Може ли се избећи сукоб на Балкану

in4s.net

Може ли се избећи сукоб на Балкану - ИН4С

ИН4С

12–15 minutes

---

Аутор: Љубан Каран

Курти има задатак да својим дрским злочиначким акцијама привуче пажњу на себе и тако маскира широки антисрпски план „међународне заједнице" у циљу потпуног овладавања Балканом као сигурне платформе НАТО-а.

С обзиром на ситуацију у којој се нашла Србија приликом злочиначке агресије НАТО-а, у директном војном сукобу с највећом војном силом на свету у то време, Војнотехнички споразум и Резолуција 1244 Савета безбедности УН и нису били тако лоше решење. Аргументе за преговоре првенствено нам је обезбедила 3. армија и јуначки Приштински корпус који су одбили и неутралисали копнени напад из правца Албаније. Ако би се Резолуција иоле поштовала од стране међународних фактора, она гарантује територијалну целовитост Србије.

Да се рат наставио, план НАТО-а био је копнена офанзива из више праваца, из више суседних држава које контролише Алијанса. Тим плановима испречили су се унутрашњи проблеми Алијансе јер се потребан број војника по основу херојског отпора на Кошарама и Паштрику вишеструко повећавао. Очекујући велике губитке, државе Алијансе су избегавале да пошаљу своје војнике.

Било је ту и смешних ситуација – рецимо, највећи притисак на друге државе вршили су Немци преко генерала Клауса Неумана, главнокомандујућег у Војном комитету НАТО-а. Они на које су вршили притисак су рекли: „Па добро, да видимо колико ћете ви Немци послати, па ћемо одлучити." Неуман је рекао да из историјских разлога Немачка не може да шаље војнике и тражио да то учине други. Ови други су му рекли: „Не, то је управо предност, ви имате највише искуства у ратовима са Србима и ви треба да пошаљете највише војника." Херојски отпор 3. армије и недостатак пројектованог броја војника определили су Команду НАТО-а за попуштање и преговоре.

Србија тада није могла предвидети да ће се Споразум и Резолуција до те мере игнорисати и злоупотребити да се баш ништа што је гарантовано Србима неће испоштовати. Требало је времена да Срби схвате да САД и западне силе више уопште не поштују међународне законе и да у великој мери контролишу и злоупотребљавају међународне институције, укључујући УН. Идеја САД и НАТО стратега је од самог почетка била преварна – ако већ нису успели да војно покоре и распарчају Србију, организоваће преврат (5. октобар) и преко намесничке, поданичке власти остварити све што нису успели злочиначком агресијом.

Много тога је поданичка власт учинила по инструкцијама Запада, а најгоре је било игнорисање проглашења независности „Косова". Међутим, прави проблеми по опстанак Срба на КиМ настали су доласком Аљбина Куртија, кога је та иста поданичка власт по директиви Запада амнестирала и пустила из српског затвора. Био је то само наставак прљаве игре Запада у којој је свесно учестовало српско руководство, да хапсе и предају Хашком трибуналу српске политичаре и генерале а пуштају шиптарске терористе и тако стварају лажну слику о кривици за покретање рата и ратне злочине.

Западни моћници су знали да (зло)употребе и искористе Куртија за континуирано насиље, притиске и терор над Србима. Готово да нема дилеме (иако се они свим силама труде да то сакрију) да су Куртијеве дрскости и злочини само добра маска (скривалица) за велику игру (прљаву тајну операцију) коју воде САД и друге водеће западне силе под плаштом мировних, безбедносних и преговарачких мисија у име „међународне заједнице". Насиље као усвојена стратегија која ће покренути егзодус и етничко чишћење Срба приказује се као Куртијева „самовоља" и политика парадржаве коју су (као) по договору сви они преко ноћи признали игноришући међународне законе и Резолуцију 1244 Савета безбедности УН.

Глумећи немоћ пред све оштријим провокацијама и дрскостима Куртија, они у ствари раде на реализацији својих планова у које спада и међународно признање лажне државе Косово. Замазују нам очи и показују „добре намере" тако што понеки из масе проблема које су преко Куртија створили помогну да се ублажи или одгоди. Њихова лажна немоћ да обуздају Куртија у ствари даје лажне атрибуте државности лажној држави „која има право да проводи своје законе".

Врхунски проблем, на који се мора оштро реаговати, јесте чињеница да ти „међународни" фактори прихватају етничко чишћење Срба као најефикаснији метод свог прљавог тајног пројекта. Јер где нема непослушних Срба Алијанса нема проблема с темпом реализације плана потпуног овладавања Балканом. Зато се Срби нигде где су етнички почишћени нису вратили на своја огњишта, нити то негде на Западу фигурира као проблем.

КУРТИЈЕВЕ НАМЕРЕ

Курти је коначно схватио да од великог преврата у Србији, на коме раде САД и водеће државе НАТО-а, како би довели на власт послушнике који ће признати „Косово" и одрећи се „геноцидне" Републике Српске, нема ништа и да то није пут ка коначном признању „Косова". Зато је уз помоћ својих ментора, који су и сами то схватили, дефинисао алтернативне путеве.

Прво, да класичним и немилосрдним насиљем над Србима и административним незаконитим и нехуманим мерама, које ће проводити суровим и театралним наступом приштинских до зуба наоружаних „специјалаца" и паравојске против голоруких цивила, створи животни амбијент немогућ за опстанак Срба. Рачуна да такав амбијент потпуне угрожености и подривања услова за основну егзистенцију, мора покренути масовни егзодус. Неко моћан са Запада му је објаснио (обећао) да, када Срба више не буде на КиМ, или када буду сведени на ниво статистичке грешке као у Хрватској, признање да је „Косово" албанско неће бити спорно.

Друго, или друга алтернатива пута ка независности, како је Курти види, јесте да таквим суровим поступцима према Србима на КиМ испровоцира Србију на нервозан и исхитрен потез, да војним и полицијским снагама уђе на КиМ (у зону под заштитом УН) да би заштитили Србе, када већ то не чине они којима је Србија својевремено поверила безбедност својих грађана. Рачуна да би тако на лукав начин увукао Србију у сукоб с Кфором, а то практично значи нови сукоб с НАТО-ом. Верује, или му је неко обећао, да како им је НАТО својевремено поклонио лажну државу „Косово", да ће им исто тако у новом сукобу са Србијом „на тацни" донети међународно признање и независност.

Можда и није битно како то рачуна Курти него је много важније како то западне силе планирају да остваре своје стратешке интересе на Балкану користећи Куртија и друге усијане главе у српском окружењу, као што су хрватско, бошњачко и албанско државно руководство. Сви они имају неке своје претензије и тежње на рачун српских интереса и територија, које су блокиране јачањем српске економске и војне снаге и свеукупног јединства демонстрираног Свесрпским сабором. Управо ту негативну енергију и неразумне фанатичне тежње западни моћници имају у плану да (зло)употребе како би остварили свој стратешки циљ – потпуну контролу Балкана као сигурне платформе НАТО-а, за наступање према Русији.

То је резервна платформа пошто садашња – Украјина, постаје непоуздана и нема перспективу у даљем сучељавању са Русијом. Проблем, како га они виде, за дефинитивно остварење тог стратешког циља су Србија и Република Српска за које лажно тврде да су под руским утицајем, само зато што нису под њиховим, западним утицајем и патронатом. Није у питању само намерна погрешна процена него стварање дежурног повода за неку врсту нове агресије.

Интензивно наоружавање баш свих српских противника на Балкану сугерише да овај „проблем с руским утицајем" могу решити иницирањем прокси рата против Србије у који би биле укључене све антисрпске снаге на Балкану. Не постоји други логичан разлог тако интензивног ангажовања да се окружење Србије наоружа, што скупим донацијама што директивама да сами купују модерно оружје. Мржња према Србима и Србији и територијалне претензије јака су мотивација да њихови балкански сателити радосно прихватају такву улогу, као да не препознају замку у којој ће и сами страдати.

ОДГОВОР СРБИЈЕ

Последње манифестације Куртијевог насиља уз ћутање релевантних фактора и посредника прерасле су у завршне акције стварања амбијента који гарантује покретање егзодуса Срба. Тиме су црвене линије – да новог погрома и егзодуса Срба неће бити – пређене и оштра реакција владе и председника Србије је практично изнуђена. Председник је одредио 72 сата за договор о мерама које ће политички врх предузети, при чему је најавио да је једна од опција проглашење КиМ окупираном територијом Србије.

Иако је велики део српске популације са одушевљењем прихватио баш ту меру као једино адекватну, већ површна анализа показује да она у овом тренутку није добра. Ако прогласимо окупацију дела територије, војно решење проблема се намеће као неминовно – да се дефинише агресор кога треба поразити или протерати у циљу ослобођења територије. Значи, предузимамо нешто што Курти већ дуже време прижељкује и провоцира. Зашто он то ради ако је потпуно свестан апсолутне српске надмоћи у евентуалном обрачуну са српском војском и полицијом? Закључио је или му је неко од ментора објаснио да је то идеалан пут, тј. пречица да нас увуче у нови сукоб с великим западним силама.

Проглашењем окупације КиМ, морамо навести која је то држава и њена војска окупатор. Ако кажемо да су то Курти и приштинска паравојска, не само да им дајемо некакве атрибуте државе и војске него то једноставно није тачно. У судару са српском војском и полицијом они не би могли окупирати ниједно фудбалско игралиште а камоли комплетно КиМ. Они су своју парадржаву добили на поклон од водећих западних сила са САД на челу. Они који су им поклонили парадржаву сада се представљају као војна мисија УН или као међународни посредници у преговорима о коначном статусу КиМ, у име ЕУ и УН. Прогласити њих за агресоре (без обзира што је то у ствари истина) била би велика грешка и потпуно неизвесна (а можда и извесна) војна авантура која више не доводи у питање само опстанак Срба на КиМ, него опстанак Срба и Србије уопште. Можда ће већ сутра опција проглашења окупације бити адекватан потез, ако се међународне околности промене, али у овом тренутку она то свакако није. То је закључио и наш држави врх.

Зато су далеко адекватније друге конкретне мере које су донели, јер су усмерене на неутралисање Куртијевих намера да протера Србе и на велику дипломатску офанзиву која би на глобалном нивоу требало да раскринка прљаву игру „међународне заједнице" преко Куртија. Дипломатска офанзива у којој председник Вучић планира билатералне разговоре са најмање 60 председника или премијера држава требало би да одшкрине врата и покрене иницијативу да се решавање проблема врати пред ону праву међународну заједницу и УН, а не да нам проблем решава пристрасна и необјективна група западних држава која је сама себе прогласила за „међународну заједницу", дрско дајући до знања да их мишљење других држава не интересује.

Сада је најважније финансијским, економским и административним мерама Владе Србије вратити веру у могућност опстанка Срба на КиМ и уверење да их Србија неће напустити и оставити на цедилу. У том правцу иде одлука да се подручје КиМ прогласи за посебну зону социјале заштите. Србија је овога пута поставила своје захтеве који гарантују поништавање Куртијеве самовоље, као услов враћања Срба у институције и наставка дијалога. Поново је у писменој форми обавестила и детаљно информисала све релевантне међународне безбедносне и посредничке факторе и затражила повратак контингента српске војске и полиције у складу с Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН. Аргументовано је свима дала до знања ко испуњава а ко не договорене обавезе уз посебно инсистирање на формирању Заједнице српских општина.

Да ли ће „међународна заједница" испунити све српске захтеве? Вероватно неће, али су и они потпуно свесни да након свега овога више ништа неће бити исто и да је Куртијевој самовољи и њиховом политичком и посредничком слепилу дошао крај. Мере Владе Србије, ако их западни моћници озбиљно схвате, треба да анулирају резултате Куртијевог насиља без интервенције наше војске и полиције. И њима мора бити јасно да морају заштитити права Срба на КиМ, јер ако то не учине, то ће сигурно учинити Србија, као увек у српској историји, без обзира на цену. Ако они процене да им више одговара рат, Србија га не може спречити и мораће да га води.

Извор: Печат

 

Листа украјинских нациста пребеглих у Канаду остаје тајна

politika.rs

Листа украјинских нациста пребеглих у Канаду остаје тајна

Ненад Станковић

~4 minutes

---

Специјално за „Политику"

Торонто ‒ Након готово четири деценије поново су актуелизовани захтеви за објављивање листе 900 украјинских нацистичких ратних злочинаца који су се након Другог светског рата склонили у Канаду. Ова листа, део извештаја из 1986. године, који је саставила Дешенова комисија, сада је предмет жестоких расправа. Украјински канадски конгрес, кровна организација украјинских емиграната и део овдашње политичке елите противи се објављивању листе, јер би то, како кажу, „помогло руској пропаганди" против Украјине.

Људи који су преживели Холокауст и јеврејске организације, попут „B'nai Brith Kanada" и „Центар Симон Визентал" захтевају пуну транспарентност. Они истичу да је етички исправно открити истину о ратним злочинцима који су деценијама живели у миру у Канади. Пер Андре Радлинг, историчар са Универзитета „Лунд", такође се залаже за објављивање имена, наводећи да би то била морална обавеза Канаде према потомцима жртава нацистичких злочина. Као и да би то било „правично и етички исправно".

Године 1986, комисија Дешен, коју је седамдесетих година прошлог века основао ондашњи канадски премијер Брајан Малруни, идентификовала је око 900 нацистичких ратних злочинаца у Канади.

Одлука канадских власти да ни сада не објаве њихова имена изазвала је бурне реакције. „Центар Симон Визентал", предвођен Жемом Кирзнер-Робертсом, критиковао је владу због одлагања објављивања ове листе, истичући етичку обавезу за транспарентност.

Притисци за објављивање имена нациста постали су интензивнији после септембра 2023. године, када је дошло до међународног скандала током посете украјинског председника Володимира Зеленског Канади. Тада је Јарослав Хунка, 99-годишњи ветеран Украјинске Вафен-СС дивизије, добио овације у канадском парламенту. Након открића да је Хунка служио у нацистичкој јединици, председник парламента Ентони Рота је поднео оставку, а премијер Џастин Трудо се извинио због инцидента.

Овај догађај подстакао је академске и политичке дебате о улози украјинских нацистичких сарадника у Другом светском рату, посебно припадника СС дивизије „Галиција", од којих су многи емигрирали у Канаду након рата. Руски председник Владимир Путин је 2022. године тврдио да инвазија на Украјину има циљ „денацификацију" украјинског руководства, што је додатно закомпликовало геополитички контекст.

Државна агенција „Библиотека и архив Канаде" је током јуна и јула ове године консултовала једну групу организација и појединаца како би донела одлуку о објављивању листе. Међу консултованим су били и чланови украјинске заједнице у Канади, али нису укључени они који су преживели Холокауст, нити стручњаци за Холокауст, што је изазвало оштре критике.

„Украјински канадски конгрес" најавио је да ће покренути судски поступак како би спречио објављивање листе. Организација прикупља средства за правну борбу, покушавајући да обезбеди 150.000 долара за трошкове правног изазова на федералном суду.

Док се Канада суочава са притисцима противника и заговорника објављивања листе, одлука о томе да ли ће се она објавити остаје на чекању, а питање нацистичких ратних злочинаца и даље је извор дубоких политичких и етичких расправа и подела.

View article...

Enclosures:

160z120_ukrajinski-nacisti.jpg (11 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2024_09//160z120_ukrajinski-nacisti.jpg

 

standard.rs

Etapna okupacija Kosmeta

Слободан Иконић

14–18 minutes

---

Uz prećutnu saglasnost mnogih važnih aktera u kosovskoj drami, Kurti nizom nasilnih akcija sprovodi okupaciju i severa KiM, kako bi ga u etapama očistio od Srba i time učvrstio samoproklamovanu nezavisnost

Posle neuspešne želje za otvaranjem mosta na Ibru, Aljbin Kurti se ne smiruje, već nastavlja jednostrane poteze kako bi izvršio nasilan i institucionalni pritisak na Srbe. Ako se podsetimo, Kurti je poslednjih nedelja uveliko najavljivao otvaranje glavnog mosta u Kosovskoj Mitrovici, što bi dodatno ugrozilo bezbednost Srba na severu KiM, zbog čega je reagovala cela međunarodna zajednica, pa i direktor američke CIA-e Vilijam Barns, nakon čega je, čini se, Priština samo odložila svoju nameru.

Sada su specijalne jedinice prištinske policije izvele akciju u četiri opštine sa srpskom većinom na severu srpske pokrajine – Kosovska Mitrovica, Leposavić, Zvečan i Zubin Potok. Akcija je sprovedena na dve lokacije u Severnoj Mitrovici, kao i na jednoj lokaciji u Zubinom Potoku i drugoj u Leposaviću. Iako je iz tzv. kosovske policije saopšteno da meta ovog puta nije bolnica u Severnoj Mitrovici, grupa policajaca upala je u bolnički krug i u zgradu vešeraja ove zdravstvene ustanove (navodno su imali dojavu da tamo može biti oružja).

Četiri opštine sa srpskom većinom na severu formalno predvode albanski gradonačelnici od maja prošle godine, kada su preuzeli dužnost na lokalnim izborima koje je bojkotovalo većinsko srpsko stanovništvo.

Ovde je sve preplavljeno specijalcima. Osim u zgradama privremenih organa, oni su na raskrsnicama, po gradskim ulicama, na putevima. Jedna grupa je u krugu KBC u Mitrovici, na sve strane su duge cevi, fantomke… Prosto, okupacija! Svi smo uznemireni, uplašeni, jednostavno, ovo postaje neizdrživo. Decu ne puštamo iz kuća i oni koji su do sada trpeli, sad će početi da razmišljaju o odlasku. Ovo je okupacija, reči su uznemirenih Srba.

„Sada nije više pitanje hoće li nego samo kada će se na udaru naći i KBC u Severnoj Mitrovici, domovi zdravlja u preostale tri opštine na severu, kao i škole u četiri opštine. To su naše poslednje institucionalne veze sa državom Srbijom. Možete samo da zamislite ko će nas i kako lečiti kad se to desi, ko će nam učiti decu i kakvu će istoriju recimo, i na kom jeziku učiti naši đaci. Teško do 'zla boga', a još teži dani tek dolaze", prenosi izveštač RT-a reči Srba sa severa KiM.

Zamene obeležja

Sa zgrada se skidaju srpska obeležja i nazivi srpskih ustanova, a umesto njih postavljaju privremeni papirni plakati s obeležjima „države Kosova", a u neke od njih se useljavaju prištinska ministarstva. Policajci koji su upali u zgrade privremenih organa odneli su iz kancelarija dokumentaciju i kompjutere. Specijalne jedinice upale su i u zgradu u Bošnjačkoj mahali, blizu glavnog mosta, u kojoj se nalaze prostorije Fonda PIO, Kosovsko-mitrovački upravni okrug, Centar za socijalni rad, kao i kancelarije Vlade Srbije za KiM.

„Svrha policijske akcije je uspostavljanje reda i zakonitosti i zaustavljanje aktivnosti u pet objekata koji su korišćeni kao nelegalne komune, a koji su u suprotnosti sa ustavno-pravnim poretkom", saopštila je prištinska policija.

Ranije ove godine kosovske vlasti su zatvorile još sedam „paralelnih srpskih opština" u drugim delovima zemlje, kao što su Prizren, Peć, Suva Reka, Istok, Klina, Orahovac i Dragaš.

U nizu koordinisanih napada na srpske institucije na Kosovu i Metohiji posebno je zabrinjavajući brutalni upad u Institut za srpsku kulturu u Leposaviću, kao čin direktnog udara na srpsko kulturno nasleđe i identitet, ali i na temelje multikulturalnog suživota na ovom prostoru, kako je to u saopštenju naglasio kolektiv Instituta za srpsku kulturu Priština – Leposavić. Nakon nasilnog i nezakonitog upada u prostorije Instituta, policija tzv. Kosova nastavlja da drži ovaj prostor pod opsadom, čime ozbiljno ugrožava opstanak institucije i bezbednost njenih zaposlenih.

Specijalna policija tzv. Kosova (Foto: EPA-EFE/Georgi Licovski)

U saopštenju se navodi da je tokom napada takozvane kosovske policije odneta dragocena računarska oprema, neophodan inventar i, verovatno, ključni dokumenti, „sve pažljivo sakriveno u crnim kesama". „Ovaj akt vandalizma, koji je praćen pljačkom i skrnavljenjem kulturnih dobara, jeste deo šire kampanje usmerene protiv srpskog naroda i njegovog bogatog kulturnog nasleđa. Institut za srpsku kulturu, kao žarište naučnog istraživanja i čuvar neprocenjivih kulturnih vrednosti, predstavlja ne samo stub srpske zajednice na Kosovu i Metohiji, već i važan deo evropskog kulturnog prostora", dodaje se u saopštenju.

„Vandalski napad na naš institut nije samo napad na zgradu već na samu dušu našeg naroda. To je pokušaj da se izbriše ne samo materijalno, već i nematerijalno nasleđe koje smo vekovima gradili. Međutim, ova mračna dela neće nas zaustaviti. Upravo suprotno, oni su nas još više motivisali da nastavimo sa našim plemenitim zadatkom – očuvanjem srpskog kulturnog identiteta. Pozivamo međunarodnu zajednicu da nam se pridruži u ovoj borbi za očuvanje mira i stabilnosti u regionu", poručuje kolektiv ovog instituta.

Iz Beograda, umesto dosadašnjih mnogo oštrijih reakcija, hitnog zasedanja Saveta za nacionalnu bezbednost, pa i pokretanja nekih vojnih formacija prema našoj južnoj pokrajini, usledila je samo verbalna pirotehnika i ko zna koji put pomenuta konstatacija da Kurti sprovodi etničko čišćenje, ali da mir nema alternativu.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je iz Praga, sa Globalnog bezbednosnog foruma GLOBSEC 2024, poručio da je slika sa Kosova i Metohije „sve jasnija" i da „ceo svet razume ko je taj što pravi probleme", što je, kako kaže, veoma važno. „Razgovarao sam sa Miroslavom Lajčakom o Kosovu. Važno je to što su i Evropljani i Amerikanci osudili ponašanje Kurtija. Važno je to što KFOR drži svoje pozicije na mostu na Ibru. Ne razumem uopšte šta je smisao koji albansko rukovodstvo vidi osim da isprovocira Srbiju. Okupirate neku sobu i napustite je posle 10 godina i šta onda?", rekao je Aleksandar Vučić.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić u Pragu na konferenciji „GLOBSEC 2024", 31. avgust 2024. (Foto: Holubová Dorota/ČTK)

Premijer Srbije Miloš Vučević zatražio je hitnu i najoštriju reakciju međunarodne zajednice i u saopštenju Vlade Srbije poručio da je Srbija jasno poslala poruku da se čvrsto zalaže za mir i stabilnost u regionu, ali da „neće dozvoliti nasilje i pogrom nad njenim narodom". To se pre svega odnosi na nešto poput hrvatske „Oluje", ali za postepeno, „institucionalno" etničko čišćenje, Beograd, očigledno, nema rešenje.

Ovo, naravno, nije prvi put da Kurti „pali vatru" na severu KiM. Samo tokom ove godine načinio je niz jednostranih akcija koje su dodatno narušile ionako krhki mir i stabilnost: ukinuo je dinar i srpske vozačke dozvole, zatvorio poslovnice „Pošte Srbije", nastavio da hapsi, maltretira i zastrašuje Srbe…

Sada je otišao korak dalje u svojim nasilnim aktivnostima, pa je upadom policije u srpske privremene organe prvi put u poslednjih godinu dana izazvao nešto konkretniju reakciju KFOR-a. Ta međunarodna vojna formacija je nakon traumatičnog petka izašla na ulice u severnoj Kosovskoj Mitrovici s pojačanom opremom za razbijanje demonstracija, a postavila je i dva oklopna vozila na mostu na Ibru, gde svakodnevno dežuraju džipovi italijanskih karabinijera, da bi ih posle tri dana povukli.

Nemi posmatrači

Da li su očekivali žešći revolt Srba – ne zna se, ali se zna da je Euleks bio prisutan na terenu, kao i unutar najmanje jedne od plombiranih institucija, a da ništa nije preduzeo. Tek, ambasada SAD u Prištini kritikovala je ovu odluku i saopštila da je „zabrinuta i razočarana" kontinuiranim nekoordiniranim akcijama kosovske vlade koje odražavaju rastuće pogoršanje odnosa „između dve zemlje".

Iznenađenje je i da se o najnovijoj situaciji oglasio se i Džejms O'Brajen, pomoćnik američkog državnog sekretara za evropska i evroazijska pitanja i specijalac predsednika Amerike Džoa Bajdena za Zapadni Balkan. I on je prekorio Kurtija i pozvao da „prekine sa jednostranim akcijama". Znači li to da tzv. međunarodna zajednica ima „crvene linije" i kada se radi o Kurtijevim ispadima i da neće više to toliko tolerisati?!

Teško je u to poverovati, s obzirom na to da je sličnih saopštenja bilo i ranije, ali bez eksplicitnog delovanja. Za promenu, Kvinta je u subotu razgovarala sa predstavnicima Srpske liste, koji su potom imali i sastanak u komandi KFOR-a sa vršiocem dužnosti komandanta i sa šeficom UNMIK-a Karolin Zijade.

A da je đavo u detaljima koji ofiraju zapadne aktere prema nazovidržavi Kosovo, potrudila se da pokaže šefica Odbora za spoljnu politiku parlamenta Velike Britanije i proverena albanska i bošnjačka lobistkinja u Ujedinjenom Kraljevstvu Ališa Kerns, koja je na svom nalogu na Iksu okačila dve fotografije: jednu na kojoj se Kameron nalazi ispred centrale KFOR-a, i drugu na kojoj se Makron srdačno pozdravlja sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem. Sve uz opis: „Lord Kameron na Kosovu ranije ove godine, obećavajući podršku Velike Britanije nakon napada na Banjsku prošlog septembra" i „predsednik Makron u Beogradu ove nedelje, prodaje borbene avione predsedniku Vučiću".

Manastir Banjska na severu Kosova, zadužbina kralja Milutina Nemanjića iz 14. veka (Foto: Mihailo Bratić/Novi Standard)

Analitičari će reći da će upozorenja od Zapada Kurtiju sigurno naneti manju štetu, jer smatra da za takve postupke dobija dodatnu podršku birača pred predstojeće izbore. „Uprkos nastojanjima međunarodne zajednice da pokaže da napad Prištine na srpske institucije nije bio koordiniran sa njima, opušteno ponašanje i izjave zvaničnika Prištine, koja nastavlja niz akcija progona srpskog stanovništva na terenu, pokazuje da se sinhronizovano ali prećutno radi na istom cilju", pišu „Večernje novosti".

Uostalom, zar Kurti nije više puta ponovio da on ne povlači nijedan potez a da se prethodno nije konsultovao sa svojim zapadnim mentorima i patronima. Oni ga, do sada, nijednom nisu demantovali.

Bivši šef diplomatije SRJ Vladislav Jovanović objašnjava za „Novosti" da izjavama Zapad pokušava da sačuva neutralan imidž iako sa Prištinom idu u istom pravcu, kako bi što pre zatvorili problem Kosova i Metohije. Kakav god da je dijalog, on je u krajnjoj liniji ograničen Ohridskim sporazumom, koji izričito kaže da je cilj puna normalizacija odnosa, a ne da se obezbede uslovi za normalan život Srba na Kosovu i Metohiji, koji naša strana zahteva, ukazuje Jovanović.

Upravo su srpske opštine po francusko-nemačkom predlogu – paralelne institucije i u koliziji su sa tačkom dva ovog predloga u kome stoji da Srbija prihvata teritorijalnu celovitost, integritet i nezavisnost Kosova i Metohije.

Prištinski premijer Aljbin Kurti (Foto: EPA-EFE/Olivier Hoslet)

Opozicija odavno ističe da se Srbija, odnosno Aleksandar Vučić, odrekla KiM i da narod zamajava pričom o litijumu, Ekspu, izgradnjom puteva i povećanjem plata… S desnog opozicionog krila su mnogo oštriji, pa iz Srpskog pokreta „Dveri" zbog, kako su naveli, „pogubne i štetne politike" srpske strane, traže ostavke predstavnika Srpske liste, direktora Kancelarija Vlade Srbije za Kosovo Petra Petkovića, kao i poslanika Srpske liste u Skupštini tzv. Kosova „koji žmure na sva nedela režima u Prištini".

U njih su, kažu, Srbi potpuno izgubili poverenje: „Srbi sa Kosova i Metohije su izgubili poverenje u vlast iz Beograda, čija pogubna politika je doživela krah i debakl, upravo na gorućem nacionalnom pitanju broj jedan, a to je pitanje rešavanja problema Kosova i Metohije." Srbi se, ističu, osećaju poniženo i ostavljeno od države Srbije, a još i strahuju od sledećih eventualnih koraka – upada u škole.

Novi DSS poručuje da Kosovo „nije ni fudbalska utakmica, niti maramica, da se može izgubiti, pa nije ni izgubljena", već se „predaje albanskim secesionistima politikom koju srpska vlast vodi od 2012. godine, koja nije pogrešna već izdajnička".

Reč je o, ističu, svesnoj izdaji. „Greške mogu da se čine i u najboljoj nameri, pa se ispravljaju, a istrajavanje na, za Srbe na KiM i državu Srbiju, pogubnoj politici – jeste politika svesne izdaje državnih i nacionalnih interesa", poručili su iz ove stranke, sve uz naglasak da je predsednik Srbije pevao patriotske pesme Emanuelu Makronu, „uz čiju prećutnu saglasnost se u tom trenutku spremao novi upad kosovske policije u preostale institucije Srbije na severu KiM".

Samoorganizovanje Srba

Srbi su primorani da se samoorganizuju i pokušaju da se odbrane i pošalju poruku u kakvom se stanju zaista nalaze i oni i prava srpske zajednice na Kosovu. Predsednik Udruženja građana Kosovsko-mitrovačkog okruga Raša Rojević saopštio je da će od petka, 6. septembra, biti organizovana blokada svih administrativnih prelaza na Kosovu i Metohiji. Rojević je agenciji Beta kazao da će blokadu organizovati zavičajna udruženja građana s Kosova i Metohije.

„Blokada će početi u petak i trajaće sve dok se sa severa Kosova i Metohije ne povuku kosovske policijske snage i dok se uzurpirane institucije ne vrate Srbima. Zahtevamo i da KFOR, u skladu s mandatom Rezolucije 1244, preuzme kontrolu na severu Kosova", kazao je Rojević.

Prema njegovim rečima, blokade će trajati sve dok se svi zahtevi građana ne ispune. „Ne očekujemo pomoć od države, niti nam je potrebna. U blokadama neće učestvovati Srbi koji žive na Kosovu i Metohiji da ih ne bi maltretirala kosovska policija, već samo građani sa teritorije centralne Srbije, Crne Gore i Republike Srpske", rekao je Rojević.

Dodao je da će za sve zainteresovane učesnike biti obezbeđen prevoz iz Beograda, Novog Sada, Smedereva, Kragujevca, Niša, Kruševca, Vranja, Raške, i da će tokom trajanja blokada administrativnih prelaza biti omogućen prolazak bolničkih vozila. Kako je najavljeno, biće blokirani prelazi Brnjak, Jarinje, Merdare, Končulj i Kula.

Administrativni prelaz „Jarinje" (Foto: Sputnik/Gavro Dešić)

Da na KiM ima i nadasve opasnih namera svojim zlokobnim performansom je najavio ovogodišnji Ulpiana festival u arheološkom parku drevnog rimskog grada Ulpiane pored Gračanice, započet neopaganskim performansom tokom kojeg su zapaljena tri velika krsta. „Ovaj nečastan akt bez presedana predstavlja duboku uvredu za sve hrišćane a posebno za naš narod u većinski srpskoj opštini Gračanica, gde se ovo arheološko nalazište nalazi", saopštila je Eparhija raško-prizrenska.

Iz festivala su (cinično?) odgovorili da su upravo time odali omaž snazi hrišćanstva uprkos progonu i poručili da se radi o „čistoj umetnosti" kao odavanju počasti dvojici „dardanijskih" prvomučenika Svetom Floru i Lavru, da ona nije uvredila Albance katolike koji su predstavu videli i pozvali i Srbe da dođu na „vino i rakiju".

„U hrišćanskoj tradiciji ne postoji običaj da se svetitelji i hrišćanska vera proslavljaju paljenjem najsvetijeg znaka hrišćanstva. Svetitelji se u hrišćanskoj tradiciji slave molitvom i liturgijom kao i procesijama (litijama) u kojima se nosi krst. Uostalom, na takav način je proslavljen praznik dvojice prvomučenika na ovim prostorima u pravoslavnoj crkvi Sv. Flora i Lavra u Lipljanu juče", saopšteno je iz Eparhije. A Sveto pismo poručuje da ko huli ne oprašta mu se ni na ovom, ni na onom svetu.

Izvor: Pečat

Naslovna fotografija: Alexander Kazakov/Sputnik

BONUS VIDEO:

 

iskra.co

Слобода говора на амерички начин: Кад те боли истина једноставно је – забраниш

5–6 minutes

---

Слобода говора на амерички начин: Кад те боли истина једноставно је – забраниш

06.09.2024. - 9:29

© Sputnik

Неће Американци никада признати: „Није до Руса, до нас је"! Увек ће им неко други бити крив и то је апсолутно правило у њиховој политици. Никад не признати никакву одговорност, јер тај филм неће нико да гледа – овако новинар Небојша Малић коментарише америчку демократију спроведену на чисто амерички начин, са све новим санкцијама руским медијима.

Сједињене Америчке Државе санкционисале су медијску групу „Русија севодња" ─ РИА Новости, РТ, Спутњик, Раптли, саопштило је америчко Министарство финансија, а као разлог за увођење санкција истиче се наводни „непријатељски утицај на председничке изборе у Америци".
Из Стејт департмента је саопштено да ће медијска група „Русија севодња", као и појединачне компаније које су у њеном саставу, бити у обавези да поднесу извештај о запосленима у Америци и њиховој имовини. Министарство финансија је навело и да су америчке власти унеле ове медије на списак страних мисија и објавили награду до 10 милиона долара за информације које доказују њихово мешање у америчке изборе.
Реприза

Дугогодишњи извештач телевизије РТ из Америке Небојша Малић каже за Спутњик да читава ситуација подсећа на сценарио из 2016. односно 2017. године, када је испливао ноторни „извештај" обавештајне заједнице. Њега је удруженим снагама саставила мања радна група коју су оформили људи из ФБИ и ЦИА, лојални тадашњем демократском режиму.
Они су, каже Малић, узели један извештај о РТ Америци из 2012. године и препаковали га у причу о томе како се на основу њега види да је Русији циљ да утиче на америчку демократију.

Мислим да је све то и студентима прве године филозофије звучало као апсурдан аргумент, али они су на основу тога направили целу кампању демонизације и сатанизације руских медија. Циљ тога заправо и нису били руски медији, јер су они били релативно небитни, већ ућуткивање било какве алтернативне штампе на домаћем терену, уз остваривање апсолутне контроле над медијима, рекао је Малић за Спутњик.
У тој намери су и успели, само неколико година касније. На изборима 2020. године, друштвене мреже су цензурисале све оно што им је Бела кућа рекла да цензуришу, односно шта год су демократе сматрале вредним цензурисања. Истинита прича о лаптопу Хантера Бајдена проглашена је за руску дезинформацију од стране истих тих шпијуна што данас траже да им се верује кад кажу да се РТ или Спутњик на неки начин мешају у америчку демократију.

Они заиста мисле да са тим могу да се поново извуку и уопште ме не чуди што те ствари поново раде.
Који је циљ?
САД овим потезом, сматра наш саговорник, покушава да једним ударцем постигне две ствари – са једне стране да сатанизује Русе јер имају цео спољнополитички комплекс који је оријентисан на русофобију, а са друге стране да се боре да остваре медијску и наративну контролу на домаћем терену.

У последњих десетак година, објашњава Малић, људи се све више окрећу алтернативним медијима. Једно време су информације тражили на Фејсбуку* али се то испоставило као неверодостојно, па су онда тражили одговоре на Тик Току. Ту је настао проблем јер се испоставило да су многи од „инфлуенсера" који се баве политичком тематиком заправо пулени једне или друге странке.

Све више људи се окрећу друштвеним мрежама које нису под том врстом контроле, попут Телеграма, а као последицу тога смо видели и хапшење Павла Дурова. Ту спада и бивши Твитер, а садашњи Икс, а притисцима није измакао ни Илон Маск.

Будући да сада америчка дубока држава ипак не може да контролише друштвене мреже, они се труде да загаде информативни простор и поруче људима да пазе шта читају. По њиховој логици, све што се прочита би могла бити страна завера, спроведена у циљу поткопавања и угрожавања америчке демократије, а њихова демократија је, зна се, све оно шта каже Си-Ен-Ен.

То је покушај да се људи застраше и натерају да не верују никоме осим медија који имају званично одобрење америчке Владе, што је не само ван памети, већ и у суштој супротности са основном мишљу која мотивише њихов први амандман америчког Устава, односно Повеље о правима, која каже да је слобода штампе, речи и мишљења кључ за демократску републику каква је требало да буду, закључује Малић.

Милица Тркља

 

politika.rs

Сви, сви, сви, али без Вука Драшковића

Александар Апостоловски

7–9 minutes

---

Представа је завршена и Вук Драшковић је, као један од главних глумаца, спустио завесу. Зашто није позван на бис и зашто се нису чули аплаузи, већ само тихо лелекање из удаљених крајева Србије, где обитавају његови заборављени следбеници, који још увек, као спавачи, чекају позив на мобилизацију, тачно овим редом: од Вука, краља, отаџбине и НАТО пакта!

Његове старе присталице, а било их је толико да би напунили простор од Ледина до Миријева, а нарочито они које је скућио у дорћолским салонцима док је у време Милошевића управљао Београдом, одавно су га заборавили, како то обично бива у Срба: учини ми добро да ти са нарочитим задовољством забијем нож у леђа. И бројни новинари који су га величали, све док им он и супруга Дана нису уручили кључеве, задња пошта круг двојке, такође га се радо не сећају.

Власт му је била надохват руке неколико пута, али је није зграбио, јер је Вуком много више владала самоубичка сујета него ледени прагматизам. Преживео је два пута атентате, на Ибарској магистрали и у Будви, те је теза да је Вук бесмртан више повезана са очигледним симпатијама које према њему гаји Свевишњи, него неспретношћу оперативаца ДБ-а или припадницима ескадрона смрти.

Зато је абдикација Вука Драшковића са престола Српског покрета обнове, странке која је остала само на папиру, прворазредни догађај, иако је Вук одавно прошлост. После више од три деценије на челу СПО-а, повукао се последњи политички тешкаш апсолутне категорије из деведесетих година, чиме је српска драма и симболино окончана. Слободан Милошевић и Зоран Ђинђић су мртви, Војислав Шешељ је радикалски трон препустио свом сину Александру, док је Војислав Коштуница у политичкој самоизолацији.

Одгајан као дете комунизма, потом стваран као перспективни кадар црвених, а једнако под утицајем старих прича о крвавом херцеговачком кршу и усташким злочинима, млади Вук је био заведен Титовом идеологијом, али га је у подсвести прогонила уклета прошлост из доба братоубилачког рата.

Учитељи, партијски радници и кадровици, причали су му црвене бајке. Ако се у кући његове супруге Дане Драшковић, која је имала огроман утицај на њега, без престанка славио Божић и кришом слушао „Глас Америке", у Вуковом дому се скакало од радости када је руска керуша Лајка лансирана у свемир.

Та два универзума сусрела су се у близини једног змијског козарачког кола, пошто је Тито, после студентске побуне 1968. године, објаснио марксистима и лењинистима који сада глуме да су били надувани хипици, како су били екстремно леви за његов хедонистички појам монархистичког самоуправног социјализма.

Дана, генетски програмирана да јој се упали лампица кад год види петокраку, ошинула је свог дечка Вука, који се упутио те ноћи ка светлој будућности, предводећи козарачко коло у Београду.

Она се ипак удала за правоверног Вука, иако је овај лебдео на Тјентишту и осталим партизанским фронтовима. После су заједно отишли у Африку, где је Вук писао за Танјуг, величајући поредак Трећег света, у којем се, осим блоковске неутралности, пропагирала и гурманска слобода, која је подразумевала да се с једнаком слашћу мљацкају антилопе гну и министри црне Африке.

Вука је чекала сјајна политичка каријера, али су бапске приче из Херцеговине победиле идеолошки рад политичких комесара, па је сазревао тако што је прошлост у њему побеђивала будућност пред њим! Написавши велики роман „Нож", Вук је извршио колективну аутопсију дубоко скриване прошлости, отварајући колективне ране из које ће процурети крв. Постао је не само велики писац већ и кадидат за националног лидера пред сунцем вишестраначја које се рађа.

Пријатељство и кумство са Војом Шешељом, засновано на идеологији великосрпског национализма, веома брзо ће се претворити у готово смртно непријатељство, јер Вук, обнављајући сећање на Дражу Михаиловића, Равну гору и четнички покрет, све више окреће главу ка Западу и Америци. Воја, са друге стране, заокреће код Руског цара ка Кремљу, па Садаму Хусеину, не одустајући на локалу од старе карте велике Србије.

Драган Стојановић

Напревазиђен у уличном издању, дизајниран као амерички евангелистички свештеник који хипнотише масе, чак и оне који га искрено мрзе, постаје митско опозиционо биће: као микс рокенрол звезде, вође свих српских буна који би Турке набио на колац и статисте четника из филмова Вељка Булајића. Такав је био и 9. марта 1991. године, када је повео демонстрације против Слободана Милошевића. За њим су кренули „сви, сви сви", претварајући његову паролу у рефрен који ће га завек пратити. Некада као тужбалица, некада као серенада.

Али управо те ноћи Милошевић је први пут озбиљно уздрман, да је Вук, уз нешто више политичке вештине и нешто више храбрости, могао да преузме власт.

Поставши неприкосновени лидер опозиције, краљ тргова и митинга, бриљантан као говорник, све је више клеветан на државној телевизији. Нарочито као власник виле на Жевевском језеру коју му је купила ЦИА, што је била стална вест коју је страсно читала Мила Штула у Другом двевнику.

И без виле и без језера, Вук постаје вођа свих антимилошевићевских буна. Хапшен и тучен, гажен чизмама и ударан кундацима, затваран а потом ослобађан, живео је с бубицама тајне службе инсталираним у зидовима своје спаваће собе. Увек је знао да га у сваком тренутку, и у најинтимнијем, слушају, потом бележе, а онда достављају извештаје на сто Милошевићу.

Говорио је прегласно о ономе што остали српски мужјаци нису смели ни да помисле, плашећи се да ће и ту кукавну телепатију неко да сними или пресретне. Ко је осим њега смео да зуцне да су Легија и Раде Марковић убице и да онда спроводи приватну истрагу против службе у доба када је било луђе само ући намазан крвљу у кавез с лавовима, вући их за гриву а онда играти с њима зуце.

Зато је Вук тако јединствен, ма шта ко да мисли о њему. Бриљантан пред масама, далеко несигурнији пред телевизијским камерама! Масовно популаран, али невешт да искористи свој рејтинг. И када је трговао, губио је, нарочито после дила са Милошевићем у Београду, како би се решио свог противканддата у опозиционим редовима Зорана Ђинђића. Тај маневар га је скупо коштао, јер после уласка у владу током агресије НАТО-а, као потпредседник владе задужен за спољне послове, његов имиџ опозиционог месије се крњи.

Ако је уочи 5. октобра трајала борба за Вука, она се претвара у борбу против Вука и у њој учествују „сви, сви, сви". Вук се, наиме, двоуми између трајне политичке штете због нове сарадње са Слобом и трајног удара на сујету због нове сарадње са Ђинђићем.

Када је окупио ДОС и постао његов кум, он је халапљиво тражио 50 одсто мандата за СПО, не схватајући да ће сви остали лидери то одбити са огромним одушевљењем. Изабрао је, по обичају, немогуће – да игра сам! Тако је највећи противник Милошевића отишао заједно са Милошевићем, отварајући пут новим момцима, Војиславу Коштуници и Зорану Ђинђићу.

Његов кратак бљесак на ванредним парламентарним изборима у децембру 2003. године, када у коалицији са Вељом Илићем осваја 7,76 одсто гласова, уводи га у владу Државне заједнице као шефа дипломатије. Али што постаје стилизованији, његова аура све више слаби.

Ентузијастички се залаже за улазак Србије у НАТО, говори о српској кривици у грађанском рату, оштро критикује режим Владимира Путина и залаже се за отварање досијеа тајне службе.

Такви ставови су га довели на политичку маргину, као лидера странке од папира. Зашто Вук изговара све оно што већина Срба не жели да чује? Да ли Вук Драшковић поново игра сам против свих, или је свестан да ће његова политичка пророчанства понављати „сви, сви, сви"?