo pristrasni u podršci Kijevu. Po cenu žrtvovanja svoje ionako loše reputacije, oni su opsednuti zamagljivanjem činjenica oko ovog slučaja kako bi progurali teoriju da Rusija stoji iza Darjinog ubistva i da je njena „duboka država" u toj meri nepopravljivo podeljena.

Istina je sasvim drugačija, kao što uvek biva, pošto je „Ruska duboka država ujedinjena kao nikada pre" bez ikakvih pukotina unutar ili između članova njene stalne vojne, obaveštajne i diplomatske birokratije. Ipak, rast panike koju zapadni agenti uticaja doživljavaju dok Rusija nastavlja da deli dokaze koji impliciraju umešanost Kijeva u Darjino ubistvo – i na taj način razbijaju lažne percepcije njihove ciljane publike o svojim vladama – pruža im šansu da naprave još jedan hitac ka promociji teorije o širokoj zaveri.

Ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski i britanski premijer Boris Džonson na ulicama Kijeva, april 2022. (Foto: AP/Kancelarija predsednika Ukrajine)

Pošto su razotkrili prave motive iza operacija upravljanja percepcijom ovih ljudi nakon što su dekonstruisali teoriju zavere o Darijinom ubistvu, mnogo je lakše razumeti šta nameravaju. Ne radi se čak o tome da su bili unapred obavešteni o ovom terorističkom napadu, već su jednostavno znali kako da odmah reaguju i pokrenu preventivno propagiranje lažnih narativa kako bi zamaglili činjenice iz istrage koje bi neminovno dokazale saučesništvo Kijeva, što je u ovom trenutku očigledno svim objektivnim posmatračima.

U tom cilju, oni se u velikoj meri oslanjaju na već diskreditovanu teoriju zavere da je ruska „duboka država" nepopravljivo podeljena i da odmetničke snage unutar nje možda čak planiraju da svrgnu predsednika Putina. Jedini razlog zašto bi tu neubedljivu spekulaciju ugradili u svoj najnoviji narativ je to što bukvalno nemaju način da saopšte istinu i priznaju saučesništvo Kijeva. Međutim oni samo dodatno diskredituju sebe i svoju stranu priče, što zapravo ide u prilog Rusiji.

Prevod Novi Standard

Izvor korybko.substack.com

Foto: EPA-EFE/MAXIM SHIPENKOV

BONUS VIDEO:

 

pcnen.com

Making a Chetnik

4-5 minutes

---

Piše: Nemanja Rujević

Dritan Abazović iz Ulcinja u Crnoj Gori verovatno nema vremena da gleda dokumentarce na Netfliksu. Da ima, možda bi saznao da ga tanana linija povezuje sa Stivenom Ejverijem iz Manitovoka u Viskonsinu.

Ejveri je ni kriv ni dužan 18 godina sedeo u zatvoru zbog silovanja. Kad je pravi silovatelj pronađen, Ejverija su pustili uz odštetu, ali se do tada temeljno zamerio policiji i pravosuđu u lokalnoj sredini. Prvom sledećom prilikom je uhapšen zbog ubistva i, iako su dokazi tanki i kontroverzni, eno ga gde i danas guli dugu robiju. O tome je Netfliks napravio genijalnu dokumentarnu seriju Making a Murderer, i nećete mnogo boljih naći ako volite žanr koji Amerikanci zovu true crime.

Rez, skok u Crnu Goru, gde se neslavno, kako je jedino i mogao, završio hazarderski pokušaj Dritana Abazovića da vodi zemlju uz milost Mila Đukanovića. Abazović je srušen u parlamentu, a vječni Đukanović i njegova Demokratska partija socijalista su se pokazali čak i vickastim – kažu, jedan od razloga za izglasavanje nepoverenja Abazoviću je stanje u pravosuđu, što koči evropske integracije.

Ako vam se čini čudnim što se Đukanović i njegova klika koja tri decenije kontroliše svaki tender, švercuje cigarete i množi jahte žali što pravosuđe u Crnoj Gori ne radi – imate oštro oko. Jeste malo čudno da slobodno pravosuđe traže oni koji bi uz slobodno pravosuđe imali adresu u zatvoru Spuž.

Abazoviću zapravo nije moglo biti oprošteno što u skladu sa svojim skromnim mogućnostima – a skromne su jer nema previše glasača iza sebe – pokušava da počisti Crnu Goru i to, sad već nećete verovati, tako što kao njen glavni problem ne predstavlja Srbe, Crnogorce, Njegoša ili NATO nego – kriminalce.

Ta stvar, krunisana tzv. Temeljnim ugovorom sa Srpskom pravoslavnom crkvom, ne uklapa se u viziju evropske Crne Gore kao što se u nju ne uklapa baš ni koncept smenjivosti vlasti. Grdno su se prevarili svi koji su pre dve godine držali političko opelo Milu Đukanoviću, jedinom čoveku u Evropi koji vlada duže od beloruskog delije Lukašenka.

Da bi Abazović bio sklonjen, trebalo je od njega dugo i temeljno praviti „četnika". U tu svrhu je grupa regionalnih pregalaca radila dan i noć. Neumorno su Dritana proglašavali „moralnim kepecom", „veleizdajnikom", „Vučićevim potrčkom" i naravno „albanskim četnikom".

Okupljali su se u apelima i peticijama, žvrljali kolumne i trčali na televizije, a sve kako bi dokazali da je Abazović Dritan ništa drugo nego velikosrpski izrod koji „zavija Crnu Goru u crno".

Ovi javni udarnici, potpisani kao „intelektualci", u poslu istrage četnika potežu za klevetama sa dna kace, lepe etikete i rade uopšte sve što inače prebacuju nacionalistima. Dolaze iz svih naroda i narodnosti, a povezuje ih perverzna vrsta „antinacionalističkog" preduzetništva.

Paradoksalno, u tome su tako isti kao i nacionalistički preduzetnici. I jednima i drugima odgovara život u kojem se mora ostati na oprezu da nas četnici, Šiptari, Balije ili ustaše ne bi zaklali na spavanju. Stalno održavanje budnosti je ozbiljan posao, tu radiš kao dragstor.

Tamo neki Dritan kvari biznis-model jer se pokazao kao nikakav Albanac, i musliman je tek reda radi, nije baš ni posrbica, blesavo misli da neka vremena treba prepustiti istoriji, pa bi još da se obračuna sa organizovanim kriminalom tamo gde je mafija takoreći prvorazredni državni posao.

Sad se vi pitate da li je Stiven Ejveri stvarno bio ubica? To verovatno nikada nećemo saznati, a za fabulu je savršeno nebitno. Poenta je da je on morao biti proizveden u ubicu po svaku cenu. Baš kao što se Abazovićev imidž odvojio od njega samog i postao najnovija žrtva serijala Making a Chetnik kojeg nema na Netfliksu, ali mogli ste da ga pratite uživo.

Danas

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

Politikolog: Pregovori su loši otkako je Vučić na vlasti, priču o Kosovu vratiti u Savet ...

Politikolog: Pregovori su loši otkako je Vučić na vlasti, priču o Kosovu vratiti u Savet ...

 

Politikolog Cvijetin Milivojević izjavio je danas da su pregovori izmedju Beograda i Prištine loši otkako je Aleksandar Vučić postao predsednik Srbije, i da Srbija treba da priču o Kosovu vrati u Savet bezbednosti. Milivojević za agenciju Beta rekao da je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija mesto odakle su inicirani pregovori Beograda i Prištine i gde će se i završiti, kao i da svako rešenje koje je bilo postignuto ide na overu u Savet bezbednosti. "Savet bezbednosti je Evropskoj uniji dao samo mandat da ona koordinira te pregovore, ne da donosi ili nameće rešenja. Zašto Srbija za 10 godina nije zahtevala da se priča o Kosovu vrati u Savet bezbednosti, jer pod upravljanjima pregovarača EU to očigledno ne ide dobro, pa da tražimo nove pregovarače", rekao je on. Milivojević je istakao da predsednik Republike, ni po Ustavu Srbije ni po Zakonu o predsedniku Republike, ne bi smeo da bude pregovarač u pregovorima o potencijalnom ustupanju dela teritorije Srbije, jer to nije u ovlašćenju predsednika. "To je posao Vlade, koja je izvršni organ, pa u srednjoj istanci eventualno i narodni referendum. On (Vučić) od 2012. godine diskredituje državne institucije. Sa prištinske strane se promenio niz pregovarača, bilo je i ljudi koji su bili zaduženi za tehnički deo pregovora, zašto bi se tamo uvek pojavljivao premijer ili predsednik", rekao je Milivojević. Prema njegovim rečima, Vučić je učestvovanjem u pregovorima u Briselu "urušio instituciju funkcije predsednika Republike". On je rekao da je nekadašnji predsednik Srbije Boris Tadić dao novi predlog plana za rešavanje pitanja Kosova i Metohije i da je Vučić kao premijer zadržao taj predlog i protivustavno ga "krio" do isteka mandata tadašnjeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića. "Taj predlog nikada nije otišao u Narodnu skupštinu, a to je put Skupština je najviše zakonodavno telo i tu je mesto za razgovor o temi Kosova i onda se može dobiti ili ne dobiti mandat da o nečemu pregovarate u Briselu, a Vučić nije dobio mandat za to", rekao je Milivojević i dodao da se o pregovorima u Briselu više saznaje od prištinske strane nego od srpskih pregovarača. On je kazao da u jučerašnjem obraćanju predsednika Srbije nije čuo ništa novo osim toga da se odgovornost za činjenicu da Srbija "loše stoji" u tim pregovorima prebaci na prošlu vlast. Kazao je da je jedina novost bila to da je Rezoluciju 1244 počeo da čita na drugačiji način. "Do sada je čitao one, najgore za Srbiju delove Rezolucije, gde je tumačio da je Srbija Sporazumom u Kumanovu već faktički izgubila Kosovo i on tu ne može ništa da promeni, a juče je napokon tu Rezoluciju počeo da čita od početka, gde u u preambuli postoji pozivanje na teritorijalni ustavno-pravni suverenitet tadašnje Savezne Republike Jugoslavije u kome se indirektno kaže da je Kosovo deo Srbije", rekao je Milivojević.

View article...

politika.rs

Права српског народа у региону

Чедомир Антић

5-6 minutes

---

Напредни клуб, удружење грађана из Београда, сваке године објављује Извештај о политичким правима српског народа у региону. Управо је објављен четрнаести годишњи извештај од 2009. године о правима 1,7 милиона Срба који живе у околним државама.

У Босни и Херцеговини убрзан је процес њене унитаризације и лишавања српског народа свих колективних права. Ускраћујући Србима права, за која у случају Албанца или Курда ратују, САД и савезници правдају се вишедеценијском кампањом којом Србе представљају као народ колективно крив за геноцид, чија је култура историјски контаминирана. Ово је став мејнстрима у САД, Британији и Немачкој. Прилике су радикализоване кризом и украјинским ратом. Тако смо прошле године чули да Бошњаци (Муслимани) морају да буду пацификовани у једној унитарној вишенационалној држави у којој би доминирали, будући да у самосталној националној држави могу представљати „опасност за Европу" (Волфганг Шојбле). Као циљ Запада прокламовано је стварање „једне земље, једног народа" (Ангелина Ајнхорст, немачка политичарка задужена за реформу изборног система у БиХ). Уставни суд БиХ (којем је прошао мандат, где већину чине муслиманске и стране судије, неки на дужности 20 година) наставио је с фактичким променама Устава. Прошле године одузет је део имовине само Републици Српској. Кристијан Шмит, немачки политичар кога Савет безбедности УН није изабрао на дужност високог представника, омогућио је изборе у Федерацији БиХ по систему који фаворизује Бошњаке. Најавио је и да ће наметнути уџбенике историје који усвајају бошњачки националистички наратив. Република Српска је током протекле године покушала да врати надлежности које су јој противно Уставу и силом одузели гувернери из САД и ЕУ. У БиХ је у току демонстрација силе НАТО војске.

У Хрватској и даље није спроведен Ердутски споразум. У Хрватској се и прошле године догодило највише напада на Србе у региону. Није поштован закон о употреби мањинског писма, и то само за ћирилицу. Спречавани су српски председник и народни посланици да чак и приватно посете логор Јасеновац. После година кампање против Срба, уз бројне злоупотребе, извршен је попис по којем је Срба нешто више од два одсто у укупном становништву државе. Довољно је сагледати агресивну политику хрватске државе према Србији (700 посета званичника северу Бачке) и нови национални програм ХАЗУ у којем је предложена читава политика условљавања, потчињавања и територијалног отимања од суседних држава.

У Црној Гори нису остварена пуна права српског народа предвиђена Уставом и законима ове земље. И даље трају медијске и политичке кампање мржње према Србима и Србији. По доласку опозиције на власт српске странке су остале изван власти. СПЦ још није добила равноправност, будући да је одустајање од потписивања Темељног уговора (њеног изједначавања са Римокатоличком црквом) постало питање „бити или не бити" за партије којима припада више од половине посланика црногорског парламента. Додуше, Темељни уговор је потписан, али је питање опстанка владе Дритана Абазовића постало још у већој мери спорно. Једини напредак извршен је у локалној самоуправи: српске странке постале су део владајуће демократске већине у великом броју општина, па сада макар у овом сегменту Срби више не чине мање од пет одсто запослених. Ипак, иако у овим установама данас ради безмало четири пута више Срба (укупно око 18 одсто) него раније, то је и даље упола мање у односу на њихову заступљеност у становништву.

На КиМ није спроведен Бриселски споразум кад је реч о Заједници српских општина, али се зато Србија ове године одрекла значајних права на пољу енергетике. Честа су насилништва над Србима, а напади на православне цркве су на рекордној висини у односу на протеклих десет година.

СПЦ је прихватила да призна аутокефалност Охридској архиепископији МПЦ. Српским архијерејима и свештеницима први пут после 1967. дозвољен је приступ богомољама на територији Северне Македоније. Ипак, Срби још не уживају пуна права мањина других бивших југословенских земаља. На попису, оптерећеном неправилностима, знатно је смањен број Срба.

У Албанији и Словенији Срби немају ни права националних мањина. Словенци и Албанци (у централној Србији) ова права у пуној мери упражњавају деценијама.

У Мађарској и Румунији стање права малобројних Срба је добро.

Примећен је недостатак систематског институционалног вођења политике званичне Србије према српском народу у региону. Притом, ова тема је много заступљена у режимским медијима, а политичари из владајућих странака о њима радо говоре. Србија у ову политику и даље улаже сразмерно вишеструко мање него Турска, Бугарска, Мађарска или Хрватска.
(Напредни клуб)

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

 

standard.rs

Nova antikineska strateška koncepcija NATO

Душан Пророковић

7-9 minutes

---

Ako Alijansa nije sposobna da izađe na kraj u direktnom sukobljavanju na jednom frontu sa Rusima, kako će onda izaći na kraj u sukobljavanju na dva fronta protiv rusko-kineske koalicije?

U novoj „Strateškoj koncepciji NATO 2030", dugo pripremanoj i, kako se i očekivalo, detaljno sročenoj, primetni su elementi koji ukazuju na promenu strateškog opredeljenja Alijanse. A ta promena onespokojava.

Uočljivo je da stav prema Rusiji postaje drugačiji. Rusija se označava kao „najznačajnija i direktna pretnja po bezbednost saveznika kada su u pitanju mir i stabilnost u evroatlantskoj zoni." Zbog toga se članice pozivaju da više izdvajaju za vojne namene, a snage za brzo reagovanje na „istočnom frontu" biće uvećane sa 40.000 na neverovatnih 300.000 vojnika.

Generalni sekretar Alijanse Jens Stoltenberg objašnjava da, za razliku od prethodnog dokumenta istog naslova, usvojenog u Lisabonu 2010. godine, više nema odrednica o saradnji sa Moskvom, čak ni u oblastima kontrole naoružanja, borbe protiv terorizma ili trgovine drogom.

Međutim, iako je ovaj zaokret evidentan, on ipak nije neočekivan. Odnosi s Rusijom pogoršavaju se kontinualno, saradnje je bilo sve manje, a sukobljavanja sve više. Uostalom, nagoveštaji ovakvog pristupa postali su vidljivi još u nacrtu nove strateške koncepcije definisanom 2020. godine.

Ponašanje glavnih NATO članica – SAD i Velike Britanije, te Nemačke i Francuske u Ukrajini, ali i u Belorusiji, Kazahstanu i na Kavkazu ukazivali su da, i pored toga što to tako nije formalno zabeleženo, Rusija postaje „najznačajnija i direktna pretnja". Zbog toga, manje-više, nema ničeg epohalnog u pozicioniranju na istočnim granicama, pošto je to logičan epilog procesa koji traje, ako ne od ranije, onda sasvim sigurno od 2014. godine.

Direktan udar na Kinu

Promena strateškog opredeljenja, projektovana na srednji rok, pre svega se tiče odnosa prema Kini. „Zbližavanje Kine i Rusije protivrečno je interesima Alijanse", jer „Kina pokušava da podrije postojeći svestki poredak kontrolišući međunarodnu logistiku i ekonomiju." Otuda i zaključak kako „NATO planira da jača saradnju sa partnerima u oblastima Indijskog i Tihog okeana."

Koliko je utvrđivanje ovakvog stava bilo očekivano? U nekoj meri svakako jeste.

Američko razvrgavanje istorijskog sporazuma EU – Kina o investicijama, otvorena podrška demonstrantima u Hongkongu, ponavljanje teze o „kineskom genocidu" nad Ujgurima, neprestane provokacije u akvatoriju Južnog kineskog mora, „obaranje" projekta Pojas i put i pogotovo rasturanje okvira za saradnju 17 plus 1, koji u praksi više ne može funkcionisati – verovatno ni formalno neće postojati, te naglašeno ekstremnija retorika oko tajvanskog pitanja, uključujući i posetu Nensi Pelosi Tajpeju, naposletku i kreiranje formata AUKUS, ukazivali su da je Kina sve manje izazov, a sve više pretnja po NATO.

S druge strane, ovakav direktan „udar na Kinu" donosi i brojne posledice za sam NATO. Inače, u ovu ocenu o „udaru na Kinu" treba ukalkulisati i kulturološke razlike u pogledu korišćenja i razumevanja „jezika diplomatije", jer su azijske države na to osetljive, percepcija odrednica „protivrečno", „podrivanje" i „kontrolisanje" kineski političari doživeće sasvim drugačije nego njihove evropske ili američke kolege.

Član Politbiroa KP Kine Jang Đijeći i kineski državni savetnik Vang Ji prilikom dolaska na uvodnu sesiju američko-kineskih razgovora u Enkoridžu na Aljasci, 18. mart 2021. (Foto: Frederic J. Brown/Pool via AP)

Uglavnom, za NATO je, u novom strateškom opredeljenju, Kina na istom onom mestu na kom je Rusija bila prekjuče – 2014. godine. Percepcija Kineza je da su ih NATO stratezi postavili na isto ono mesto na kom je Rusija bila juče – 2020. godine. To se u Pekingu anticipira kao najava ofanzivnog delovanja NATO, eskalacija sukobljavanja sa Alijansom zato se čini neizbežnom.

Za stratege NATO odgovor Kine na posetu Pelosijeve, manifestovan vojno-pomorskim vežbama u Južnom kineskom moru je prekomeran. Zato su pomalo iznenađeni, pomalo šokirani, neki od njih verovatno i uplašeni. Za Kineze, to je recipročna mera, taman u skladu sa procenom da ih NATO posmatra kao i Rusiju pre dve godine. Ostaje samo otvoreno na kojim poljima će se to sukobljavanje odigravati i kako će se manifestovati!?

Želja za širenjem saradnje NATO sa partnerima u indo-pacifičkom regionu, a tu se računa u prvom redu na Australiju, Novi Zeland i Japan, to i potvrđuje. Reči britanske šefice diplomatije Liz Tras navedene u autorskom članku da „svet gleda kako se Kina ponaša", te da „Velika Britanija neće stati dok Hongkong ne vrati svoje slobode" ovakav zaključak „pojačavaju".

Opasna avantura

NATO kreće vrlo eksplicitno i ciljano protiv Kine, bez zadrške, „bez rukavica". Možda je takav korak indukovalo ili ubrzalo i kinesko odbijanje svrstavanja uz kolektivni Zapad prethodnih meseci u primeni antiruskih sankcija. Možda je takav korak planiran ranije, dogodio bi se bez obzira na rasplet u Ukrajini. Za NATO je u velikoj meri i hazarderski.

Direktan „udar na Kinu" može preoblikovati svet brže, više i temeljnije nego što to čini eskalacija u Ukrajini. Može dovesti, u određenom razvoju situacije, i do oružanog sukoba takvih razmera da će ono što gledamo u Ukrajini postati tek lokalni konflikt drugorazrednog značaja.

Kina je najveća industrijska sila današnjeg sveta, motor realne ekonomije u planetarnim razmerama, ogroman potrošač dobara i usluga od čijih porudžbina zavise privredni sistemi čitavog niza zemalja važnih za međunarodnu bezbednost, ključni investitor i kreditor u brojnim regionima. Bez stabilne Kine nema ni globalne stabilnosti.

Ono što se na prvi pogled čini neverovatnim jeste nepopustljivost NATO i insistiranje da se sa suštinskim proglašavanjem Kine za pretnju sa indirektnog sukobljavanja ispoljavanog „saplitanjem" Kineza na svakom drugom ćošku sada pređe na direktno sukobljavanje, bez zadrške i „bez rukavica" oko svih pitanja. Jer, ako Alijansa nije sposobna da usmeri u za sebe željenom smeru ukrajinsku krizu, gde su okolnosti za nju bile daleko povoljnije, kako će to učiniti na azijskim frontovima gde se kineske akvizicije tokom prethodne decenije mere hiljadama milijardi dolara? I to akvizicije ne samo u ekonomski razvoj i infrastrukturne projekte, već i vojnu saradnju, širenje kulturnog uticaja i meku moć. Takođe, ako Alijansa nije sposobna da izađe na kraj u direktnom sukobljavanju na jednom frontu sa Rusima, kako će onda izaći na kraj u direktnom sukobljavanju na dva fronta protiv rusko-kineske koalicije?

Predsednik Rusije Vladimir Putin i predsednik Kine Si Đinping tokom susreta, Peking, 04. februar 2022. (Foto: Alexei Druzhinin, Sputnik, Kremlin Pool Photo via AP)

Antikinesko strateško opredeljenje NATO, koje će se dodatno razrađivati i uokviravati do 2030. godine, opasna je avantura za samu Alijansu, što je problem za NATO, ali je i opasna avantura za čitav svet, što je već problem za sve. Otuda i zaključak da izloženo u strateškoj koncepciji onespokojava. Tu više nema nezainteresovanih, nema onih koji neće osetiti dramatične posledice najavljenog sukobljavanja.

Naslovna fotografija: Gints Ivuskans/AFP via Getty Images

Izvor Sputnjik

BONUS VIDEO:

 

Руско ресетовање Великог ресета

Запад је дебото изгубио и компас и весло, па не зна да нови Велики рат не може добити

Од

ИН4С

-

16/08/2022 08:59 Посљедња измјена: 16/08/2022 09:01

 

фото: Матија Крстић

Пише: Никола Маловић

Запад заиста може први да удари нуклеарном бомбом. Ненавиклом на пораз, што му друго преостаје? Цивилизација танатоса се у историјском злу ујединила око самог врага.

Када су нас удружене у подухвату, западне земље напале 1999. године, изгледало је, барем из српског геополитичког запећка, како је крај свијета близу, јер се током 78 дана бомбардовања одигравала неправда до неба.

На наше је очи умро свјетски поредак, распао се и почео да заудара, на наше су очи Уједињене нације престале да постоје de facto. Била је то прва битка Трећег свјетског рата.

Потом смо, након 5. октобра, 2000. стали да живимо по све очитијим правилима колонијалне управе, гдје се почело да подразумијева како страни послодавац има права да у по њега туђој земљи зарађује много више од колонизованог Србина, али се све до данас није развила свијест да је сваки страни послодавац, па чак и упосленик – наш класни непријатељ.

Из ракурса српског Приморја такође је евидентно како се Западни Европљани ту осјећају као своји на своме, посебно у капиталистичким енклавама попут Порто Монтенегра, Порто Новог, Луштица Беја, Мамуле… Није се догодило једном да Западни Европљанин тумачи Србину старосједиоцу како је Русија напала Украјину, те како Путину коначно треба стати у крај.

Како да не.

Лично се трудим да свима много паметним Енглезима и Французима и Шпанцима и Нијемцима и Норвежанима с којима свакодневно ступам у контакт кажем како нас цивилизацијски јаз спречава да потремо разлику између католичко-протестантског и ортодоксног не.

Запад је дебото изгубио и компас и весло, па не зна да нови Велики рат не може добити.

Као наркоман чија подсвијест казује да се с погрешним начином живљења мора престати, као грешник кога демон упорно гура према дну – тако и Запад, умјесто да смањи злочине, упорно их умножава. Лаже urbi et orbi, ратује туђом крвљу све штампајући паре без покрића, те клонира европске орке. Шаље још оружја на украјински и геополитички ground zero, те ћутке пријети реалном опасношћу: Запад заиста може први да удари нуклеарном бомбом.

Ненавиклом на пораз, што му друго преостаје?

Цивилизација танатоса се у историјском злу ујединила око самог врага. У почетку се то видјело по хиперинфлацији жеље да се стигне до новца. Касније по религијском знаку једнакости између новца и ђавола.

Цивилизација која се 1054. шизмом одалечила од непрекинутог низа рукоположења данас подсјећа на митску змију Уроборос која сама себи гризе реп. Запад више не зна за Христа. Убио је Бога у себи.

Теразије: Москва – Балкан, вербална инсталација (Фото: Н. М.)

Да ли је Запад заправо јадан? Дакако да јесте.

Да ли је Запад постао опасност по вазда музене свјетске географије и world wide цивилизације? Постао је, и то сви виде, осим на Западу, гдје се, као у каквом опскурном геополитичком театру чине лудим, и медијима удруженим у злочиначком подухвату творе једне те исте наслове:

Руси су агресори. Руси су убили, срушили, ојадили… Руси су криви. Рус је фашист. Рус је запалио небо, земљу и жито. Рус треба да плати. Путин да одговара.

А заправо је све контра. Западњаци су.

И сад,

Русија је, по свему судећи, одлучила да одговори ресетовањем Великог ресета што су га осмислили оцвали момци из Давоса, на челу са бизарним Клаусом Швабом. Мјесецима се цијели свијет пита која ли је тајна Путиновог плана за Украјину? Тај план, сигуран сам, има благослов. У собама од одлуке, или станује онај чије се име не помиње, или станује Бог. Велики се ратови никад не добијају без метафизике. С нами Бог, казано је у Москви, Трећем Риму, прије неголи је објелодањено „городу и миру" да Русија има рјешења за сваку ситуацију која има или може да настане.

Што вријеме више одмиче од 24. фебруара 2022, то постаје очигледније да се руска партија шаха одвија паралелно са западњачком партијом покера.

Намјера покерашког Запада су очите, бацити Русију на кољена, распарчати је, разапети Путина, убити Бога у Руској православној цркви, у московској цркви Христа Спаса уприличити концерт блудница из групе „Pussy Riot", као вампир се накачити у сисању огромних богатстава највеће земље на планети, а онда… онда све поновити са Кином. Или не поновити, јер Кина не зна за Христа. Није Кина толика брана колико се чини, нити је без основа сумња како најмногољуднија земља са социјалним рејтином и није најприроднији пријатељ једине земље – Русије – која задржава долазак антихриста.

Руска пак партија шаха има за циљ ресетовање Великог ресета, враћање наде да је људски живот могућ, баш тако – могућ. Ширење земаља БРИКС-а значи ширење глобалне коалицџије против Западних Земаља (са идеолошким или квислиншким сателитима – Аустралијом, Новим Зеландом, Јапаном и Јужном Корејом), прије свега плаћањем у међусобним валутама заснованим на златној подлози, за разлику од ратног петро-долара који је изгубио сваки кредибилитет у футуру другом.

На руском шаховском пољу потказују се широм свијета западне биолабораторије које дистрибуирају генерисане вирусе, стимулишу се научници да износe истинu о климатским промјенама, враћају се краве на пашњаке, истражују се неонацисти и процесуирају до стрва.

 

Европу је потребно денацификовати, заћи у сваки кутак гдје станује фашизам, завирити и у јадранску шкољку ако треба, и промијенити, у вихору револуције ресета, својинске односе. Јер, овако випе не може, нису ли казивали транспарентима они узалудни црни и бијели Америчани на Волстриту: Нас је 99%, а њих 1%.

Русија има шансу да уколико је духовно стасала, спаси све нас, Европу и свијет.

Какве су руске шансе, с руком на срцу, у тренутку кад Кина само тренира строгоћу војним вјежбама око Тајвана? Невелике. Јер је на њу устала бјелосвјетска ала, и Лондон и Вашингтон и Ватикан.

С друге стране, геополитички егзорцизам треба да се обави сада, или ћемо себи да ускратимо будућност коју у сигурну смрт води Запад.

На домаћем терену, више се не може издржати што казују Сорошеве НВО, ЛГБТ+ идеолози, црногорске и хрватске усташе. Дође тако вријеме да онај паметан који је код Андрића све вријеме ћутао док су будале говориле и фукара док се богатила – лупи шаком о сто, па уз Божју помоћ, поврати народу народно и Богу божије.

(Извор: Печат)

 

standard.rs

Ima neka tajna veza između Kine i Ukrajine

Иља Мусулин

8-10 minutes

---

Od početka rata u Ukrajini pod lupom svetske javnosti našli su se odnosi Rusije i Kine, ali su u zapećku ostale relativno neobične i malo poznate veze najmnogoljudnije zemlje sveta sa Ukrajinom

Narodna Republika Kina je u dve decenije nakon raspada Sovjetskog Saveza iz Ukrajine uvezla mnoštvo naprednih sovjetskih vojnih tehnologija za proizvodnju ratnih brodova, aviona i raketa, kao i hiljade inženjera i drugih stručnjaka specijalizovanih za vojnu industriju. Danas je Ukrajina za Peking pre svega veliki snabdevač žitaricama i važno saobraćajno čvorište na novom Putu svile, na kojem se korišćenjem železnice želi obezbediti brži i jeftiniji protok kineske robe na tržišta Rusije i Evropske unije.

Od početka rata u Ukrajini iz razumljivih razloga pod lupom svetske javnosti našli su se politički, ekonomski i vojni odnosi Rusije i Narodne Republike Kine, ali su u zapećku ostale relativno neobične i malo poznate veze najmnogoljudnije zemlje sveta sa trećom po veličini republikom bivšeg Sovjetskog Saveza.

Pred rat, trgovinska razmena između četrdesetomilionske evropske zemlje i azijske države sa preko 1,4 milijarde stanovnika dostigla je oko 11 milijardi dolara godišnje zahvaljujući u velikoj meri globalnom projektu kineske vlade „Pojas i put".

To je moguće tumačiti dvojako: kao nedovoljan bilans s obzirom na ljudski i materijalni potencijal s kojim raspolažu i komplementarnost dveju privreda, ali i kao odličan rezultat s obzirom na prethodni niži nivo bilateralne ekonomske razmene i korupciju i političku nestabilnost u Ukrajini, naročito nakon prevrata u Kijevu i ruskog preuzimanja Krima.

Kina je 2019. godine pretekla Rusiju i postala najveći spoljnotrgovinski partner Ukrajine. Peking je svoj pozitivni trgovinski saldo prvenstveno ostvarivao kroz prodaju mašina i robe široke potrošnje, dok je za potrebe svog ogromnog tržišta iz Ukrajine dobavljao kukuruz, ječam, pšenicu i suncokretovo ulje. Ilustracije radi, oko 30 procenata kukuruza koji je Kina uvezla poslednjih godina došlo je iz Ukrajine.

U žitaricama, rudom i fabrikama oružja bogatu bivšu sovjetsku republiku Kinezi su pred pandemiju 2019. investirali 150 miliona dolara: u poljoprivredne projekte, saobraćajnu infrastrukturu i vetroparkove. Kinezi su sa gradskim vlastima u Kijevu sklopili ugovor da grade novu (četvrtu po redu) liniju metroa, dugu 20 kilometara i vrednu dve milijarde zelenih novčanica, a poveren im je i posao razvoja telekomunikacione infrastrukture u Ukrajini, u čemu je prednjačio gigant „Huavej", koji je postavljao instalacije za 4G mrežu.

U kineskim očima, Ukrajina je bila geografski vrlo bitno saobraćajno, transportno čvorište u sklopu plana po kojem je roba proizvedena u drugoj ekonomiji sveta trebalo da kopnenim putem, železnicom, bude masovno prebacivana u Evropu i Rusiju.

Ukrajina je, zbog niskih troškova života i visokog nivoa obrazovanja, bila i relativno omiljena destinacija Kineza za studiranje u inostranstvu, te je prosečno godišnje ugošćavala oko pet hiljada akademaca najveće zemlje Dalekog istoka.

Uplitanje SAD

Da sve ne protekne glatko između dve države međusobno udaljene osam hiljada kilometara postarali su se ukrajinski bezbednosni organi. Oni su na traženje Vašingtona sprovođenjem kriminalne istrage o korupciji zamrzli kupovinu većinskog udela u državnom preduzeću za proizvodnju motora za rakete, dronove, helikoptere i avione sa sedištem u Zaporožju „Motor Sič", zbog čega je kupac, pekinška kompanija „Skajrajzon", zatražila pravdu pred Stalnim arbitražnim sudom u Hagu, podnevši odštetni zahtev protiv vlade u Kijevu u iznosu od čak četiri i po milijarde dolara.

Naime, kineska korporacija je 2017. sklopila sporazum sa proizvođačem iz Zaporožja, po kojem je trebalo da preuzme 41 posto njegovih deonica i u njegove fabrike u Ukrajini investira 250 miliona evra, nakon čega bi i u kineskom gradu Čongćingu bilo podignuto postrojenje za sklapanje i održavanje motora za helikoptere.

Upravna zgrada „Motor Siča" u Zaporožju (Foto: Wikimedia/Mixabest)

„Motor Sič", koji je do pripajanja Krima svojim proizvodima uglavnom snabdevao rusku armiju, na radost američke administracije 2021. godine dekretom predsednika Volodimira Zelenskog je nacionalizovan.

Time je kineska kompanija, koju je američka vlada stavila na crnu listu kineskih firmi koje rade za potrebe armije i koje treba ometati u poslovanju iz bezbednosnih razloga, i definitivno istisnuta iz Zaporožja, čime je Pekingu bio preprečen put za nabavku važnih vojnih tehnologija iz oblasti aeronautike koje mu, uprkos savezničkim odnosima, ni Moskva nije bila voljna da ustupi.

Koreni kineske vojne moći

Tako dolazimo do aspekta kinesko-ukrajinskih odnosa o kojima se van te dve zemlje malo zna. Naime, motori pomenute ukrajinske kompanije ugrađivani su u kineske helikoptere i avione, a to je samo delić vojne saradnje između dve zemlje koja je procvetala tokom devedesetih, nakon raspada Sovjetskog Saveza i koja bi se najbolje mogla opisati kao budzašto rasprodaja ukrajinske (sovjetske) tehnike i ljudstva.

Kina je siromaštvo i društveno previranje, oličeno u rastu korupcije i divljoj privatizaciji, koji su zadesili sovjetske prostore i posebno Ukrajinu, iskoristila za jeftinu nabavku vojnih tehnologija koje su joj nedostajale, prvenstveno u oblastima kao što su proizvodnja raketa i raketnog goriva, vojnih brodova, transportnih aviona i motora za letelice, ali i izrada oklopnih vozila i tenkova.

Ne samo što su Kinezi svoj prvi nosač aviona „Ljaoning", koji je stupio na dužnost 2012. godine, dobili tako što su iz ukrajinskog brodogradilišta u Nikolajevu 1998. otkupili nezavršeni sovjetski brod „varjag" i isti kasnije dogradili i opremili, već su oni u Ukrajinu na poligon za obuku NITKA na Krimu slali svoje pilote koji su dobili zadatak da se osposobe za službu na tom divovskom plovilu.

Smatra se i da su kineski zavodi tokom devedesetih i dvehiljaditih regrutovali preko dve hiljade ukrajinskih inženjera, hemičara i fizičara koji su radili u sovjetskim državnim preduzećima iz oblasti odbrane i naglo ostali bez posla ili primanja tokom društvenog i ekonomskog haosa devedestih. Kineski političari i vojni stručnjaci nisu krili zadovoljstvo bagatelnom „berbom" stručnjaka za čije skupo školovanje treba i po više od deset godina.

Naravno, Kinezi nisu bili jedini koji su se okoristili nastalom situacijom, jer su ukrajinski vojni stručnjaci uhlebljenje pronašli i u drugim državama kao što su Izrael i Nemačka, a kada je Azija u pitanju, i u Singapuru.

No, Kina je u odnosu na druge takmace u jagmi za ukrajinskim mozgovima tokom devedesetih imala tu prednost što je kao komunistička zemlja imala veću političku saradnju sa sovjetskom elitom, odnosno bolja poznanstva.

Mada žetva sovjetskih stručnjaka vojne industrije nije bila ograničena samo na Ukrajinu, ta prostrana država na obali Crnog mora je po sticanju nezavisnosti na svojoj teritoriji nasledila, smatra se, oko trećinu kapaciteta sovjetske namenske industrije.

Odnosno, posedovala je postrojenja u kojima su proizvođeni ratni brodovi, transportni avioni, tenkovi i oklopna borbena vozila, radari i druga elektronika, kao i brojne projektantske institute i zavode za održavanje naoružanja i opreme, pa je zato bila posebno privlačna političkom i vojnom establišmentu najmnogoljudnije zemlje sveta.

Kineski nosač aviona Ljaoning sa pratećom flotilom tokom izvođenja pomorskih vežbi na području Južnog kineskog mora (Foto: China Stringer Network/Reuters)

Narodnoj Republici Kini bi zato sigurno najviše odgovaralo kada bi se konflikt između Moskve i Kijeva brzo završio, ne samo zbog političkih i ekonomskih pritisaka koje na nju vrše SAD i njeni saveznici koji vide paralele između Ukrajine i Tajvana i zbog globalnog poremećaja u snabdevanju energentima i hranom, već i zbog realizacije sopstvenog megaprojekta „Pojas i put", odnosno investicija u Ukrajini i transporta kineske robe za evropski kontinent kopnenim putem.

Naslovna fotografija: Reuters/Wang Zhao/Pool

Izvor RTS

BONUS VIDEO:

 

iskra.co

Пламенац: „Европрајд" у Београду је сила западњачког глобализма над српским народом

7-9 minutes

---

Пламенац: „Европрајд" у Београду је сила западњачког глобализма над српским народом

14.08.2022. - 10:28

 

Јован Пламенац

У БЕОГРАДУ ће 14. августа бити одржана Свенародна литија.

Окупљање је испред Патријаршије у 18 сати.

Одатле ће литија кренути према цркви Св. Марка на Ташмајдану.

Уз пристанак власти, Београд од 12. до 18. септембра треба да буде домаћин такозваног  „Европрајда" – најзначајније и највеће европске манифестације LGBTQ  идеологије на којој се очекује присуство 15-20.000 њених поклоника из Србије и иностранства.

Протојереј Јован Пламенац је написао из Острога да је та идеологија настала у новије време, након што је, осамдесетих година прошлог века, хомосексуалност, у медицини третирана као болест, на волшебан начин, административно, преведена у „опредељење". Па је за веома кратко време, са штитом тзв „људских права" пред собом, као својеврсно насиље мањине над већином, наметнута је добром делу хришћанског света.

Пламенац је даље указао: „Њени поклоници су не само ЛГБТитд особе него и они који их подржавају ради користи коју на тај начин стичу, од материјалне до политичке.

ЛГБТитд идеологија дио је, можда и најупечатљивији, новопаганског западњачког глобалистичког врједносног система живота, опречног хришћанском.

Неопаганизам угрожава хришћанство много опасније него што га је паганизам угрожавао у вријеме ране Цркве. Два су основна узрока томе: (1) хришћанство је онда било далеко здравије него данас и (2) пагани су силили хришћане да се одричу Христа мучећи их наношењем тјелесне боли а новопагани хришћанима не дирају тијело него на крајње перфидан начин поробљавају њихове душе а да они то и не примјете.

„Европрајд" у Београду је манифестација силе западњачког глобализма над српским народом који, у огромној већини, својим духовним и културолошким бићем обитава у хришћанском врједносном систему живота.

ЛГБТитд идеологија, такорећи до јуче болест а сада напрасно опредјељење, као канцер који је метастазирао, захватила је србијански политички живот, мејнстрим медије, законодавство, школство, социјалне установе, културу, ушла је у дјечје вртиће, дијагностификована је и у Цркви. И није јој довољно. Као незасита аждаја хоће још, хоће да сасвим сатре српски народ, да га утрља као пикавац.

Управо то, утрљавање српског народа као пикавца је „Европрајд" у Београду.

Српски народ је неодговорно, чак неразумно, допустио себи да, инфициран вирусом западњачке глобалистичке идеологије, тешко оболи, ни прстом не мрднувши да се излијечи још у почетку болести. Та болештина је у српски народ унијета, и потом развијана, мешетарењем специјализованих невладиних организација, препуштањем глобалистима медијске сцене, али и политичке, допуштањем западњачким центрима моћи, који су промотери те идеологије, да злоупотребом начела демократије пресудно утичу на формирање овдашње власти и на њену политику.

Што болест више напредује, све теже је лијечити. Сада је српски народ на самрти. Буквално! Не само што биолошки одумире, убрзано нестаје у вртлогу много веће смртности од рађања, него одумире и духовно. Па и да биолошки опстане а одумре духовно – неће га бити.

Кроз сву историју српског рода, још од кад је христијанизован, његов имуни систем био је Црква. У вишевјековној борби бити или не бити, опстати или пропасти, са иновјерјем које су наметали окупатори, тијелом су пострадала многа њена „бијела крвна зрнца". Сјетимо се пећког патријарха Гаврила којег су Турци у Брусу објесили, владике Теодора Вршачког кога су Турци живог одрали исте године када су спалили мошти Светог Саве, или Патријарха Варнаве Росића којег су уочи Другог свјетског рата отровали западњачки глобалисти тог времена.

Сјетимо се српских страдалника за Христа овог времена, епископа Платона Бањалучког, Саве Горњокарловачког, Доситеја Загребачког, плејаде свештеника и православно крштеног народа, сјетимо се и оног мноштва Срба који нијесу уписани у Диптих светих  а животе су положили у одбрани „Часног Крста и слободе златне", од „Косова па до ових дана", којима сваке године на Видовдан свештеници СПЦ служе парастос.

Они су били у прилици да спасу своје земаљске животе одрекавши се Христа.

„Европрајд" у Београду је Содома и Гомора овог времена, најбруталније новопаганско насртање на Господа Исуса Христа. Али, он је и прилика сваком православном Србину да се измјери у вјери, да ли Христа носи само на уснама или и у срцу, да ли је уопште уз Христа или се гради Његовим противником. То је „Златно теле" које српском народу износе на поклоњење.

„Европрајд" у Београду је ритуално укопавање српског рода у већ ископану раку. Србин пред овим догађајем има двије могућности: да се препусти свом злотвору и буде жив укопан, или да се одупре.

Не одричу се Христа само актери „Европрајда" у Београду, ни само они који га организују а не излазе на кулису, ни само они у државном апарату и медијима који му пружају логистику, него и сви они који пред њим забијају главу у пијесак, којих се то не тиче.         Институције су призване да се јасно, без увијања и мудровања, одреде према овом судбинском догађају за српски народ, од Државе до Цркве. И нико се не може сакрити за институцију.

Свако за себе стоји пред Богом, па или ће Га се постидјети и одрећи, или ће Му бити вјеран.

Новопагански бог је новац. Многи су му се приклонили, па и у Цркви, одсијецајући се тако од Христа.

„Европрајд" у Београду је јасно дефинисан референдум: да ли смо уз Бога или уз мамона. Знамо да се не може служити и Богу и мамону.

Не постоји толико важан политички, државни или било који други интерес због којег би се одрицали Христа. Одричући се од Христа одричемо се радости заједничарења са Њим у вјечном животу.

Што је неко на већем положају, како у Држави тако и у Цркви, у већој је одговорности за народ и самим тим у већој личној одговорности да се јавно одреди према „Европрајду" у Београду.

Ћутање на богоборје „Европрајда" у Београду, или његово заташкавање, је громогласно „Разапни га, разапни" пред Пилатовом судницом.

Одрекавши се Христа својом сагласношћу на одржавање „Европрајда" у Београду, рјечју или ћутањем свеједно, како да у своја уста узмемо име Јована Крститеља, Претече Христовог и Његовог сродника, по свједочењу самог Христа „највећег од жене рођеног", који није оћутао безакоње тадашњег предсједника Ирода чију наклоност је уживао, које је било далеко, далеко мање него „Европрајд" у Београду, и пострадао је главом на тањиру блуднице; како да у своја уста узмемо име српског кнеза Лазара и његовог опредјељења за Царство небеско када је био пред далеко мањим страдањем српског народа у турском ропству него што је данашње његово страдање у духовном ропству западњачкој новопаганској идеологији; како у своја уста да узмемо имена Христових војника: светог Василија Острошког, светог Петра Цетињског, светог Николаја Жичког и Охридског, светог Јустина Ћелијског, патријарха Павла, митрополита Амфилохија…

Неће ли то бити лицемјерје достојно највећег презира, па и презира самог Господа Исуса Христа?

„Европрајд" у Београду није само иживљавање над православним Србима, него и над осталим становницима Србије којима су породица, морал, етика, традиционална духовност и култура водиље кроз живот, али и над осталим народом у региону сродног свјетоназора.

Написано у манастиру Острогу,

13. августа 2022. године

http://fakti.rs/

 

Nemačka: Krah čarobne formule

standard.rs

Krah čarobne formule

Мирослав Стојановић

9-12 minutes

---

Došlo je do kraha formule koja je Nemačkoj decenijama obezbeđivala prosperitet: jeftini ruski energenti, uvek „žedno" kinesko tržište, globalizacija i snažna domaća industrija

Kinesko-američka (za sada samo politička) usijanja oko Tajvana, povodom provokativne posete Nensi Pelosi ovoj ostrvskoj državi, podigla su, dodatno i opasno, temperaturu u ionako užarenoj atmosferi na Starom kontinentu. I izazvala gotovo paničan strah, s epicentrom u Nemačkoj, od novog bureta baruta. Očigledno s razlogom: nijedna evropska zemlja nije toliko ekonomski snažno, gotovo egzistencijalno i sudbinski, vezana za Kinu. Polovina ukupnog evropskog izvoza u ovu zemlju (48,5 odsto) ide iz Nemačke. Četiri puta više nego iz Francuske koja, inače, zauzima drugo mesto na kineskoj listi evropskih trgovinskih partnera.

Nemačka je, naime, pravovremeno uskočila u kineski voz munjevitog razvoja. I najviše profitirala. Posebno njeno srce ekonomske moći: automobilska industrija. Folksvagen danas, s fabrikom u blizini Šangaja, prodaje u Kini četrdeset odsto proizvedenih automobila. Dajmler je 2019. tamo prodao 700.000 mercedesa. Dvostruko više nego u SAD, do tada najvećem i najunosnijem tržištu luksuznih limuzina. Tako se sklopila magična nemačka formula uspeha: jeftini ruski energenti, ogromno kinesko tržište, globalizacija i jaka domaća industrija. Model koji je decenijama obezbeđivao konkurentnost najsnažnijoj privredi Starog kontinenta, prosperitet i blagostanje.

Sada je sve to, najednom, dovedeno u pitanje. Rat u Ukrajini je, uz virusnu pandemiju, po oceni poznatog ekonomiste Gabrijela Feldermajra, označio definitivno kraj „veličanstvenih trideset godina globalizacije".

Tektonski potresi

U ovom haotičnom času jedino je sigurno i izvesno: iz dramatičnih, tektonskih potresa i promena, koje se upravo zbivaju, s neizvesnim ishodima i nepredvidivim posledicama, i po proceni nemačkih geopolitičkih eksperata, jasno je da na planetarnoj ravni nastaje nov odnos političkih snaga. I, što ih posebno plaši, nastanak novih ekonomskih blokova, što bi, upozoravaju, moglo biti fatalno upravo za profitere globalizacije kao što je Nemačka. Na jednoj strani bi, u tim procenama i projekcijama, mogli da se nađu EU i SAD, a na drugoj Kina, Rusija i Indija.

Spomenuta nemačka formula uspeha, koja je privredu ove zemlje lansirala u sam svetski vrh, i učinila šampionom izvoza, „proizvela" je dve oprečne činjenice: 1. ogroman trgovinski suficit (Nemačka neuporedivo više izvozi nego što uvozi, na štetu njenih partnera) i 2. ekstremnu zavisnost od Rusije i Kine. I konstataciju da se, urgentno, treba osloboditi te opasne zavisnosti.

To je, međutim, lakše reći i politički proklamovati, nego realizovati bez dramatičnih posledica. Institut za svetsku ekonomiju iz Kila napravio je nedavno kompjutersku simulaciju i zaključio: kad bi EU napustila međunarodni lanac isporuke i obustavila (nemoguća misija) uvoz iz Kine, članice evropske familije bi to godišnje koštalo stotine milijardi evra. Ako bi se EU, jednostrano i hazarderski, upustila u takve protekcionističke rezove, njen bruto proizvod bi svake godine bio manji, prema referentnoj vrednosti iz 2019, za (oko) 580 milijardi evra. S neizbežnim kontramerama partnera, gubitak bi narastao na (astronomskih) 870 milijardi. Situacija je i bez toga već dramatična. EU preti recesija. Nemačka privreda stagnira. Privredni rast je tokom proleća zamro. Inflacija decenijama nije bila tako (eksplozivno) visoka. Izveštaj Bundesbanke za juli sumorniji je od procena u junu.

Sedište Bundesbanke u Frankfurtu (Foto: Wikimedia/dontworry)

Šta će na kraju biti, i s koliko lošom i teškom situacijom će se uspaničeni Nemci tek suočiti, niko pouzdano ne može reći. Odgovor na to pitanje, kaže glavni ekonomista Komercbanke Jerg Kremer, nalazi se „u rukama gospodara Kremlja" Vladimira Putina. Ako zavrne slavine gasa, neminovno sledi „duboka i dugoročna recesija". Šef najvećeg hemijskog koncerna na svetu, nemačkog BASF-a Martin Brudermiler, odgovarajući na pitanje novinara „Frankfurter algemajne cajtunga" – da li Nemačka uvozom ruske nafte i gasa „finansira Putinov rat" – uzvratio je resko: isporuke ruskog gasa su do sada bile osnov konkurentnosti naše industrije, zaustavljanje tog uvoza razorilo bi naše blagostanje, takvo snabdevanje energentima glavni je element ekonomske moći Nemačke.

Model koji je Nemačkoj decenijama obezbeđivao ekonomski prosperitet a njenim građanima blagostanje, doživljava krah. Udeo u tome ima, nesporno, i sadašnja vladajuća garnitura u Berlinu. „Semafor koalicija", sastavljena od tri stranke različitih političkih i ideoloških opredeljenja – socijaldemokrate, liberali i zeleni – nije imala snage i hrabrosti da se, u rusofobiji koja je zbog rata u Ukrajini prerasla u histeriju, izbori za sopstvene nacionalne, posebno ekonomske, interese.

Vašingtonski diktat

Po vašingtonskom diktatu bespogovorne solidarnosti, u formalno neobjavljenom ratu Zapada s Rusijom „do poslednjeg (nesrećnog) Ukrajinca", Nemačka je prinela zaista najveću žrtvu: kancelar Olaf Šolc se odrekao nove „istočne politike", za koju je u izbornoj areni dobijao aplauze, liberali i zeleni svojih „svetinja". Prvo rigorozne štednje: prihvatili su, makar uz škrgut zuba, enormne, vanredne izdatke, sto milijardi evra za naoružanje. Ovi drugi, ekolozi, svoje zelene agende: okrećući se proskribovanom uglju i nuklearkama…

Ekonomski (ali i politički) gledano najveća žrtva, u energetskoj situaciji, koja je bila dramatična i pre rata u Ukrajini, bilo je dizanje ruku od tek završenog „Severnog toka 2" koji je trebalo da obezbedi milijarde kubika jeftinog ruskog gasa egzistencijalno potrebnog industriji i domaćinstvima. Sada se iščekuje s gotovo paničnim strahom svaka kap kroz preostali (stariji) „Severni tok 1".

Lideri koji su se zalagali, i izborili, ulažući enormne diplomatske napore i energiju, za izgradnju i opstanak „severnih tokova", koji su, dnom Baltičkog mora, zaobilazeći druge, direktno povezivali rusko i nemačko tle, sada su na političkom i medijskom raspeću. Od Gerharda Šredera, u čije vreme je i potpisan sporazum (neposredan dogovor s Vladimirom Putinom) o izgradnji „Severnog toka 1", do Angele Merkel, koja je „muški" odolevala pritiscima i pretnjama iz Vašingtona u dramatičnoj završnici „Severnog toka 2".

Bivša kancelarka je uspela da, prilikom oproštajne posete Beloj kući, nagovori predsednika Bajdena da ne „pusti u opticaj", u Kongresu već izglasane sankcije koje bi zapečatile sudbinu velikog energetskog projekta. Uzalud. Ono što američkoj administraciji nije uspelo, a protiv nemačkih energetskih sporazuma s Rusima bile su sve garniture, od Buša Mlađeg, Baraka Obame, Donalda Trampa do Bajdena, uradio je njen naslednik. Socijaldemokrata Olaf Šolc, čija stranka je, inače, uložila najveći politički kapital u veliki energetski poduhvat, što je nemačku privredu učinio tako moćnom i konjunkturnom. Sam je „začepio" slavine „Severnog toka 2", a sada, na sav glas, zapomaže: Putin nas ucenjuje nepredvidivim isporukama gasa.

Gresi „Putinovog čoveka"

Gerhard Šreder doživljava pravo političko i medijsko raspeće. Odavno je proglašen „Putinovim čovekom", zbog prijateljstva, ne samo političkog, s ruskim predsednikom još iz vremena kada je bio na kancelarskom tronu. Slavili su zajednički rođendane. Pamte se idilične slike iz snegom zavejane Moskve, s kancelarom i jednom od njegovih brojnih supruga (sadašnja mu je četvrta ili peta) u sankama, s bračnim (tada još) parom Putin.

Glavni Šrederov greh, kojim se sada procenjuje i „valorizuje" cela njegova politička, posebno kancelarska karijera: odmah po silasku s vlasti prihvatio je unosno mesto u rukovodstvu ruske naftne kompanije „Rosnjeft". Bilo je planirano da početkom leta bude prvi stranac na jednoj od čelnih pozicija giganta „Gazprom". Sprečio ga je u tome rat u Ukrajini. Proteruju ga iz članstva u upravi sportskih društava, prete mu oduzimanjem počasnih zvanja, ukidanjem povlastica i privilegija koje, po zakonu, ima kao bivši kancelar. Pokrenut je postupak da ga brišu iz članstva Socijaldemokratske partije, na čijem čelu se jedno vreme nalazio. Retki su oni koji podsećaju na činjenicu koja mu je dobrim delom pomogla da uđe u drugi kancelarski mandat: odbio je da se svrsta pod ratni barjak Džordža Buša Mlađeg u Iračkom ratu i građani su nagradili njegovu hrabrost. Mi Gerharda Šredera pamtimo, međutim, kao agresora: Nemačka je, pod njegovim vođstvom, učestvovala u NATO bombardovanju Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine.

Vladimir Putin i Gerhard Šreder (Foto: Sputnik/Alexei Druzhinin/Kremlin via Reuters)

U toku je, inače, rastakanje političke ostavštine nekad veoma popularne Angele Merkel i kritičko preispitivanje njene duge, šesnaestogodišnje vladavine. Iz današnje vizure i atmosfere stvorene povodom rata u Ukrajini, njena spoljna politika se, u glavnim stavkama, najednom ocenjuje kao promašena i pogrešna: dovela je, eto, zemlju u potpunu, i opasnu, zavisnost od Rusije i Kine. Oslobađanje od te zavisnosti – imperativ sadašnje vlasti u Berlinu – deluje u ovom času kao (gotovo) nemoguća misija i za one koji veruju u vitalnost, i prilagodljivost, nemačke privrede. Teško je, naime, naći novi model koji bi zamenio onu čarobnu formulu nemačkog uspeha: jeftini ruski energenti i nezajaživo kinesko tržište. U svetu u kojem više nema, i neće biti, jeftinog gasa, u kojem već besni novi hladni rat i preti frontalni sudar, s neizbežno fatalnim posledicama, između Sjedinjenih Američkih Država i Kine (do čega, ipak, verujemo ovoga puta neće doći!), ključnih nemačkih (pre svega ekonomskih) partnera Berlina, šanse za stvaranje novog nemačkog privrednog čuda su zaista male.

Izvor Pečat

Naslovna fotografija: Tanjug/AP/Michael Sohn 

BONUS VIDEO:

https://standard.rs/2022/08/12/krah-carobne-formule/

Џефри Сакс: Прилично сам уверен да је ковид-19 изашао из биотехничке лабораторије САД

nspm.rs

: Џефри Сакс: Прилично сам уверен да је ковид-19 изашао из биотехничке лабораторије САД. Постоји опасно истраживање вируса које се спроводи ван очију јавности

:

23-29 minutes

---

Професор Џефри Сакс каже да је "прилично увјерен да је (ковид-19) изашао из биотехничке лабораторије Сједињених Америчких Држава" и упозорава да постоји опасно истраживање вируса, које се спроводи ван очију јавности.

Сматра да постоје јасни докази да је Национални институт здравља, као и многи чланови научне заједнице, спутавао спровођење озбиљне истраге поријекла ковида-19 и одвраћао пажњу од хипотезе да је могуће да су рискантна истраживања подржана од стране САД-а довела до милиона смрти

Професор Сакс је предсједник Центра за одрживи развој на Универзитету Колумбија и предсједник УН-ове Мреже рјешења за одрживи развој. Такође је био члан ковид комисије водећег медицинског часописа "Ланцет".

Кроз своја истраживања као предсједник комисије, професор Сакс је дошао до закључка да постоје веома опасна биотехничка истраживања која се скривају од јавности, а да је велики дио ових истраживања подржавао САД, као и да је врло могуће да је САРС-ЦоВ-2, вирус одговоран за ковид-19, настао опасним истраживањем вируса које је пошло по злу.

Он је коаутор недавног чланка у стручном часопису Националне академије наука САД "Процеедингс" (ПНАС), у коме позива на независну истрагу поријекла вируса.

Сматра да постоје јасни докази да је Национални институт здравља, као и многи чланови научне заједнице, спутавао спровођење озбиљне истраге поријекла ковида-19 и одвраћао пажњу од хипотезе да је могуће да су рискантна истраживања подржана од стране САД-а довела до милиона смрти. Уколико је та хипотеза тачна, импликације би биле веома потресне, јер би то значило да чланови научне заједнице сносе одговорност за глобалну катастрофу.

pic.twitter.com/hvluMhtWjt

— Guillaume Fontaine (@LeksoSajcic) August 8, 2022

У интервјуу за "Current affairs" који је водио Нејтан Робинсон, професор Сакс објашњава како је, као предсједник комисије за ковид медицинског часописа, дошао до закључка да су моћни актери онемогућавали спровођење праве истраге. Објашњава такође зашто је важно открити поријекло ковида: јер постоји, каже он, веома опасно истраживање уз мало одговорности, а јавност има право да за то зна, како смо ми они чији се животи ризикују без наше сагласности.

Робинсон: Желим да цитирам нешто што сте недавно рекли: "Био сам предсједник Ланцетове комисије за ковид двије године. Прилично сам сигуран да је изашао из америке биотехничке лабораторије, не из природе, да напоменем. Након двије године интензивног рада на овоме. Тако да је грешка, према мом виђењу биотехнике, а не случајност природног преливања. Не знамо засигурно, да будем потпуно јасан. Али постоји довољно доказа да се покрене истрага. А не истражује се, нити у Сједињеним Америчким Државама, нити било гдје другдје. Такође из реалних разлога мислим да не желе да погледају под тепих."

Та ваша изјава је контроверзна. Прочитаћу пар цитата из "Њујорк тајмса" из протекле године:

"У прегледу недавних студија и поређења са другим пандемијама, група виролога тврди да постоји више доказа који подржавају природно преливање од животиња на људе."

"Научници су објавили пар опсежних студија у току викенда који указују на велику пијацу хране и живих животиња у Вухану, Кини, као поријекло пандемије корона вируса."

Зато желим да започнем питањем о истрази чији сте били дио и која вас је навела да помислите да је ово што сам управо цитирао обмањујућа изјава о чињеничном стању ствари.

Сакс: Па, занимљиво је да су они научници који су то рекли, већ рекли исто 4. фебруара 2020, прије него што су спровели било какво истраживање. Објавили су исту изјаву у марту 2020, прије него што су имали било какве чињенице. Тако да, стварају наратив. Такође поричу алтернативну хипотезу без детаљније анализе. То је основна поента.

Сада, шта је алтернативна хипотеза? Алтернативна хипотеза је прилично јасна. А то је да је много истраживања било у току у САД и Кини са вирусима сличним САРС-у, манипулисано је њима у лабораторијама и креирани су потенцијално много опаснији вируси. Специфичан вирус који изазива ковид-19, звани САРС-Цов-2, битан је, јер има дио генетског склопа који чини вирус опаснијим. Тај дио генома се зове "мјесто цијепања фурина". Оно што је занимљиво, ако смијем рећи и забрињавајуће, јесте да се истраживање, које је активно било у току и унапрјеђивано, тицало уметања мјеста цијепања фурина у вирусе сличне САРС-у, како би видјели шта би се десило. Упс!

Било је много истраживања било у току у САД и Кини са вирусима сличним САРС-у, манипулисано је њима у лабораторијама и креирани су потенцијално много опаснији вируси. Специфичан вирус који изазива ковид-19, звани САРС-Цов-2, битан је, јер има дио генетског склопа који чини вирус опаснијим

Могуће је да то десило. Оно што је било истинито од почетка, јесте да та извјесна могућност, за коју знају многи научници, није била детаљно испитана, иако је потпуно јасно да се тако могло догодити. Они не гледају. Они само настављају да нам говоре: "гледајте пијацу, гледајте пијацу, гледајте пијацу!" Не осврћу се на алтернативу. Чак ни не гледају податке. Они чак ни не постављају питања. А истина је да је од почетка нису постављали реална питања.

Али не самог почетка. Зато што су на почетку, који бисмо могли датирати од првог телефонског позива Националног здравственог института (НИХ) са групом виролога 1. фебруара 2020, виролози рекли "Боже, то је чудно, лако би могло бити лабораторијска креација. Шта то мјесто цијепања фурина ради тамо?" Зато што су научници знали да је то био дио активног истраживачког програма. Ипак, до 3. фебруара, иста група говори "Не, не, природно је, природно је". До 4. фебруара, почињу да пишу нацрт рада који говори јавности "Не брините, природно је". До марта, написали су рад - из моје перспективе потпуно лажан - назван документ о проксималном поријеклу, најцитиранија биолошка студија у 2020. Према њој: потпуно је природно. (Биљешка: закључак документа је "сумњамо да је било какав сценарио који темељи на лабораторији увјерљив") Али нису имала никакве податке о којима читате у "Њујорк тајмсу". Нису имали ништа од тога. Само су рекли да лабораторије нису радиле на овој алтернативи. Али, знате шта, они не знају на чему су лабораторије радиле, јер никад нису питали, а НИХ нам није рекао.

На почетку, који бисмо могли датирати од првог телефонског позива Националног здравственог института (НИХ) са групом виролога 1. фебруара 2020, виролози су рекли "Боже, то је чудно, лако би могло бити лабораторијска креација. Шта то место цепања фурина ради тамо?" Зато што су научници знали да је то био део активног истраживачког програма

Робинсон: Дозволите да Вас питам да ли можемо да разликујемо оно што засигурно знамо и оно што је спекулативно јер немамо податке. Дакле, знам да је постојало - исправите ме ако гријешим - предложено истраживање које би се бавило овом групом вируса и покушало да их модификује на начин који би их потенцијално учинио смртоноснијим. Да ли знамо је ли се такво истраживање заправо спроводило негдје?

Сакс: Имамо огромне разлоге да вјерујемо да јесте. Очигледно, нисмо чак ни поставили то питање. Али имамо много разлога да вјерујемо да јесте, јер су научници који су спроводили то истраживање вољели то истаживање. И јавно су објашњавали зашто је важно. Писали су едиторијале о томе зашто истраживање мора да се настави. И писали су предлоге за грантове, говорећи да треба да се настави. За нас који смо у бизнису писања предлога грантова, чињеница да је одређени предлог за грант, који је дубоко забрињавајућ, одбијен, не значи да касније није спроведен. Али гдје је НИХ да каже "Да, то је занимљиво питање. Зашто не придобијемо доказе?" Они ни не постављају то питање.

Такви научници, који причају о пијаци Хуанан, они чак и не дискутују о том истраживању које је било у току. То је за мене погрешан правац. Не гледај тамо. Гледај овдје. Али знамо да је огроман дио истраживања био у току. Имамо интервјуе водећих научника. Имамо предлоге истраживања. Знам намјеру спровођења овог истраживања на основу дискусија. Прочитао сам толико студија о важности овог истраживања које заговарају научници. Ипак, видим НИХ са главом у пијеску. "О, не, овдје нема ништа за погледати." А онда видим научнике. "О, ништа за погледати овдје. Знамо да је у питању пијаца. Да ли смо нашли животињу? Не. Да ли имамо објашњење о томе одакле су дошла мјеста цијепања фурина? Не. Немамо објашњење тајминга, које не изгледа правилно. Али не гледајте тамо, јер тамо нема ничега", кажу нам они. То је помало смијешно.

Такви научници, који причају о пијаци Хуанан, они чак и не дискутују о том истраживању које је било у току. То је за мене погрешан правац. Не гледај тамо. Гледај овдје. Али знамо да је огроман дио истраживања био у току

Моја поента је, постоји много разлога да вјерујемо да је истраживање било у току. Зато што постоје објављене студије о њему. Постоје и интервјуи. Постоје и предлози истраживања. Али НИХ не проговара. Не поставља питања. А ни ови научници никада нису питали. Од првог дана, држали су ову алтернативу подаље од својих погледа. А када дискутују о алтернативи, не дискутују о истраживачком програму, већ о мање битним стварима о лабораторији, а не какво је стварно истраживање било у току, односно да уметну мјеста цијепања фурина у вирус сличан САРС-у, који је могао створити САРС-Цов-2.

Ја не позивам на закључак, већ на истрагу. Коначно, након двије и по године овога, вријеме је да се призна да је могуће да је изашло из лабораторије и да постоје подаци које морамо да знамо, прије него што откријемо да ли је.

Робинсон: Једна од ствари која ме је зачудила, а коју нисам знао када сам почео да пишем о овоме и заправо да радим неко истраживање, јесте схватање да је у годинама које су водиле до пандемије, постојала велика контроверза о томе да ли је паметно модификовати вирусе у току истраживања на начине који би могли учинити вирус инфективнијим или смртоноснијим. И неки људи су тврдили да је овакав тип истраживања сулуд. Неки људи су упозоравали да у случају лабораторијског инцидента - инцидент, нагласимо, а не намјерно "био-оружје" – обична људска грешка би могла да узрокује праву катастрофу.

Ја не позивам на закључак, већ на истрагу. Коначно, након двије и по године овога, вријеме је да се призна да је могуће да је изашло из лабораторије и да постоје подаци које морамо да знамо

Сакс: То је потпуно истинито. Постојало је више типова експеримената у којима је манипулисано генима опасних вируса. И ово је јако подигло узбуну. Постојао је заправо и мораторијум у 2014. Али шампиони овог типа истраживања су настављали, аплицирали су за , које су добили и коначно укинули мораторијум 2017. И говорили су како је битно спроводити оваква истраживања, јер, како су тврдили "постоје многи вируси. И не знамо када ће постати високо патогени, и морамо да развијемо љекове и вакцине против широког спектра њих. Зато морамо тестирати све ове вирусе које можемо да нађемо, како бисмо видјели имамо ли висок потенцијал преливања." Али нису циљали само на то да тестирају вирусе које су сакупљали у природи. Циљали су на то да их модификују. Зато што су научници знали да вирус попут САРС-а без мјеста цијепања фурина не би био толико опасан. Међутим, хтјели су да тестирају своје љекове и вакцине и теорије против опасних вируса. Њихов предлог био је да узму стотину, узгред – или су макар говорили у једном предлогу о 180 претходно непријављених сојева – и да их тестирају на њихов такозвани „потенцијал преливања". Колико би били ефективни? И да погледају: имају ли мјесто цијепања фурина, или технички, мјесто протеолитичког цијепања? Ако не, уметните га. Боже! Да ли се шалите?

Научници су знали да вирус попут САРС-а без места цепања фурина не би био толико опасан. Међутим, хтели су да тестирају своје лекове и вакцине и теорије против опасних вируса. Њихов предлог био је да узму стотину, узгред – или су макар говорили у једном предлогу о 180 претходно непријављених сојева – и да их тестирају на њихов такозвани „потенцијал преливања"

Нисмо ни питали од првог дана: да ли сте то урадили? Реците нам што сте урадили. Да ли бисте нам могли дати ваше лабораторијске свеске? Занима нас. Умјесто тога, ови људи који сада пишу чланке за "Њујорк тајмс" и објављују комаде о пијаци, од првог дана - без питања о експериментима - кажу: "Не, природно је". Зато им не вјерујем. Јер никад нису уважили алтернативну хипотезу. А њихова хипотеза има толико рупа. Али, они ни не покушавају да погледају алтернативну хипотезу.

Робинсон: Мислим да је веома битно да разјаснимо да је "алтернативна хипотеза" првенствено хипотеза о незгоди и научној охолости. Битно је да разграничимо чудне теорије од невјероватно увјерљивих теорија. Зато што оно о чему Ви причате јесу људи који нису уважили опасност онога што су радили.

Сакс: Заправо то је веома интересантно. Алтернатива која је исправна за разматрање је дио веома опширног истраживачког програма које је било у току од 2015, финансираног од стране НИХ-а, Тонија Фаучија, поготово Националног института за алергије и инфективне болести (НИАИД), а то је испитивање потенцијала преливања вируса попут САРС-а. Шампиони овог истраживања су објаснили до детаља овај предлог. Али, послије догађаја, никада их не бисмо питали, „Шта сте заправо радили? Које сте експерименте радили? Шта знате?" Некако их никада нисмо питали. Било је боље да га само гурнемо под тепих, што су Фаучи и НИХ радили до сада. Можда би нам могли рећи „потпуно ослобађање од оптужби", али нису нам то рекли. Ништа нам нису показали.

Не постоји ништа „чудно у вези тога, јер је то тачно оно што су научници радили. Онда можете да чујете научнике снимљене, како описују зашто мисле да је истраживачки програм тако значајан, јер кажу да су то опасни вируси, према томе, морамо припремити широк спектар вакцина и љекова. Објашњавају такође како није довољно тестирати само један или два вируса. Морамо их тестирати све. Онда су схватили, као што сам рекао раније, да само вирус сличан САРС-у, ако нема овај дио гена, готово сигурно неће бити тако ефективан. Тако да су се прихватили идеју. „Хајде да их убацимо", ако можете то да замислите. За мене је то запањујуће.

Ипак, они су били поносни на ово, јер је заправо генијално на технолошком нивоу. Можете ли да замислите: узмете секвенцу слова који дефинишу геном, и можете да рекреирате вирус само из слова. Не морате чак имати ни биолошки вирус у руци, потребна вам је само секвенца. Онда можете рећи: „Додаћу ова четири слова РРАР, мјесто цијепања фурини, или је то можда осам, РРАРСВАС, ово је секвенца од осам амино киселина – убацићу је ту на споју шиљастог протеина, јер знам из свог истраживачког програма да ће га то учинити патогенијим, односно више ће узроковати обољења. Онда могу да видим да ли ће неки од кандидата за љекове, као ремдесивир, бити учинковит против њега. То је њихова идеја. Не постоји ништа чудно у вези наше тврдње: хеј, шта сте радити? Зато што су нам рекли да желе да раде ове пројекте. И рекли сам да желе да их раде у мјесецима који су водили до пандемије. Оно што је јако чудно је да су научници знали да је веома необично што ту постоји РРАР мјесто цијепања фурина – никада прије нисам то видио у вирусима попут САРС-а, и да то може доћи из лабораторије – тишина. Не причајте о томе. Не дискутујте. Само од почетка реците: Природно је. Наравно да је природно. Све остало је чудно.

Не морате чак имати ни биолошки вирус у руци, потребна вам је само секвенца. Онда можете рећи: „Додаћу ова четири слова РРАР, мјесто цијепања фурини, или је то можда осам, РРАРСВАС, ово је секвенца од осам амино киселина – убацићу је ту на споју шиљастог протеина, јер ће га то учинити патогенијим. Онда могу да видим да ли ће неки од кандидата за лекове, као ремдесивир, бити делотворан против њега. То је њихова идеја

Видјели сте стварање наратива. А научници се не понашају као научници. Јер то би да морају да се баве алтернативним хипотезама. А научници су недавно написали чланак у коме кажу да је једини доказ да долази из лабораторије чуњеница да је се појавио у Вухану, гдје је установљен институт. Па, то је неистина. То није једина случајност која води до ове теорије. Оно што води до ове алтернативне хипотезе је детаљан истраживачки програм који је финансирао НИХ, који је био у току у годинама које су водиле до пандемије. Тако да видим зашто научници покушавају да створе наратив и скрену нам пажњу са још једног проблема.

Нагласимо још једном да немамо дефитивне доказе ни за једну хипотезу. Али оно што имамо јесу дефинитивни докази да су службе покушале да нам скрену поглед са хипотезе о лабораторији.

Робинсон: Поменули сте лабораторију у Вухану. Није само ствар у томе да је лабораторија у Вухану спроводила истраживање вируса. Постоје и везе између лабораторије и оних који су спроводили овај програм. Шта знамо о истраживању које се догађало овдје?

Сакс: Знамо да су на Институту за вирологију у Вухану научници тренирани од стране америчких научника да користе напредне биоинжињерске методологије. Поготово су то научници у Сјеверној Каролини, Тексасу, и тако даље, који спроводе ова истраживања, вјерују у њега и заговарају га, и причају да не желе никакве регулације. И били су у блиском контакту са Институтом за вирологију у Вухану, и били су дио заједничке истраживачке групе која је састављена од стране „ЕцоХеалтх Аллианце"-а. „ЕцоХеалтх Аллианце" је био брак између америчких и кинеских научника. То је било средство за финансирање од стране америчке владе, поготово Националног здравственог института, и јединице Тонија Фаучија, НИАИД. То су биле године грантова, предлога грантова. Не знамо тачно шта се догодило. Али имамо довољно разлога да знамо да треба да питамо шта се тачно догодило. Засигурно знамо да је од почетка НИХ бјежао од објашњавања шта је урађено. Не говоре нам истину, да су имали разлога да се боје да је ово изашло из лабораторије. Као и да до данас имају разлога да на то сумњају, али они не причају.

Робинсон: Шокантна ствар је за мене била да је предсједник „ЕцоХеалтх Алианце" био у тиму Свјетске здравствене организације која се бавила истрагом поријекла ковида и закључила да није у питању лабораторија.

Сакс: Па, више је од тога. Ја сам га именовао – то је Петар Дашак – да предсједава радном групом комисије за пандемију која се водила за Ланцет. И водио је радну групу о поријеклу. Наивно сам мислио на почетку „то је човјек који је толико повезан, он би знао". Онда сам схватио да ми не говори истину. Било ми је потребно пар мјесеци, али што сам то више увиђао, више сам негодовао.

Рекао сам му: „Види, морас да одеш." Онда су ме остали научници у тој групи напали да сам анти-научан. Питао сам их: „Које су ваше везе са свим овим?" Нису ми рекли. Закон о слободном приступу информацијама (ФОИА) је објавио неке документе које НИХ скривао од јавности, и видио сам да су људи који су ме нападали такође дио овога. Тако да сам распустио цијелу радну групу. Моје искуство било је да посвједочим како то они не говоре. И покушавају да нам скрену пажњу на нешто друго. И од постављања питања о којима причају. Не знамо одговоре. Али имамо добре разлоге да питамо. Имамо добре разлоге и да знамо да НИХ не ради адекватно свој посао тренутно.

Робинсон: Кажете да Вас Дашак и други нису обавијестили о озбиљном конфликту интереса? Јер би, према хипотези да је имало неке везе са овим истраживање, то би имплицирало и самог Дашка у поријекло вируса?

Сакс: Па, могао ми је објаснити на почетку да је постојао велики истраживачки програм и да су манипулисали вирусима, а ево и како. Могао ми је дати предлог истраживања. Када сам га питао да ми да један од њих, рекао ми је: „Не, мој адвокат каже да ти га не могу дати."

Рекао сам: „Шта, предсједаваш комисијом. Ми смо транспарентна комисија. Говориш ми да ти твој адвокат не дозвољава да ми даш твој предлог пројекта. Онда не можес бити члан ове комисије. Нисам ни у дилеми."

Али, постојале су и многе друге ствари. Био је дезоријентисан. Не знам да ли разумије или не, можда не разумије. Ипак, ствари које је говорио су апсолутно нетачне.

Робинсон: Када Вас људи чују како говорите: „Гурају то под тепих, не желе да гледају", питање које им може пасти на памет је: „Зашто? Зашто људи не би били заинтересовани да открију истину?" Али алтернативна хипотеза у односу на природно преливање, о којој говорите би могла имати озбиљне посљедице. Имплицирало би многе људе у потенцијалне милионе смрти. Научна заједница је изложена великом ризику. То објашњава зашто би постојао интерес да се људи одврате од ове могућности.

Сакс: Постоје два разлога зашто је могуће да раде оно што раде. Један је, као што кажете, да су импликације огромне. Замислите да је ово изашло из лабораторије. Имамо отприлике 18 милиона смрти широм свијета узроковане овим. То није званична статистика. Али то је процијењена смртност од ковида. Импликације тога – етичке, моралне, геополитичке – све су огромне.

Постоји и друга ствар која је јако битна. Оно што ми је јасно је да постоји велики број опасних истраживања у току, које се спроводе као дио програма биозаштите или других ствари које су нам непознате, које нису добро контролисане. То је сигурно. И дешава се широм свијета. Владе кажу: „Не гурајте нос у то. То је наша ствар, не ваша." Заправо је наша ствар. Наша је ствар да разумијемо шта се дешава са овим. То не треба да буде тајна. Не вјерујемо вам.

Хајде да кажем то овако: тренутно им не вјерујем. Желим да знам. Јер чак и оно што знамо о опасном истраживању је довољно да покрене много питања о одговорности за будућност. И поставити питање: „На којим другим вирусима радите? Шта би требало да знамо? Јер без обзира на то шта је истина о САРС-Цов-2, оно што је јасно је да имамо толико технолошких капацитета да пројектујемо опасне патогене сада. И доста тога се већ ради. То је тајна, и не знамо шта је. Не допада ми се тај осјећај уопште. Не препоручујем га за нас, нити за свијет.

Робинсон: Одговорили сте на питање зашто је важно открити истину о овоме. Један од изговора које чујемо је: „Кога брига? Зар је битно? Била је то животиња, лабораторија, што год да је, овдје је." Али оно што Ви кажете је: „Не, морамо да откријемо како је ово почело." Зато што ово неће бити једини случај, шта год да су узроци. Не желимо да људи умиру од будућих вируса. Ово је од кључног значаја. Ако хоћемо да спасимо милионе живота, морамо да откријемо одговор.

Сакс: Могу вам рећи једну ствар коју сам научио из разговора са многим научницима у протеклим годинама: технолошки капацитети за рад на опасним стварима, користећи ову биотехнологиију су изванредни. Зато желим да знам шта се дешава. Желим да знам шта раде друге владе, такође, не само наша. Желим неку глобалну контролу над овим стварима.

Разумјели смо нуклеарни ризик, чак и то, на много начина, сакривено је од погледа. Али ово је јасан и садашњи ризик. И постоје разлози да вјерујемо да смо у средишту њега, не само хипотетички. Тако да хајдемо: вријеме је да отворимо документа свуда. Вријеме је да сазнамо. Можда је била пијаца. Можда је била лабораторија. Али морамо добити праве одговоре, сада. Не погрешно усмјерење које се дешава од фебруара 2020. Доста глупости! Доста је чланака „Њујорк тајмса" који говоре „то је, ово је", без детаљног разматрања веома увјерљивих лабораторијских хипотеза.

Робинсон: Из овога што кажете дјелује да, као предсједник Ланцетовог ковид комитета, нисте могли добити задовољавајуће одговоре или податке које сте жељели. Каква нам је истрага потребна и ко би требало да је обави?

Сакс: Најинтересантнија ствар коју сам добио као предсједник Ланцетовог комитета, дошла је од тужби Закона о слободном приступу информацијама (ФОИА) и процурелим наводима звиждача из унутрашњости америчке владе. Зар то није ужасно? НИХ је био упитан у једном тренутку: дајте нам ваш истраживачки програм о вирусима сличним САРС-у. И знате шта су они урадили? Објавили су насловну страну и обрисали 290 страна. Дали су нам насловну страну и 290 празних страница! То је НИХ, побогу. Није нека корпорација. То је америчка влада задужена да нас одржава здравима.

Оно што сам открио је да имамо много података, које тренутно не откривамо. Не желим да морам да се ослањам на ФОИА и наводе, мада они могу понудити много информација. Желим јасне, независне научне истраге и транспарентност. Један начин да се ово уради била би двостраначка истрага уз надзор Конгреса која би имала моц́ судског позива.

Дајте нам лабораторијске налазе, своје записе, своје датотеке са подацима о сојевима вируса и тако даље. Постоји много питања на која нам је потребан одговор независних научника, да нам кажу јасне информације. Али знамо да тренутно функционишемо у окружењу у којем влада ради да сакрије податке који су нам потребни да спроведемо праву процјену.

(Вијести)