iskra.co

Јовановић: Француска опет асистира немачкој геополитици против Срба

2-3 minutes

---

Јовановић: Француска опет асистира немачкој геополитици против Срба

17.09.2022. - 10:55

 

Живадин Јовановић

Аутор: Живадин ЈОВАНОВИЋ, председник Београдског форума за свет равноправних

ИЗА модела „две Немачке" крије се одлучујућа фаза у процесу стварању Велике Албаније на рачун државне територије Србије.

Уколико би ико икада прихватио нечије гаранције да се неће допустити стварање Велике Албаније – те гаранције не би биле кредибилне.

Колико је пута Контактна група обећала да нема прекрајања граница на Балкану да би 2008. све њене чланице, осим Русије, признале једнострану, илегалну сецесију тзв. Косова?!

Док су темељи стабилности Европе уздрмани, док се провоцира ширење ратног пожара, не постоје никакви услови за стабилно, праведно и одрживо решење питања статуса покрајине Косово и Метохија.

Држати се свог Устава, Повеље УН и резолуције СБ 1244 као минимума – једина је исправна стратегија и основа егзистенције, дугорочног напретка и независности Србије.

Нагодбе и дилови у стилу – територије за економски развој или обећања „европске перспективе" – замке су западних геополитичара које морамо одбити.

Шаљући своје ојачиваче Лајчаку, Макрон и Шолц потврђују нефункционалност ЕУ као медијатора и покушавају да узурпирају мандат Генералне скупштине УН дат ЕУ.

Француска као традиционални савезник и пријатељ Србије, нажалост, поново асистира ширењу немачке геополитике на Балкану.

sveosrpskoj.com

 

standard.rs

Sumanuto prijateljstvo

Dragomir Anđelković

 

Драгомир Анђелковић

13-16 minutes

---

Šta se to promenilo u politici Sjedinjenih Država prema Srbima pa nam Zorana Mihalović predlaže strateško prijateljstvo sa tom zemljom? Ništa, bukvalno ništa

Ministarka rudarstva i energetike u odlazećoj vladi, ovih dana je – uz ponavljanje već dobro poznatih svojih stavova da je Srbiji „mesto na Zapadu" – izjavila da smo sa SAD „prijatelji i partneri koji rade zajedno". Kako smatra Zorana Mihajlović takav odnos treba da bude krunisan „strateškim sporazumom" (čitajte savezništvom), jer „Balkan traži mir, stabilnost i regionalno povezivanje koje je sigurno moguće sa SAD kao partnerom".

Pre nego što se dublje pozabavimo rečima gospođe Mihajlović, kako bi njihova suština bila jasnija korisno je da se prvo osvrnemo na višedecenijski odnos Vašingtona prema nama. Odlična polazna tačka za to je izjava Pitera Galbrajta, visokopozicioniranog američkog diplomate iz devedesetih godina prošlog veka, tada angažovanog na našim prostorima. On nam je, uz svu drskost sadržanu u njegovom iskazu, neuobičajeno otvoreno rekao šta Amerikanci misle o nama i kako će nas tretirati.

Manje poznati sin širom sveta čuvenog ekonomiste (Džona Galbrajta), poručio nam je 1993. godine – u vreme kada smo u ratovima za jugoslovensko nasleđe mi pobeđivali –  užasne stvari, koje očito i danas opterećuju naše živote. Kako je rekao: „Vi treba da znate da ste vodili rat protiv volje Amerike i da ste taj rat dobili. Ali, to je Pirova pobeda. Mi, za sada, nemamo dovoljno interesa da se neposredno, na terenu, angažujemo radi menjanja ishoda ovog rata, ali, znajte, ne samo Vi i Vaša deca, već će i deca Vaše dece gadno ispaštati zbog toga što ste se suprotstavili našoj volji". (M. Jevtić, „Na istoku zapada – razgovori sa Darkom Tanaskovićem", Beograd, 2000, str. 191-2).

Jedna politika, dva metoda

Ubrzo, već 1995. godine, Amerika je našla interes da se i direktno vojno angažuje protiv Srba. Ne samo što je pružila svu moguću posrednu podršku hrvatskoj vojsci u njenom pohodu na nas (kao što to danas čini sa ukrajinskim snagama u ratu sa Rusima), već je izvela i snažne vazduhoplovno-raketne udare po položajima armija Republike Srpske Krajine i Republike Srpske, odnosno na vitalnu infrastrukturu tih srpskih zemalja. Rezultat svega toga, u kombinaciji sa defetizmom u Srbiji, bilo je brisanje sa lica RSK i proterivanje stotina hiljada Srba sa tamošnjih prostora gde su vekovima živeli (što je Galbrajt Junior mirno posmatrao sedeći na hrvatskom tenku). Posle toga, došlo je do osvajanja i etničkog čišćenja zapadnog dela RS.

Amerikanci su procenili da bi dalje operacije protiv Srpske dovele do neminovnog ulaska Srbije u rat kao i milionske izbegličke krize. Usled toga su odlučili da ofanziva bude obustavljena, te da se forsirano krene ka iznalaženju mirovnog rešenja. Tako je, relativno brzo, zaključen Dejtonski sporazum, kojim je BiH uređenja kao konfederalno-federalni hibrid dva entiteta i tri naroda. To je našem narodu zapadno od Drine dalo prihvatljiv okvir za državni život. No, Vašington takvo stanje nije smatrao trajnim. Samo je oružanu agresiju protiv Srba zamenio mirnodopskim jurišem na RS.

Potpisivanje Dejtonskog mirovnog sporazuma u Jelisejskoj palati, Pariz, 14. decembar 1995. (Foto: U.S. Air Force/Staff Sgt. Brian Schlumbohm)

Dejtonsko mastilo se još nije ni osušilo, a otpočeo je udar na Srpsku, koji je u narednih deset godina rezultirao otimanjem oko 70 ovlašćenja (od državne bezbednosti, preko kontrole granice i carine, do vojske) i njihovim prenošenjem na nivo Sarajeva. Na žalost Vašingtona, takav tok je prekinut. Milorad Dodik, za koga su tamo u početku mislili da je njihov igrač, čim se učvrstio na vlasti izveo je kopernikanski obrt i poveo energičnu nacionalnu politiku. Imao je hrabrosti da se direktno soči sa SAD i njenim EU partnerima braneći interese RS. Usled toga ni jedna jedina nadležnost nije oteta RS u proteklih 15 godina, što je P. Galbrajta navelo da kivno kaže da su Amerikanci jako pogrešili što 1995. nisu podržali osvajanje Banjaluke.

Prestonicu RS nisu okupirali, ali zato su to učinili sa Kosovom i Metohijom. Po svim parametrima međunarodnog prava, sa tim ciljem su izvršili klasičnu agresiju na Srbiju 1999. godine. Zatim su, kako bi Beograd prihvatio privremeni gubitak kontrole nad svojom južnom pokrajinom, pristali da se Rezolucijom 1244. potvrdi suverenitet Srbije nad njom. Kosovo i Metohija su dospeli pod formalnu međunarodnu upravu a suštinski NATO okupaciju, ali je dogovoreno da takvo stanje traje do iznalaženja kompromisnog rešenja u duhu suštinske autonomije unutar Srbije.

Osnov za varanje

Ali kao što su Dejton shvatili kao osnov za varanje Srba, Amerikanci su tako tretirali i Rezoluciju 1244. Njima nije važno šta je dogovoreno, već da oni kontrolišu stvari na terenu i proces implementacije sporazuma. Tada se rodi ono šta žele, makar to bilo i protivprirodno. Pri tome veruju ili se prave da veruju – kako je svojevremeno rekao Frenklin Ruzvelt – da imaju „sudbinsku misiju". Ona im „daje pravo" da rade šta hoće gde god to mogu, i pri tome da se zaklinju u humanost i poštenje. Tako smo stigli i do proklamovanja kosovske tzv. nezavisnosti u američkoj režiji uprkos dogovoru iz 1999, odnosno njihovog i EU, sada dodatno pojačanog, pritiskanje Srbije da je postepeno prihvati. Toliko o tome. Sada se svim onim što se od 1999. do danas dešavalo na KiM nećemo detaljnije baviti.

Bitno je reći to da za promenu američkog stava prema nama ništa nije vredelo ni to što smo mi 2000. godine okrenuli novi list koji je bio po njihovoj volji (ili da budem precizniji saučestvovali smo u njihovom izboru stranice za nas). Uprkos tome što su Srbijom zavladali zapadni prijatelji, umišljene geopolitičke mesije su na stari način nastavile da guraju po svome, težeći zaokruživanju otmice Kosova i Metohije, odnosno centralizaciji BiH. Ono što su neki Srbi tumačili kao početak družbe sa Amerikancima, oni su videli kao naše pristajanje na totalnu kapitulaciju. Tako se oni tradicionalno „druže" sa podređenim narodima.

Da li se išta u tom pogledu promenilo do ovih dana, kada nam Zorana Mihajlović predlaže strateško partnerstvo sa SAD? Ništa! Bukvalno ništa. To vidimo od KiM, preko Crne Gore, do RS. Amerikanci, gde god za to imaju potencijale, podržavaju gaženje srpskih interesa. Ipak, ako pričamo o promenama, izgleda su se one dogodile, ali kod nas. I to ne samo one jasno vidljive, već i mnogo opasnije prikrivene, kojima se ponovo navodi voda na američku vodenicu. Neskriveno prozapadne snage su sa vlasti pale 2012. godine jer je narodu bilo dosta kvislinške politike (identifikacija sa okupatorom). Smenio ih je SNS, koji je takvu politiku navodno zamenio kolaboracionističkim odnosom (saradnja sa neprijateljima kako bi se spaslo nešto od nacionalnih interesa) prema Zapadu, što je trebalo da bude korak napred. Vlast se i dalje klanjala okupatorima ali se trudila da ne deluje da baš i njihove slike pretvara u ikone.

Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić sa zamenikom pomoćnika državnog sekretara Sjedinjenih Američkih Država Metjuom Palmerom, Beograd, 10. jun 2019. (Foto: Tanjug/ Dragan Kujundžić)

To ne znači da nisu davani ogromni ustupci samozvanim evroatlantskim gospodarima sveta (najpogubniji od njih je bio tzv. paket Brisel 2 iz 2015-16, kojim smo deinstalirali mehanizam odbrane severa Kosova), ali sve to je građanima predstavljano kao kupovina vremena kako bi se globalne okolnosti dodatno promenile nama u korist, a Srbija ojačala kako bi ih iskoristila. Međutim, ustupci su se em nagomilali toliko da je moguća korist pala u senku već učinjene ogromne štete, em sve više deluje, sada kada je Soroševo doba počelo ubrzano da prolazi, da državni vrh Srbije za njim žali i gleda kako da nas, uprkos volji naroda, ukrca na okupatorsku „Nojevu barku". Stiče se tako utisak da Srbijom i posle „žutih" ponovo u potpunosti vladaju „žuti" (koji dok rade i gore stvari od onih koje su činili stari „žuti", uporno njih prozivaju kao krivce svih nedaća Srbije).

Razotkrivanje istine

Sada da se vratimo rečima već više puta pomenute ministarke, koja je simbol opisanih nacionalno štetnih procesa. Ona, da to ponovim, kaže da smo sa Amerikancima „partneri koji rade zajedno". Ali kao što dobro znamo, oni dosledno rade protiv nas. Od toga ne odustaju. Da li to znači da gospođa Mihajlović naciji priznaje da Vučićeva vlast, radi svojih lično-partijskih interesa, saučestvuje u onome što Vašington čini srpskom narodu? Ako stvarno radi zajedno sa onima koji deluju protiv Srba, onda ispada da je tako.

Po nizu poteza koji su učinjeni u vezi sa urušavanjem naših odbrambenih pozicija na Kosovu i Metohiji te svakog efektivnog prisustva države Srbije na tom prostoru, odnosno po ponašanju prema BiH gde se, primera radi, uzurpator Kristijan Šmit (od Zapada siledžijski instaliran bez odobrenja Saveta bezbednosti OUN) od Beograda tretira kao punopravni „visoki predstavnik" nauštrb interesa RS – stiče se utisak da su te ministarkine reči istinite.

S druge strane, ono što vladajući plasiraju kao nacionalno samo je maska za obavljanje posla koji – teškim okolnostima opravdanu – kolaboracionističku politiku procesom političke alhemije pretvara u sramno kvislinško zatiranje sopstvene zemlje i nacije, kako bi konačno na tzv. Zapadnom Balkanu bio uspostavljen poredak koji, bez ikakvih suštinskih promena, SAD naturaju od početka devedesetih godina prošlog veka. „Strateški sporazum" sa njima, moguć je samo na tim osnovama.

Političko pozorište

Da li stvari u vezi sa onima koji vode ovu zemlju stoje kao što sam gore rekao (dopuštam mogućnost da nije tako), ili se možda ipak radi o lukavoj igri (koja prevazilazi moje spoznaje kapacitete) onoga ko vedri i oblači Srbijom, uskoro ćemo videti. Pri tome ne mislim na to kako će biti sastavljena predstojeća vlada, odnosno koliko će u njoj biti ministara koji dele stavove Zorane Mihajlović. Oni su i ovako, kada se radi o najvažnijim stvarima, samo ikebana. O svemu bitnom odlučuje Vučić, uz malu savetodavnu pomoć par ljudi iz njegovog najbližeg ličnog okruženja. Ministrima je dopušteno da u nekim sferama ispoljavaju svoje stavove pa i da se svađaju samo zato da se to ne bi jasno videlo. A i da bi postojali prigodni žrtveni jarci. Tu se radi o tragikomičnom političkom pozorištu, a raspored uloga u njemu ne menja fundamentalni kvalitet politike koja se vodi.

Kako bi se to ipak desilo,, odnosno kako bismo imali i najmanjeg osnova da poverujemo da je politika establišmenta i dalje samo koalboracionistička, a ne kvislinška, potrebni su brzi iskoraci po pitanju Kosova. Oficijelni Beograd zvecka oružjem i „mrko" gleda albanske ekstremiste, ali oni nesmetano okončavaju uspostavljanje kontrole na severu Kosova, nalik onoj koju imaju nad Prištinom ili Prizrenom. Nedelje su ostale da Srbija nešto energično preuzme da se to ne dogodi pre nagoveštenog „normalizovanja" odnosa Beograda i Prištine. A bez ikakve opasnosti od pravog sukoba, bukvalno preko noći – kao što je ukinula „Civilnu zaštitu" koja je branila taj deo Srbije – Srbija može tamo da instalira „samorganizovane" strukture koje bi to ponovo činile. Tamo gde ima 95 posto Srba, to ne bi izazvalo rat, jedino bi možda ugrozilo kredibilitet ovdašnjeg donosioca velikih odluka u očima NATO vrhuške.

Ahtisari i Išinger

Ali to je jedini put za odbranu minimuma naših interesa na KiM. Posle toga možemo i da kooperativno vidimo šta to znače nove kosovske armature Brisela i Vašingtona o kojima je govorio predsednik Srbije. Bez toga Zorana Mihajović i Peter Galbrajt mogu da odigraju NATO kolo, dok bi im Vučić iz senke aplaudirao. Sve ide ka brzom uspostavljanju mantre „mir, stabilnost i regionalnog povezivanje" na Balkanu, po starom klintonovsko-soroševskom modelu, dok je naša kupovina oružja iz Rusije i Kine, podsećanje na tragedije Jasenovca i Oluje i geopolitičko balansiranje – samo mešavina začina za čorbu u kojoj bi perfidno bile skuvane srpske žabe.

Marti Ahtisari (Foto: EPA/ALL OVER PRESS)

Na kraju će se pokazati – bilo bi čudo da se to ne desti – da su ono, što nisu mogli da odrade lokalni zagovornici otvorenog evroatlantskog pristupa, obavili reformisani radikalski tehničari URA patriotizma. Srbija neće priznati Kosovo ali će ga tretirala kao punopravnu „državu" (po receptu „dve Nemačke"), kojoj već neko vreme omogućava da fazno uspostavlja potpunu kontrolu nad celom teritorijom koju smatra svojom. To je i bila srž nemačkog (Išingerovog) plana iz 2007, koji je tada, zahvaljujući Koštuničinoj upornosti, naša država odbacila.

Trenutak istine se približava. Vrlo brzo ćemo videti da će Vučić, zajedno sa Ahtisarijevim planom koji je već prihvatio, (o čemu sam pisao u pretprošlom broju Pečata) realizovati i Išingerov plan, i tako nas vratiti u 2008, i to u stanju koje su tada Vašington i Brisel želeli ali ga ipak nisu dobili čak ni od Borisa Tadića. To će biti totalna kosovska kapitulacija Srbije. A ako bi se Beograd opredelio i protiv Rusije, stvari bi postale još gore (za Srbe, ne za vlast koja bi do kraja ispunila kvislinški zadatak). Time režim suštinski ne bi naneo štetu Moskvi, već, odricanjem od ruske podrške oko Kosova (u tom slučaju bi lično Vučić bio odgovoran za članstvo Kosova u OUN) i Republike Srpske, naneo bi štetu vitalnim srpskim interesima. Stvari mogu da se premazuju raznim bojama i neko vreme lažno predstavljaju kako moćnici to hoće, ali ni oni to ne mogu da čine doveka.

Dragomir Anđelković je istoričar i politički analitičar. Ekskluzivno za Novi Standard. 

Naslovna fotografija: Tanjug/Miistarstvo rudarstva i energetike/Zoran Petrović

Izvor Novi Standard

BONUS VIDEO:

 

fakti.org

САД су се претвориле у тоталитарно царство нељудских задовољства, порнографије и дроге

2 minutes

---

THE AMERICAN CONSERVATIVE: ПРЕТВОРИЛИ СМО СЕ У ОЛИЧЕЊЕ ХАКСЛИЈЕВЕ АНТИУТОПИЈЕ

* „У многим земљама учвршћена је слика културног империјализма који шири идеје туђе другим државама у свету. Вашингтон се више не доживљава као симбол наде у будућност"

___________________________________________________________

       СЈЕДИЊЕНЕ Државе су изгубиле статус праве суперсиле, претворивши се у живо оличење антиутопије Олдоса Хакслија „Врли нови свет", оценио је Род Дрехер, колумниста часописа The American Conservative.

       Додатно је нагласио: "Постали смо Вавилон. Ако је СССР изгледао као империја зла у орвеловском смислу романа "1984", ко смо онда ми? Постали смо оно о чему је Хаксли писао у својој књизи "Врли нови свет". Тоталитарна дистопија нељудских задовољства, порнографије и дроге!"

       Према речима новинара, први знаци неповратних промена у природи америчке државе постали су видљиви на прву годишњицу терористичког напада на куле Светског трговинског центра 11. септембра.

       Истовремено, државе су тада „изгледале јаче него икад", а Американци су били „уједињени као народ", нагласио је Дрехер.

       Он сматра да би САД могле имати користи од рецесије у Европи, али упозорава:

       „У свету се, укључујући и земље источне Европе, Вашингтон више не доживљава као симбол наде у будућност. Слика културног империјализма који шири идеје туђе другим државама учвршћена је у многим земљама".

 

Шта је решење за Косово

politika.rs

Шта је решење за Косово

4 minutes

---

Бивши амбасадор Србије у Лондону Огњен Прибичевић истакао је данас да Србија никада неће признати независност Косова, јер то српски народ не жели, али да ће се, како рат у Украјини буду одмицао, знатно појачавати притисци на нашу земљу да се изјасни поводом увођења санкција Русији.

У изјави за Тањуг, Прибићевић је рекао и да је скептичан да до решења косовског проблема може да дође брзо, те да никакав притисак на Србију не може да уроди плодом.

Он истиче да нико не зна шта ће донети "нова арматура" преговора о КиМ о којој је говорио председник Александар Вучић, као да о томе не знају ништа ни његове колега у иностранству.

"Ниједан од политичара који долази у Београд није рекао шта је решење, осим оног стандардног пуна нормализација до међусобног признања. Ми нећемо признати независно Косово и око тога нема дилеме. Није то ствар ове владе, ни будуће, увек ће бити исти став зато што народ у Србији то неће да уради", истакао је Прибичевић.

Он наводи да у Европи постоји најмање десетак модела, од Јужног Тирола, Белгије до холандска острва, али да ниједан од тих модела није примењив у нашем случају.

"Могло би да се размишља о некој комбинацији тих модела. Наметнуто решење није прихватљиво, а за решење треба време, а бојим се да времена нема. Изузетно сложена ситуација и бојим се да је пред Србијом јако тешка ситуација", сматра Прибичевић.

Модел "две Немачке" који се спомиње, каже, није прихватљијв зато што су у обе државе живели Немци и то је био модел за њих док за нас није интересантан.

Прибичевић објашњава да су Западни Немци пустили источне да уђу у УН зато што су знали да ће кад тад да ће да се уједине.

"Источни Немци су, по цену живота, прескакали зид да би ушли у Западну Немачку. Када си у толикој мери супериоран, знаш да можеш свашта да дозволиш", констатује Прибичевић.

Он је истакао да је рат у Украјини променио ствари за све који живе у Европи, пошто по опасности далеко превазилази Хладни рат, те да је велико питање да ли ће Србија моћи да избегне одлуку о увођењу санкција Русији.

"Тај сукоб може трајати годинама зато што је улог у њему подигнут и ниједна страна не сме да изгуби. Ствари ће се компликовати, а не побољшавати и у том контексту треба сагледавати нашу позицију, која је била да што је могуће више избегнемо изјашњавање", истакао је Прибићевић.

Он додаје да није сигуран колико су људи у Србији свесни да се свет дели на два табора, источни и западни, а да је ствар у томе где смо ми.

"Ми нисмо у Азији, нисмо близу Русије, ми смо на Западном Балкану, где су земље у НАТО, а неке и у ЕУ. У ратним конфликтима, географија је можда и најважнија. А да не причамо где је наша економија и колико наших предузећа је везано за ЕУ. Трговина, инвестиције, школство, образовање одавно су упућени на ЕУ", поручује Прибићевић.

С друге стране, истиче, Руси су кључни фактор да Косово не уђе у УН, а Србија је за Русију везана и енергентима.

Прибичевић истиче нико, укључујући озбиљне светске научнике, не зна шта би могло да буде решење у конфликту у Украјини.

"Најопасније је оно што се сада ради, а то је да се решење тражи у рату, јер то може довести до ескалације конфликта и несагледивих последица. У таквој ситуацији сасвим је природно да се обе стране боре за Србију која је веома важна земља у региону и једно од најтруснијих подручја у Европи", сматра Прибичевић.

View article...

Enclosures:

160z120_677z381_12-631c950a28d46.jpg (10 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2022_09//160z120_677z381_12-631c950a28d46.jpg

 

politika.rs

Кад момци из Давоса држе реч

Небојша Катић

5-7 minutes

---

Велико ресетовање, тај нови почетак историје који је Светски економски форум (СЕФ) најавио 2020, коначно добија свој пуни смисао. Из фразеолошке магле о праведнијем друштву, хуманијем капитализму, еколошкој зеленој агенди и одрживом развоју, помаљају се застрашујуће контуре новог света којим управља све видљивија рука невидљиве елите из сенке. Познати, бизарни слоган СЕФ-а по којем се грађанима света обећава будућност у којој ће „поседовати ништа" и биће срећни, полако се реализује – бар када је први део овог слогана у питању.

Рад на томе да грађани „немају ништа" почео је давно, пре више деценија. Дружина из Давоса, чије интересе артикулише СЕФ, постарала се да заустави или драстично успори реални раст плата највећег броја запослених. Ниска инфлација, социјални мир и илузија раста куповне моћи одржавана је поплавом јефтине робе која је стизала са истока. Док су грађани трошили новац на јефтине индустријске трице и кучине, цене становања, образовања и здравствених услуга су експлодирале, а с њима и дугови грађана.

Средња класа, поуздани стуб стабилности друштва, полако је сиромашила. Пројекат осиромашења се током последње деценије спроводио тихо, између осталог, и политиком ултраниских, нултих или негативних каматних стопа. Делови друштва који су одговорно штедели изгубили су приходе од камата који су служили да бар делом надокнаде инфлаторну ерозију штедних депозита. На другој страни, та иста монетарна политика омогућила је да најбогатији наставе енормно богаћење кроз раст вредности финансијске имовине (акција и сл.).

Потом је дошао ковид 19. Ни данас поуздано не знамо како и одакле се вирус појавио, да ли је реч о природној непогоди или о мрачном лабораторијском пројекту. У име борбе против пандемије створена је невиђена психоза страха и затварани су велики делови економије. Државе су штампале новац и делиле га грађанима и предузећима која не раде. Али новац по себи не ствара вредност нити тако креирана куповна моћ може довести до раста производње у економијама које су затвориле своја предузећа. Наштампани новац се кумулирао у финансијском систему будући да су грађани мање трошили током пандемије. Када су се економије прошле године отвориле, када су грађани почели више да троше, почело је убрзавање инфлације. Тако креирана инфлација, коју економисти зову инфлација тражње, ипак није била довољна да направи потпуни хаос. Требало је нешто јаче.

Западне елите су одлучиле да изазову колосалну кризу на тржиштима енергије и хране – подстичући рат у Украјини, инсистирајући на кажњавању Русије и елиминисању енергетске зависности од ње. Раст цена енергије није настао зато што енергије нема довољно, већ зато што је Запад санкцијама ефективно одсекао понуду која долази из Русије и изнудио реакцију руске стране. Истовремено, на берзама енергије одвијају се ценовне шпекулације које додатно повећавају цене и стварају хаос док се енергетске компаније гуше у профиту.

Раст цена настао повећаном тражњом (услед штампања новца) сада је помогнут и трошковном инфлацијом – растом цена хране, енергије и, последично, плата. Ценовни удари су страховити и званичне статистике ни изблиза не рефлектују стварни раст трошкова живота највећег броја грађана и привреде. У глобализованом свету сви постају жртве, а не само грађани земаља које су кризу изазвале.

На крају долази велико финале. Како се инфлација очекивано (и бојим се планирано) отела контроли, централне банке крећу с убрзаним подизање каматних стопа. То би требало да доведе до рецесије, до губитка радних места, до масовних стечаја и новог таласа глобалног осиромашења становништва. Огроман број људи неће имати ништа, баш како су пророци из Давоса и обећали. Рецесија је, уз пандемију, оптималан облик креирања страха и инструмент социјалне контроле и дисциплиновања становништва. Само је рат ефикасније средство.

Да ли елите стрепе од побуне грађана? Чини се да не. Грађанима се објашњава да су за кризу криви ковид 19 и Путин, те да се – опа – жртва мора принети на олтар слободе, демократије и међународног поретка. Ако се поруке не могу пренети речима, пренеће се пендрецима, сузавцем и шмрковима. Власти се не шале. Увек луцидни председник Бајден недавно је подсетио своје политичке противнике да држава има и авионе које (ваљда) може употребити против непослушних, лако наоружаних републиканских симпатизера које етикетира као „полуфашисте". Не би било велико изненађење ни ако би се појавила и каква нова пандемија и нови циклус ограничавања слободе кретања. У крајњем случају, на располагању је и проверено, суптилно средство – нови светски рат.

Лудило које гледамо је најављено и чини се планирано. Тешко је поверовати како је хаос у којем живимо последица грешке у калкулацији, те да политичке елите нису знале шта ће се догодити. Да је реч о грешци политика би се кориговала, пљуштале би оставке и извињења, а комплетна политичка елита Европе би се повукла у манастире и одала медитативном тиховању… фигуративно речено. Јасно је да огроман број људи заиста неће имати ништа, али остаје да видимо како стратези из Давоса намеравају да их учине срећним.

Економиста

https://nkatic.wordpress.com/

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

 

fakti.org

Рељић: Из Немачке и Француске на Србију лају као бесни пси - лавеж је све необузданији

11-14 minutes

---

ДИРЉИВ ЈЕ НАПОР ЗАПАДА ДА У ТУНЕЛУ БАЛКАНА НАЂЕ СВЕТЛО У СВОМ УКРАЈИНСКОМ ГУБИТНИЧКОМ ПОХОДУ

 

* Макрон и Шолц писали Вучићу. Рекло би се да су се опаметили па нуде неки договор. Нешто разумно. Да се сви сагласно добрим решењима укључимо у спасавање Евро-Титаника. Свом снагом. Али не! Што су слабији - они су беснији

* "Они који зависе од Путина, нуде нама решење ако ми одбацимо Путина. Је ли ово сцена из оних вицева о лударама и лудацима? Шта је, уопште, тзв. европска перспектива данас? Да будемо у отужном друштву са Макроном и Шолцом? Да чекамо да нас Борис Џонсон и добра премијерка Финске позову на журке које одржавају у просторијма својих влада? Да се ту скидамо голи до паса, правимо мобилним слике своје заносне сексуалности, па да шаљемо свету да то гледа?

* Цинизму никад краја. Губитници код своје куће храбро и самоуверено нуде председнику Србије да призна Косово и да се баци на подривање Републике Српске, те да пљуне свом народу у лице и да се пред историјом представи као бедник који не види куда све ово води

* А послаће Макрон и Шолц и своје батинаше, њихове саветнике за спољну и безбедоносну политику Јенса Плетнера и Емануела Бона „да пруже директну подршку Мирославу Лајчаку у његовим залагањима". Батинаши ће да „истраже могућности да се процес брзо покрене напред"… Време је да разумемо шта значе „фер понуде" са Запада

      _____________________________________________________                     

       Пише: Слободан РЕЉИЋ

       ЈОШ само недостају Ричард Холбрук и Медлин Олбрајт па да екипа за сређивање Западног Балкана буде комплетна.

       Ту, у Београду, одавно је Кристофер Хил, а однекуд је изронила и Кетрин Ештон која је увек деловала тако непотребно. Онај штеточински муфљуз Мирослав Лајчак не одлази.

       Дирљив је напор Запада да у свом губитничком походу у Украјинској кризи нађе светло у тунелу Балкана.

 

       Док улицама европских градова ступају хиљаде незадовољника, а истраживачи јавног мњења јављају како политичку кохорту напушта народ (Шолцов поход у Украјини подржава половина Немаца, а сличана је ситуација и у Аустрији) они гледају како да уведу ред у Босни, на Косову и уопште да – реше оно што су само компликовали и погоршавали четврт века.

       Ових дана огласила су двојица вођа те „губитничке војске" Олаф Шолц и Емануел Макрон и то отвореним писмом председнику Србије Александру Вучићу.

       Кад се каже на почетку „упућујемо Вам ово заједничко писмо у тренутку од пресудног значаја за безбедност на европском континенту и стабилност у региону Западног Балкана" рекло би се да су се ови људи опаметили па, кад је већ стање тако лоше - пресудни значај за европски континент и регион - нуде неки договор. Нешто разумно. Да се сви сагласно добрим решењима укључимо у спасавање Евро-Титаника. Свом снагом.

       Али не! Што су слабији - они су беснији. Као бесни пси су сада, рекло би се. Лавеж је све необузданији. Као да им свакодневно обраћање Володимира Зеленског цементира мождане вијуге.

       „Уверени смо", кажу ови немислећи људи „да, у светлу руске агресије над Украјином (руске специјалне војне операције у Украјини), морамо да уложимо још снажније напоре, како би европска перспектива земаља Западног Балкана постала реалност и како би се решили дуготрајни билатерални и регионални спорови."

       И ето, људи који не знају шта ће сами са собом имају понуду -„европске перспективе". То је као да човек који пада са стене у провалију, нуди људима вечеру у дворцу у Нормандији. А они размишљају да ли могу да стигну.

 

       Неко људско биће које седи у Бриселу, и званично га титулишу да је европски комесар за привреду, јавља у интервјуу Шпиглу да би „предстојећа зима могла да буде једна од најгорих у историји". Не знам на коју историју мисли Паоло Ђентилони, тако му је име, али да је зло и наопако нема сумње."Зависи од тога какве одлуке доноси руски председник Владимир Путин и како се сами понашамо." Они који зависе од Путина, нуде нама решење ако ми одбацимо Путина. Је ли ово сцена из оних вицева о лударама и лудацима?

       Шта је, уопште, тзв. европска перспектива данас?

       Да будемо у отужном друштву са Макроном и Шолцом? Па да нам се смеју када идемо у Африку и наговарамо их да уведу санкције Русији и протерују Кинезе?

       Да чекамо да нас Борис Џонсон и добра премијерка Финске позову на журке које одржавају у просторијма својих влада? Да се ту скидамо голи до паса, правимо мобилним слике своје заносне сексуалности, па да шаљемо свету да то гледа?

       Да се укључимо у кампању против Виктора Орбана? И изаберемо мигранткињу за премијера?

       Да у Италији навијамо за Марија Драгија, који нема никаву подршку народа, а да Браћу Италије Ђорђе Мелони и Лигу Матеа Салвинија зовемо популисти, јер их народ види као спас?

       Да ми с зајапуреним букачима из Брисела уводимо санкције Русији а да се онда жалимо како Путин није фер, јер се наши проблеми увећавају а он пуни буџет више него икад?

       Да нам циљ свих циљева буде да одржавамо прајд-параде? И да се, поништавајући хришћанске вредности и своју традицију, боримо за „људска права" беспризорника који наша права доживљавају као недопустива, нецивилизована?

 

       Али то није ни близу све. Цинизму никад краја. Губитници код своје куће храбро и самоуверено нуде председнику Србије да призна Косово и да се баци на подривање Републике Српске, те да пљуне свом народу у лице и да се пред историјом представи као бедник који не види куда све ово води.  

       Елем, „пуна нормализација односа (тзв.) Косова и Србије је од суштинског значаја за Западни Балкан".

       Макрон који не може да елементарно нормализује своје односе са својим парламентом, тражи пуну нормализацију односа Србије са својом сецесионистичком покрајином а чији сецесионизам је директни продукт „колективног Запада", САД, ЕУ, НАТО и осталих западних организација које неће да чују за међународно право и Резолуцију СБ УН 1244 или Дејтонски споразум. У чијим доношењима су и они, најактивније, учествовали.

       Тако би он коначно могао поново, кад буде каква историјска прослава, да Аљбина Куртија стави одмах до Шолца и да се у том реду дода Зеленски. И Борељ! Шпанац који, као несумњиви познавалац фашизма, те има право да титулише фашистом кога год он хоће! Несумњиви је експерт за франкизам, што је – демократска држава Par excellence! Посебно после Украјинске кризе, где смо се одједном суочили са Европом у којој је антифашизам био недопустово насиље 1940-их.

       Тај храбри ратник Макрон који је, како се сад види, саветовао Украјинце да ударе на Русију, уљудно, али без права да се понуда одбије јавља: „Обраћамо Вам се као лидеру Ваше земље, како бисмо апеловали на Вас да покажете максималну одлучност и спремност да доносите тешке одлуке, које воде ка напретку у дијалогу између (тзв.) Косова и Србије, под окриљем ЕУ. Недавне тензије су показале да су конструктивни кораци напред хитно потребни, како на практичном, тако и на политичком нивоу."

       А послаће Макрон и Шолц и своје батинаше, њихове саветнике за спољну и безбедоносну политику Јенса Плетнера и Емануела Бона „да пруже директну подршку Мирославу Лајчаку у његовим залагањима". Батинаши ће да „истраже могућности да се процес брзо покрене напред".

       „Ко Макрону и Шолцу даје право да, пред српском и европском јавношћу, траже од Председника Србије 'максималну одлучност и спремност да доноси тешке одлуке'?", пита се Живорад Јовановић, некад министар иностраних послова ове земље. „Имају ли они права да оцењују да Председник Србије већ није 'максимално одлучан и спреман', или да не слуша вољу свог народа и не разуме шта су интереси Србије, па су се они, ето, нашли 'на услузи' да га писмом 'подсете' на то!? Јесу ли се Макрон и Шолц икада запитали колико су сами 'храбри и одлучни', на пример, у свом комуницирању са америчким председником Бајденом?", пита Жика Јовановић, а сви знамо одговор.

       Макрон и Шолц јесу „храбари", али нису луди да диркају Бајдена."Европска перспектива" не подразумева да бацаш своје мишљење пред Американце, а да је оно дуже од Yes, или опширно Yes, Sir!

 

       Стварно, никад нисам разумео да ли ови људи верују у ово своје брундање или се само прсе пред онима које они сматрају недостојним њихове наклоности. Додуше, нисам сигуран да је Велика Британија икад имала премијера као што је Лиз Трас чије су, како рече израелски обавештајац Јаков Кедми, „умне способности на нивоу жабе". Што је ваљда логична последица чињенице да Велика Британија у последња три века никад није била безначајнија у светској политици. 

       Заиста, ко је и када изузео Запад „од обавезе поштовања Повеље УН и правно општеобавезујуће резолуције СБ 1244?

       Не подсећа ли држање Макрона према Србији у вези са Косовом и Метохијом данас на држање Едуарда Даладиеа према Чешкој и Судетима 1938? Да ли су икада помислили да то што траже од Србије не може бити допринос миру и безбедности, још мање некаквој 'европској перспективи западног Балкана' већ вероватније, разбуктавању европског пожара? Балкану је превише експеримената западних геополитичара." (Ж. Јовановић)

       Мало је гласова разума на Западу данас. Мање него 1939. И сад једино што можете очекивати је да хор букача који свакодневно тумарају од немила до недрага – фон дер Лајен, фон Крамон, неки Билчик и неки људи без каријера и памети – подржавају иницијативу и подржавају агенду.

       Ти ватрогасци који гасе ватру бензином сад ће се ухватити и свог омиљеног средства у дестабилизовању света – НВО сектора. Главно ће бити најављено геј-прадирање, европско, у Београду. Народ, па држава а сад и црква су објавили јавно – не. Народ одлучно, а држава и црква неподношљиво сервилно. Али је речено – не!

 

       Међутим, невладин сектор каже – да! Биће, без обзира на све. Доћи ће 15, 20, 40 хиљада парадера из Европе. Доћи ће и такви ауторитети као што су америчка амбасадор и амбасадори „квинте" и све тако неки важни људи, Европљани од великог угледа и значаја... Шолц и Макрон још нису најавили свој долазак.

       Толико они држе до државе Србије. Али, шта ако Срби одговоре на исти начин, као и Европљани. Да не поштују упозорења државних органа. Зашто би? Обавезнији су „дошљаци" које народ доживљава као најмрачније окупаторе да се држе упозорења државе него народ. Држава је српска, њена обавеза према народној вољи је – природно право. И њена обавеза да се супростави окупаторима је обавеза над обавезама.

       Читам ових недеља неке књиге о ратовима по Европи у прошла два века и никад нигде се не може наћи како нека страна нуди неком од кога очекује савезништво коноп да се обеси. Увек је Запад био арогантан, али увек је и било неких понуда. Нешто.

       Шта је разлог томе? Прво, Запад не може да прихвати да евроазијске силе, пре свих Русија и Кина, "јасно виде своју шансу да освоје будућност за максималну толернацију у односу на оно што је било у ери Запада".

Слободан Рељић

       Кад би разумни људи били на врху западне политичке моћи - ствари би биле сасвим другачије. А пошто имамо бејденовске кохорте онда се свет креће ка рату до слома. Тоталном хибридном рату. У коме нема фронта и позадине, цивила и војника. У коме су медији добошари и трубачи, политичари спремни да своје human resources троше до последњег грађанина. Као што сад играју до „последњег Украјинца".

       И друго, овде, с нашу страну, нема неког ко ће као Виктор Орбан, на пример, одлучно и без уступања рећи – мој народ мисли тако и тако и ја не могу да не чиним у складу с народном вољом. Једине баш „тешке одлуке" су оне које значе успостављање фронта одбране овог народа, а одустајање од заштите народних интереса се другачије зове.

       Никад наши „западни пријатељи" не спомињу интерес нити расположење српског народа. А земље су „старе демократије". Занимљиво. Можда ми, ипак, имамо посла са преминулом демократијом.

       https://sveosrpskoj.com/komentari/reljic-vreme-je-da-razumemo-sta-znace-...

 

Истина увредила Љубљану

politika.rs

Истина увредила Љубљану

Дејан Спаловић

5-6 minutes

---

Не постоји апсолутно ништа спорно у речима председника Александра Вучића које је изговорио на конференцији за новинаре са председником Словеније Борутом Пахором. Председник Србије је указао на неповредивост међународно признатих граница држава чланица Уједињених нација, као на један од темељних принципа међународног јавног права, не правећи разлику у примени и поштовању тога принципа у зависности од државе, каже за „Политику" министар спољних послова Србије Никола Селаковић.

Нагласио је да мора да се поштује неповредивост међународно признатих граница држава чланица Уједињених нација, као један од темељних принципа међународног јавног права, не правећи разлику у примени и поштовању тог принципа у зависности од државе. „За Републику Србију је тај принцип важећи, како у случају Србије, тако и у случају Украјине, и сваке друге међународно признате државе чланице УН. Принцип је јасан, чврст и универзалан. Таква је и позиција Србије, а они који га не поштују увек ће тражити изговоре и давати немушта објашњења за своју позицију", каже Селаковић.

Повод за реакцију српске дипломатије је што је Министарство спољних послова Словеније позвало у понедељак амбасадора Србије на разговор због изјава председника Србије Александра Вучића током недавне посете словеначког председника Борута Пахора Београду. Љубљана је реаговала на Вучићеву изјаву на заједничкој конференцији за медије, када је, на питање новинара зашто Србија не уводи санкције Русији, упитао „како да објасни грађанима да Србија уводи санкције Русији, а не Словенији". „Русија није нарушила територијални интегритет Србије. Словенија јесте. И видимо да имамо добре односе са Словенијом", рекао је Вучић и додао да је Словенија, попут на пример Француске, Немачке и САД, признала такозвано Косово, што је, према позицији Србије, кршење међународног права, Повеље УН и Резолуције 1244 Савета безбедности УН.

Министарство спољних послова у Љубљани саопштило је да је веома изненађено Вучићевим изјавама и између осталог је изразило очекивања, „да Србија убудуће неће проблематизовати нашу позицију поводом питања Косова, јер подршка Словеније Косову није усмерена против Србије. Изразили смо и наше чврсто противљење изједначавању словеначког признања Косова и руске агресије на Украјину", речено је у Љубљани.

Бивши шеф дипломатије СР Југославије Владислав Јовановић каже да једна стара пословица каже да је напад најбоља одбрана. За наш лист наводи да то што је Словенија признала Косово је налог који је дат из једног центра и сви су то урадили. Подсећа да је Словенија још за време бивше Југославије системски била наклоњенија косовским Албанцима него Србима и да је правила спектакуларне манифестације подршке у Љубљани осамдесетих година прошлог века.

„Они су још тада подржавали Албанце који су на Косову жели да створе прво републику, па после самосталну државу. Ти корени њихове подршке Приштини су дубоки и нису од јуче. То што се председник Пахор мало узбудио је мало чудно и по мени је то невешта глума. Чињеница јесте да су они признали независност и да су тиме 'отпризнали' Србију као целовиту земљу како је то одредила мировна конференција о Југославији 1991. године која је прогласила републичке границе за државне. И све су примљене у тим границама у УН", каже Владислав Јовановић. Додаје да и данас Љубљана није пријатељски настројена према Београду јер од нас тражи да признамо и легализујемо њихово недело, такозвану независност Косова.

„Све што је председник Вучић рекао је потпуна истина и признали су независност једној националној мањини која ни по повељи УН ни документима КЕБС-а нема право на самоопредељење ни на сопствену државу. А с друге стране пуна су им уста поштовања територијалне целовитости Украјине и када им се то стави до знања они су као изненађени, само не знам чиме", наводи Јовановић.

А аналитичар Центра за друштвену стабилност Срђан Граовац сматра да је реч о лицемерју на које се морамо навићи и којем је запад посебно склон. За „Политику" каже да треба да схватимо да у међународној политици постоји само право силе и да је оно доминантно. „Међународно право је само оружје у рукама слабијих. То је тако данас и тако је било у прошлости, а сигурно ће бити и у будућности. Ко то не схвата, не разуме међународне односе. Када то знамо и узмемо у обзир понашање Словеније, али и других држава запада онда видимо како је то лицемерно", каже Граовац.

На питање како коментарише позивање српског амбасадора на разговор у Љубљани, Граовац одговара да се то може третирати и као нека врста непријатељског чина. „Оно што су чињенице јесте да је председник Србије Александар Вучић рекао апсолутну и једину истину и поготово позивање амбасадора може да се тумачи као непријатељски чин. Друга ствар би била да је Вучић рекао нешто што би било дискутабилно и нешто што је увредљиво за Словенију, али није. Рекао је истину која очигледно неког вређа", закључио је Срђан Граовац.

View article...

Enclosures:

160z120_kurti-i-pahor-za-prvu.jpg (12 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2022_09//160z120_kurti-i-pahor-za-prvu.jpg