radiokim.net

Kancelarija za KiM: Priština osudila Srbe u montiranom procesu, bez dokaza i svedoka

Katarina Mirković

~2 minutes

---

Kako se navodi u saopštenju, čitav postupak je bio obeležen direktnim političkim mešanjem premijera Aljbina Kurtija i ministra unutrašnjih poslova Dželjalja Svećlje, koji su optužene Srbe proglasili krivim i pre početka samog suđenja.

"Milenković je ugledni sportista, osvajač brojnih medalja, trener brojnih mladih generacija, a koga su Kurtijevi specijalni brutalno pretukli i maltretirali prilikom samog hapšenja o čemu postoje i video snimci. Međutim, ne postoje nikakvi dokazi niti o njegovoj niti umešanosti Vlajića i Pantića u događanja oko prostorija Opštinske izborne komisije decembra 2022. godine, niti je tom prilikom iko povređen", navedeno je u saopštenju Kancelarije za KiM.

Kako se dodaje, ono za šta itekako postoje nedvosmisleni dokazi i video snimci jeste kako "Svečlja prevrće vozila Euleksa, napada lica pod međunarodnom zaštitom i baca suzavac i šok bombe u parlamentu u Prištini, ali sa suđenja za ova dokumentovana teroristička dela beži i izbegava ih na sve moguće načine".

Podsetili su i na slučaj Azema Kurtaja, pripadnika KBS, koji je pucao na srpsku decu na Badnji dan, a danas je na slobodi.

"I to je slika odsustva svake vladavine prava, kao i pristrasnosti pravosuđa u Prištini koje Srbe bez ikakve krivice, dela i dokaza osuđuje na višegodišnje kazne zatvora, pod direktnim političkim pritiskom, dok prištinske političare ili zličince prema Srbima abolira svake odgovornosti", ističe se.

Navedeno je i da je krajnji cilj Prištine da institucionalnim nasiljem zastraši Srbe.

"Da pošalje poruku da za njih na Kosovu nema života i da ih na posletku protera sa njihovih ognjišta, kako bi zaokružili svoju politiku etnički čistog Kosova i Metohije", zaključuje se u saopštenju dostavljenom medijima.

 

politika.rs

Ревизија историје зарад геополитичких интереса

Дејан Спаловић

12–15 minutes

---

Пола милиона Хрвата с подигнутом руком отпоздрављају усташким поздравом на Томпсоновом концерту, док посланици канадског парламента овацијама поздрављају Украјинца Јарослава Ханку, борца Вафен СС дивизије нацистичке јединице у Другом светском рату. У Летонији померају Дан победе на 8. мај, када се традиционално одаје пошта Рудолфу Лангеу, другом човеку летонског добровољачког СС легиона основаног 1943. године. Ово су само неки од крунских доказа да је у свету прилично одмакао процес ревизије историје.

Ове примере треба посматрати као важан искорак у дуготрајним ревизионистичким напорима широм Европе и могу бити стављени уз раме с недавном рехабилитацијом украјинског националисте и колаборанта Стефана Бандере. То представља увод у рехабилитацију других локалних и регионалних злочинаца из Другог светског рата, а у себи носи и савремену димензију аболиције злочинаца из ратова деведесетих година прошлог века. Најопаснији политички тренд у Европи јесте ревизија историје, која је добила замах кад је дошло до рата Русије и Украјине. Десничарске партије у више европских парламената, стална ревизија историје и промовисање неофашистичких идеја, црвена су лампица за антифашисте. Холокауст се представља тако да се не помиње друштвено окружење у којем се десио, не осуђује се фашистичка политика с циљем да се сакрију трагови злочина из Другог светског рата.

У сваком парламенту у Европи седи понеко ко тврди да Аушвиц и Јасеновац нису постојали, да су то били некакви радни кампови, готово одмаралишта, а да ли, с друге стране, има довољно оних који су спремни да устану и кажу да су то обични лажови. Забрињава то што се све јаче чују гласови које славе Хитлера, Мусолинија, Павелића, Будака...

Кад је реч о концерту хрватског певача Марка Перковића Томпсона у Загребу, показало се како је ЕУ немоћна у таквим ситуацијама и да су Хрвати тиме поручили да им је најважнији културни догађај концерт човека који пева усташке песме. Уосталом, кад на концерт дође безмало пола милиона људи, више него кад је папа посетио ову земљу, онда то постаје највећи догађај у историји хрватске културе. А заправо је највећи нацистички скуп у Европи од завршетка Другог светског рата. И све те ревизије историје имају за циљ стварање темеља нових односа у Европи и на Балкану по моделу и узусима које постављају велике силе с циљем геополитичких и геостратешких интереса. Један од њихових адута је наводни геноцид у Сребреници.

Историчар и универзитетски професор Чедомир Антић каже да би политички ревизионизам значио стварање неке нове политике у региону, а да он то, бар за сада, не види. За „Политику" изјављује да говори на обележавању 30. годишњице злочина у Сребреници не показују истинску жељу за помирењем, већ да је идеја о помирењу у тој форми – лажна. Истиче да, ако се говори о правди, онда би неко у Хашком трибуналу или Суду БиХ морао да буде осуђен и за злочине над Србима.

„Кад је реч о Бошњацима, за њих је Сребреница оснивачки мит, јер они пре тога нису имали ништа слично. Изузев кратковеког феномена Хусеина бега Гардашевића из 19. века и тврдњи да су посебни тиме што су муслимани и по тој некој народној традицији племићи. Међутим, то једноставно није било довољно. Истинска посебност јавила се почетком деведесетих година прошлог века, кад су постали једини муслимани на чију су страну у њиховој борби с хришћанима отворено стале западне силе", каже Антић.

Запад је на различите начине гледао на страдања Срба и на страдање других народа. Кад Албанци изврше погром и убију 19 грађана Косова и Метохије, онда је поред бледе осуде главни аргумент да су привремене установе Космета дале пет милиона евра одштете. Слично је председник Хрватске Зоран Милановић говорио о страдању породице Зец у Загребу.

„По тој логици и Србија би требало да каже: 'Ево вам новац, па ћутите.' Још смо 1928. године имали тезу о томе да Хрвати, који су били ударна песница аустроугарске војске и највећи крволоци и зликовци у рату против Србије 1914. и 1915. године, осећају потребу да понуде да плате за крв проливену на Кајмакчалану да им Срби више не досађују с тим. Однос САД и европских сила је неискрен – желе да умање и багателишу српским жртвама, а истовремено настоје да одрже некакву стабилност и повезују народе. На Косову и Метохији су подржали злочине и етничко чишћење. Сребреница није место туге за бошњачко вођство – свакако јесте за родбину и породице жртава – али је за политички естаблишмент место ратне симболике и националног политичког капитала", наводи Антић. Истиче да је позната ствар да ми историју тумачимо зависно од тога да ли су се појавили нови извори, или је само друштво доминантно променило погледе на поједине феномене.

„После 1989. године промовисан је концепт који се у својој суштини разликује од онога што је Европска унија до данас усвојила као своју политику. Тада су преко демократије промовисали сепаратизам, преко људских права себи подобних и послушних кршили су људска права – и самим тим оних које су видели као непријатеље или их расистички мрзели. Да би разбили Југославију и обесправили српски народ, имали су потребу да релативизују историјске догађаје. Па се тако испоставило да од сарадње с нацистима до истрајавања у одржавању феудалних односа – ту мислим на Хрвате, Албанце и Муслимане/Бошњаке – све то може бити посматрано и као нешто позитивно. Довољно је да на другачији начин третирате народ који је под тим режимима и системима патио. Те нове нације великим делом раније нису имале своје државе", каже Чедомир Антић и наглашава да у вези с овим питањем постоје двојаки стандарди који су јасни – више се током протеклих година у Загребу и Сарајеву говорило о Недићевој Србији него о НДХ!

„Више је била осуђивана политика Немачке на тлу окупиране Србије за време Другог светског рата, која је проглашавана као 'српска политика', него политика Анте Павелића или Џафера Деве. До тога, наравно, без савремене подршке Немачке и Британије не би могло да дође. У исто време овде је подстицана екстремна струја у историографији која је прихватала тај наратив да су Срби 'културно дефектан народ' који је непријатељ модернизације, па је целокупна наша историја стављана у контекст наводног отпора променама – што је апсолутно нетачно и методолошких неприхватљиво. Заговорници тог приступа заговарали су радикалну 'модернизацију' – док Срби не нестану или не постану други народ. Да несрећа буде већа, то је прихватио чак и један број десничара баштиника замисли да српски народ 'није за показивање' и да мора да се мења и да је кључна грешка у прошлости била у томе што се нисмо довољно променили. Ми сада видимо, посебно у понашању немачких политичара, али не само њих, да је проблем у томе што они немају капацитет да остваре оно што желе. Они имају капацитет да се до бескраја боре за своје место у Европи, а Стари континент више није оно што је био по значају пре 100 или 300 година", каже Антић.

Канцеларија за КиМ: Пресуда Србима у монтираном процесу, Куртијева…

Сматра да они немају довољну снагу да обједине Европу са свим њеним различитостима и да су Срби само симптом тог проблема, јер у својој суштини мисле да могу да поистовете ЕУ с Европом, а да два највећа града континента – Москва и Истанбул нису део те и такве Европе. „Зато данас нема говора о некаквој европској идеји. Реч је о средњоевропској концепцији која је из одређених разлога постала уточиште Запада. Чињеница је да ЕУ чине и велике силе које су у прошлости доминирале светом, а данас се њихов глас чује само када су заједно и подупрте од САД. У том послу они су 'спалили прошлост' и данас је прихватају само када им то одговара. На Балкану поједине чланице ЕУ, а међу њима највише Немачка, добиле су своје задовољење па тиме у извесној мери и политичку ревизију Другог светског рата", закључује Чедомир Антић.

Неке од узрока јачања екстремне деснице познаваоци виде у слабости демократских капацитета неких европских земаља. Многе одлуке не доносе грађани већ правници, адвокати и бирократе иза затворених врата и они су разлог промена у Европи. Потребно је стално подсећати на лекције из прошлости да се не би поновила, иако је приметно да је у порасту зло за који смо мислили да га свет више неће видети. Млади морају да знају шта се дешавало на Брегалници, на Кајмакчалану и какве то везе има са Сутјеском, с Неретвом, са злочиначком акцијом „Олуја', с бомбардовањем НАТО-а. Сви ти догађаји чине историјски след.

Искусни дипломата Зоран Миливојевић каже да је евидентно да имамо процес који није ограничен на регионалне размере, већ обухвата и шире европске просторе и да је на делу ревизионизам с елементима реваншизма. За „Политику" каже да третман руско-украјинског рата, понашање Немачке у последње време има све обрисе реваншизма.

„Мислим да се то по принципу концентричних кругова преноси и на овај део Европе, пошто је то данас битка за нови поредак када је реч о Западу и његовим интересима у нашем региону, и посебно на Србију, која је главна сметња реализацији неких стратешких интереса који и производе овај политички ревизионизам и реваншизам. У случају Србије мислим да је то отворено и евидентно на неки начин и на унутрашњој сцени, али и кад је реч о суседима. Покушај да се врати на неко пређашње стање и том смислу кад су неки други доминирали над Србијом и српским националним питањем и интересима, али и српске државности у целини. То је и суштина целе ове приче", каже Миливојевић. Наводи да, ако се иде на детаље, онда је случај Сребренице последњи показао које су смернице те политике.

„Циљ је да се деведесете потврде у смислу да су Србија и српски народ агресори и да нас треба ставити на стуб срама и да ту причу једноставно треба заокружити, при чему је Сребреница мотив. Потврда Сребренице као геноцида има за циљ склањање српске државе као озбиљног и респектабилног фактора у било којем смислу и оно што је можда још важније, коначно затварање српског питања на овим просторима на начин који би Србе сместио на место који су циљеви покренути још за време НАТО агресија 1999. године", каже Миливојевић. Друга ствар која је очигледна кад је реч о томе, јесте не само Сребреница као таква, већ да се доведе у питање Дејтонски мировни споразум, да се ревидира и ту имамо аргументе за класичан ревизионизам у покушају страних сила да се доведе у питање овај документ и обезбеђују мир и стабилност и функционисање државе Босне и Херцеговине, али и положај српског народа.

„То што раде, што време више пролази све више је очигледно. Морам да се вратим на реваншизам, што је у основи свега – сви су на западном Балкану изгубили од Срба од Првог и Другог светског рата и сад је неко проценио да је време за наплату дугова. Циљ те политике јесте да се Србија онемогући и спречи и смести у београдски пашалук и да се та ствар на неки начин заокружи. У том смислу, губитници су не само НДХ, која, сведоци смо, оживљава у суседној држави, плус албански фактор који се ставља у функцију западних интереса моћи, а тиме руководи немачки или германски фактор. Зато се повезује с овим што имамо у Европи и на глобалном плану", каже Миливојевић.

Планери новог светског портетка спречавају Србију да се развија

Сав тај ревизионизам историје, пре свега Другог светског рата, преноси се на Балкан и није случајно што Берлин отворено подржава Куртија и политику и стратегију која је антисрпска и што то исто раде и у Босни и Херцеговини преко Кристијана Шмита, дипломате који нема међународни печат, и постоји та отворена веза и плус, наравно, поражене снаге у протеклим временима који чекају шансу да наплате старе дугове још из бивше Југославије. Зоран Миливојевић додаје да планери не дозвољавају Србима и Србији, не да се развије, него да опстане и да буде респектабилан фактор на Балкану.

„Отворено се оспорава српски генетски код нас у земљи последњих неколико месеци. Приметне су сепаратистичке тенденције, које су изражене највише на Косову и Метохији, али ту је и Војводина и Рашко-полимска област, с тенденцијама приметног исламског фактора, до укидања онога што је Светосавље, не само опстанак већ и живот српског народа на овим просторима. Зато је и важан Закон о враћању уџбеника, што је лична карта и идентитет српског народа, а то су језик и национална самобитност и култура, биће које произлази из векова иза нас и дефинише нас као фактор и нацију", нагласио је Зоран Миливојевић.

 

politika.rs

Протекторат ретерира, Додик се одмара

Ненад Кецмановић*

8–10 minutes

---

Као што смо овде уназад три суботе већ проценили, „међународна заједница" против Милорада Додика запала је у ћорсокак из којег ће морати да се „вади на рикверц". И, ево, то се и десило. Они то зову „деескалација", а речено народски морали су да поједу своје г. Оперативно, дискретно су овластили неку домаћу важну особу од њиховог општепознато посебног поверења да са Додиком направи дил: он ће свратити у Сарајево, а они ће укинути пресуду „због кршења уставног поретка" и повући потерницу. 
И док су се на вест из Сарајева Додикове присталице, али и сви они који држе до свог демократски изабраног председника републике, ма ко то персонално био, веселили по трговима, дотле су у Сарајеву пенили од беса. У медијима вриште да је Додик изнад закона и правде, да је заправо он в. п. у БиХ и роне сузе над пониженом и увређеном Сеном Узуновић, која је пресудом и потерницом постала бошњачка хероина. Очекивано, с обзиром на то да је за муслиманско Сарајево Додик хајдучки харамбаша, али кривац и за пожаре и за поплаве. Неочекивана је, међутим, реакција појединих опозиционих колумниста у Српској. 
Стоји њихова примедба да Додик није био доследан јер је ономад отишао на суд који Српска не признаје, и то по други пут пошто се још на почетку процеса већ био одазвао позиву из Сарајева. Али када имате посла са иностраним друштвом са неограниченом неодговорношћу, које себи даје за право да се лажно представља, крши Устав и међународне споразуме, мења законе, вара, уцењује, прети, прогони и све то тобоже у интересу неке фиктивне међународне заједнице, онда не можете да се понашате као мали Калимеро из истоименог цртаног филма и само узвикујете: „Неправда! Неправда!" 
Поучен дугим и богатим искуством са таквим типовима, Додик је сјајно маневрисао, показао изванредну храброст, вештину и упорност. 
Не спорећи, дакле, право поменутих колумниста да читав обрачун са Додиком анализирају и са становишта његове доследности, упадљиво је њихово разочарање што Кристијан, Сена, Сипа, полиција ФБиХ, Еуфор, Интерпол нису председника ставили иза браве. Јесте да би то отворило врата власти њиховим фаворитима, али сарадња са бошњачким и инофактором није одавно препорука да кроз та врата и прођу. Изузетак је руски фактор, али тај је на Додиковој страни. 
На страну питање патриотизма и издаје, то је чисти предизборни ауто-гол. Додик по изласку из Тужилаштва у Сарајеву није у свом стилу одржао победнички говор, само је кратко изјавио: „Немам осећање тријумфа, уморан сам од свега." И не био после исцрпљујуће дугог малтретирања личног и породичног, од чега је много остало непознато јавности. 
Постоји и забавнија страна овог правосудно-политичког скандала: весели Шмит, који је све закувао и тек га чека завршна фаза „деескалације" у којој неће бити „откривено" да в. п. није имао право да мења кривични закон мимо скупштине, чак ни када је лажни, него да је крива једино судија Сена Узуновић која је то покушала и да примени. За њега „нема зиме", ни статусно, ни морално, ни егзистенцијално. 
Данас су на њега кивни Бошњаци, па и странци, колико и Срби. Он јесте ненадлежно допунио кривични закон, али у Сарајеву су захватили на волеј лошу лопту и на неуставном суду БиХ подигли оптужницу против Додика и пресудили му, па онда покушали и да га властитим снагама приведу. Најзад, и анимирали Еуфор и Интерпол, али то је већ међународни ниво и очекивали су да тај део посла опет обави Шмит, било преко међународне заједнице, јер је као бајаги њен високи представник, било преко родне Немачке. Али, хајде што нема ауторитета у међународној заједници, него ни његова Немачка није успела да утиче да Еуфор прошири своје надлежности, ни да Интерпол распише црвену потерницу. Јесте се трудила, али једино што је успела да забрани Додику да уђе код њих и у лојалну Аустрију. Српска му је одмах „ударила тарабу", а ове у Сарајеву који су му раширених руку дали легитимитет, насамарио је „као последње папке". 
У сарајевским медијима се љуте, лидери тројке се праве фини, народ по кафанама се пита „за који ће ... и нама тај Швабо". А један муслимански „хард ток" водитељ пита: „Да ли ћемо, поред таквог протектората, дочекати да уместо да ухапси Додика, он почне да хапси нас?" И они су сада кивни на Шмита, али без консензуса са Додиком и Човићем да га заједно прогласе непожељним у БиХ, могу само да му пљуну под прозор. 
Како га нико није изабрао, нико не може ни да га смени. Пошто га сви све мање узимају озбиљно, све мање ће било коме да смета. Постаје живи споменик униполарног света – пре него што се Путинова Русија вратила и Сијева Кина путем свиле дошла на Балкан, Трамп отрезнио Америку да више није једина суперсила, а ЕУ изгубила осећање за промене око себе. Тешко га је заменити јер после његовог „избора", избор новог тешко би прошао. Не зна се колико високи може да падне ниско, а да му буде прениско. Ако после оволике бламаже није поднео оставку, неће ни убудуће чак и када башчаршијски мангупи почну да му добацују „Ђе си ба Шмите Србине". Зашто Србине? Зато што је на крају испало да је растурио БиХ и омогућио Додику да још једном победи. 
Пошто је Трамп заврнуо славину УСАИД-у, који је финансирао фондове из којих су плаћени в. п. и његова свита у ОХР-у, Шмит ће пасти на терет буџета немачке владе, па ће му рационалне Швабе под истом фирмом променити надлежност. Рецимо, прекомандоваће га у Мостар на мањи задатак у већи ентитет као в. п. да помири два иначе несложна народа, који су га лажног прихватили. Судећи према његовим „успесима" на реинтеграцији БиХ, могло би се очекивати да растури и ФБиХ. Ионако га обесни Бошњаци оптужују да иде низ длаку Хрватима, којима опет није омогућио ни да изаберу свог представника у Председништву БиХ. 
Алтернативно, могли би неформално да га користе и као в. п. за привреду, јер зна се да је Петрич у мандату в. п. радио и за „Дојче телеком" и покушао да за сићу купи бошњачку мобилну. Педи Ешдаун је под привилегованим условима направио кућу на Јабланичком језеру, а онда је комерцијално продао. Веслију Кларку и Медлин Олбрајт поклонили су контролни пакет деоница у шиптарској мобилној телефонији. Видели од Хрвата који су на дугој и разуђеној јадранској обали немачком министру Геншеру поклонили вилу на Хвару у знак захвалности за самосталност, а било је приче да су се на сличан начин реванширали и Питеру Галбрајту за логистику у операцији „Олуја". И сви су се ти међународни дужници, баш као и Шмит, борили против корупције на Балкану. 
Што се тиче Трампа, Додик је за њега изборно мобилисао српску дијаспору, а овај му се захвалио тако што је Српској скинуо с врата Бајдена и његове демократе, а ови остали који му се извињавају и увлаче се зато што су навијали за Камалу Харис, могли би да понуде инвестицију зету Кушнеру. Одустао је од градње хотела у Београду, сада преговара на Црногорском приморју, а Федерација би могла да му понуди Неумски залив, из којег су домороци истерали комунистичке узурпаторе, пошто су им направили најбољу инфраструктуру на Јадрану. Опозициони АфД ће тешко натерати канцелара Мерца да Шмита позове у Берлин „на консултације" за време потребно да се укине ОХР, тако ће он отићи тек онда када то сам буде хтео. Зато би ваљало завирити у његов родни лист и здравствени картон. 
Питам се да ли Бошњаци, бар сада, размишљају о некој формули БиХ која би привукла и Српску и Херцег-Босну, али милом, не силом. Или и даље замишљају да јединствену државу могу да остваре удруженом туђом и властитом силом, на што су до сада рачунали, а сада је више нема. Тако посредно раде на томе да из БиХ отерају и два процента мањи и пола већег ентитета и да им онда преостане да се на фртаљ Босне разбашкаре „у својој вери на својој земљи", како је гласила предизборна парола СДА. Мислим да то заправо и хоће, само не смеју да кажу јер им Запад не верује да не би била џамахирија и зелена трансверзала од Блиског истока према Бечу. 
Да би протекторату у шехер Сарајеву спасао част, Додик се обавезао да се сваког другог понедељка јави у општински МУП у Лакташима, а Сена и Шмит нека се припреме за другу фазу „деесклације", илити, како народ каже, наставак „једења онога што се не једе". 
*Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

 

politika.rs

Страни интерес и домаћи протести

Драган Новак

6–8 minutes

---

У тренутку кад се свет суочава с глобалним енергетским изазовима и потребом за одрживим изворима енергије, Србија се налази на прекретници која превазилази пуку економску рачуницу. Лежишта литијума у долини Јадра представљају стратешку сировину за 21. век, али су истовремено постала тачка притиска у ширем геополитичком надметању.

Иако су протести против експлоатације литијума представљени као локални еколошки покрет, више извора указује на то да су они инструменталисани у ширем контексту дестабилизације Србије и њене оријентације ка Европској унији. Руски медији, државне агенције и проруски налози на друштвеним мрежама интензивно су промовисали наративе против пројекта у долини Јадра, али и саму идеју енергетске сарадње Србије са западним партнерима. У тим наративима, рударење литијума је симбол „колонијалне експлоатације", а сваки вид стратешке сарадње с ЕУ представља „издају националних интереса".

Видљив траг спољног утицаја огледа се и у активностима налога на мрежи „Икс", повезаних са страним центрима моћи који се противе европској интеграцији Србије, укључујући и познате трол налоге попут @DD_Geopolitics и @GlobalDiss, који су последњих дана здушно подржавали протесте против власти у Београду, представљајући их као „борбу против западног колонијализма". Ти налози, који већ годинама учествују у дигиталним кампањама против демократских процеса у Европи, сада су фокусирани на дестабилизацију Србије кроз спинове, мимове и коментаре који дискредитују сваки облик сарадње с Европском унијом.

Такође је била изразито присутна мрежа домаћих медија с проруском уређивачком политиком – укључујући портале попут „Србин инфо", „Националист" и „Правда" – који су месецима објављивали текстове с насловима попут „Литијум трује српски народ", „Литијум – нова окупација" или „Зелени фашизам из Брисела". Садржаји са тих сајтова често су превођени и дистрибуирани преко телеграм канала повезаних с медијима са Истока, а затим вирално ширени по „Фејсбуку" и „Твитеру" уз коментаре који позивају на „устанак против западне окупације".

У том светлу, посебно је индикативна улога Млађана Ђорђевића, бившег саветника председника Бориса Тадића и познатог лобисте за руске интересе, који се у јавности профилише као „независни опозиционар" и промотер суверенистичких идеја. Ђорђевић се годинама јавно залаже за тешње везе Србије с Москвом, укључујући и отворено противљење чланству Србије у ЕУ. Његово присуство и утицај унутар покрета који се противе експлоатацији литијума, као и његови јавни иступи у којима оптужује Запад за „економски колонијализам", представљају наставак проруског наратива, сада каналисаног кроз еколошке и цивилне иницијативе.

У истом правцу иде и недавна изјава руског идеолога и утицајног пропагандисте Александра Дугина, који је 30. јуна 2025. године изјавио: „Александар Вучић је готов, сви Срби желе да га нема!" Оваква отворена политичка порука, пласирана из центра једног од кључних идеолошких кругова Кремља, додатно потврђује да поједини спољни актери не само да подстичу наративе против европске интеграције Србије, већ и отворено циљају актуелну власт у Београду, желећи њен пад.

Иако се Ђорђевићево деловање формално не повезује с политичким структурама, бројни аналитичари указују да се иза кулиса одвија координација између проруских медијских канала, локалних организатора протеста и политичких актера са снажним везама у Кремљу. Ђорђевић је у више наврата истицао да пројекат ископавања литијума представља „западну замку" за Србију и да би његово прихватање значило „дефинитивно удаљавање од Русије".

С друге стране, подршка ископавању литијума у Србији стигла је од високих званичника Европске уније. Бивши комесар за проширење ЕУ Оливер Вархељи изјавио је: „Литијум из Србије може да игра кључну улогу у европској транзицији ка зеленој енергији. Ако се процес води транспарентно и у складу с еколошким стандардима, то је шанса за целу Европу." Немачки европосланик Михаел Галер рекао је: „Европска унија мора улагати у сопствене ресурсе, а Србија је наш природни партнер."

Док међународни актери литијум виде као шансу, део домаће јавности види опасност. Дискурс је испуњен емоцијама, манипулацијама и политичким калкулацијама, али једно је јасно – литијум више није само сировина. Постао је симбол политичког избора, економског модела и геополитичког сврставања. Иако се јавни дискурс у Србији често води у знаку популизма и поларизације, стратешка слика је јасна: питање литијума није само питање екологије, већ и питање енергетске независности, политичке оријентације и међународног положаја Србије. Управо зато је ова тема постала мета спољних утицаја, дезинформација и кампања чији је циљ да Србија остане заробљена између интереса великих сила.

Вишегодишња подршка руских државних и провладиних медија протестима у Србији – од екологије до политике – није случајна нити изолована. Медији попут „РТ Балкан", „NewsFront" и „Russia beyond" често преносе селективне информације о протестима против ископавања литијума, представљајући их као народни устанак против „западног диктата". Паралелно, ти исти медији дају простор и протестима против актуелне власти у Београду, подстичући атмосферу дестабилизације, неповерења и политичке парализе.

Такво медијско деловање надовезује се на наратив према којем су литијум, инвестиције, зелена транзиција и европска будућност део „неоколонијалног пројекта". У тој слици, Србија је представљена као жртва страних интереса, а сваки покушај сарадње с ЕУ или САД као чин издаје. Тиме се протести против рударења вешто повезују са ширим таласом деструктивних политичких протеста који тренутно потресају Србију, додатно урушавајући њен економски капацитет, инвестициону стабилност и европску перспективу.

У таквом амбијенту тешко је раздвојити аутентични грађански отпор од организоване спољне кампање. Иако постоје легитимне еколошке забринутости, чињеница да се оне толико поклапају са спољнополитичким интересима Москве отвара простор за сумњу у искреност и спонтане мотиве одређених актера. Руски интерес је јасан – да се спречи Србија да постане део европског ланца снабдевања стратешким сировинама и да остане подложна политичком и енергетском утицају Кремља.

 

iskra.co

„Косово је Србија" орило се у француском Сенату

4–5 minutes

---

„Косово је Србија" орило се у француском Сенату

07.07.2025. - 9:20

 

Фотографије: Саша Пешић

Конференција чија је тама било пријатељство између Француске и Србије одржана је у француском сенату у организацији сенатора странке Национално окупљање Ајмерика Дурокса, историчара Алексиса Труда и уредника сајта "Сви Срби у Паризу" Саше Пешића. Дурокс је Конференцију отворио најскупљом српском реченицом „Косово је Србија!"

Сенатор Дурокс је подсетио да је једина политичка снага у Француској која се противила НАТО агресији 1999. године био Национални фронт.

Догађај је окупио велики број високих званица из политичког, академског, дипломатског и верског живота Француске.

Међу званицама су били епископ западноевропски Јустин, Бојана Кондић Панић, амбасадорка БиХ, Анђелка Шимшић, први конзул Србије, Томислав Ћирић, војни изасланик Министарства одбране Републике Србије, Весна Филиповић-Николић, министар саветник Амбасаде Србије у Француској, Александра Поповић, члан српске делегације при УНЕСК-у у Паризу.

Били су ту и француски сенатори, посланици у француској Скупштини међу којима Жулијен Лимонги, затим председници општина, изабрани званичници, представници удружења, пријатељи Србије међу којима најистакнутији Жан-Лин Лакапел, бивши посланик Европског парламента.

Сенатор Дуроx је нагласио важност историјског српско-француског пријатељства, уз констатацију да се Француска огрешила о Србију када је током прославе Дана победе 11. новембра 2018. у Паризу председник Александар Вучић био постављен по страни. Тај чин назвао је срамотним, али је истакао да „право српско-француско пријатељство надилази политичке грешке и да је оно узвишено и вечно".

Алексис Труд је говорио о вековним везама између српског и француског народа, почевши од краљице Јелене Анжујске, преко савезничких односа у Првом светском рату, до савремених политичких односа.
Он је посебно је истакао допринос Иполита Мондена, француског официра и министра војске Краљевине Србије и подсетио на изјаву бившег председника Француске Франсоа Митерана који је рекао да „док је он председник – рат против Срба се неће водити".

Угледни филозоф и професор Данијел Салваторе Шифер говорио је о својој личној повезаности са српским народом:

„Никада нисам био на страни Срба – већ на страни истине, а истина је била на страни Срба."

Он је подсетио је да је током НАТО бомбардовања рањен на Косову и Метохији, чиме је платио цену своје лојалности истини. Затим се критички осврнуо на француску улогу у ратовима деведесетих година, говорећи из срца и са дубоком емоцијом.

Новинар и председник удружења „Сви Срби у Паризу", Саша Пешић, говорио је о улози српске дијаспоре у француском друштву. Његов говор на француском језику био је омаж вишеслојном идентитету Срба у Француској: „Српска дијаспора у Француској савршено илуструје да је могуће остати веран својим коренима, а истовремено у потпуности пригрлити другу отаџбину."

Пешић је говорио о миграционим таласима у Француску, улози Српске православне цркве у тој земљи, али и Срба интелектуалаца, уметника. Говорећи о политичкој емиграцији, посебно се осврнуо на младе политичке снаге пореклом из Србије.

„Изнад бројева, говора и генерација, остаје истина коју време не мења: између Француске и Србије постоји ретка веза рођена у рововима рата, одрастала у амфитеатрима знања и сазрела у срцима народа. Та веза није савез случајности, већ братство душе, ковано жртвом, поверењем и узајамним поштовањем. То су она пријатељства која историја слави, која народи негују и која ће будућност наставити – јер се не заснивају на интересу, већ на лојалности и заједничком идеалу слободе", закључио је Пешић и на самом крају додао:

„Живела Француска! Живела Србија! Живела Република Српска! Живело бесмртно пријатељство између наша два народа! Косово је Србија"!

Спутњик

www.in4s.net

 

standard.rs

Pismo sa Kosova ili o Vidovdanu 2025.

Јања Гаћеша

11–13 minutes

---

Kada smo videli u kolikom broju nas je policija dočekala na Gazimestanu i kroz kakve smo prepreke i pretrese morali da prođemo, jasno je bilo da će se nešto ružno desiti, odnosno da imaju neki plan. Nije prošlo dugo, a krenulo je i masovno hapšenje

Tek što se oslobodila policije koja ju je sprovela do majke, dvanaestogodišnja devojčica ispred kompleksa na Gazimestanu kaže: „Sad mi je još više krivo što mi nisi dozvolila da obučem majicu sa natpisom Kosovo je srce Srbije". Majka je smiruje rečima: „Dobro je Katarina, tiho, Teodosije (njen mlađi brat) se mnogo uplašio". Devojčica se potom, pod utiskom svega što je nekoliko minuta pre doživela jer su je dva policajca izvela iz kolone i sprovela do ostalih privedenih Srba, okreće i kaže ljudima oko sebe: „Baš mi je drago što sam im rekla da je Kosovo srce Srbije".

Hapsili su Srbe na Gazimestanu ovog Vidovdana, više nego ikada do sada.  Hvatali su ih za ruke i izvodili iz kolone kojom smo prolazili, jer sve je bilo namešteno tako da morate sporo da hodate, a oni da vas posmatraju. Sa jedne i druge strane bile su jake snage policije – specijalci, rekla bih. Oni su stajali mirno i nisu ništa radili, osim što su činili špalir iz koga su izvođeni ljudi.

Privodili su ih, da tako kažem, obični policajci. Niko od Srba se nije otimao, pravio scene, govorio. Novinari su tražili objašnjenje zašto to rade, ali odgovora nije bilo. Hodali su mladi Srbi izdvojeni iz mase uzdignute glave, kako i jedino može da ide čovek koji zna da su ga izdvojili samo zato jer je Srbin – hrišćanin.

Uoči parastosa šikanirali su i porodicu iz Žabljaka. Naterali su roditelje devetogodišnjeg dečaka da mu svuku majicu, jer je na njoj pisalo „Kosovo". Objašnjavao je otac  da su majicu kupili u manastiru Gračanica gde su bili na liturgiji, ali nije pomoglo. Dozvolili su da je obuče jedino ako je okrene naopako, što su oni i uradili.

Pravila ponašanja

Kasnije su dečaku prilazili pojedinci, ne znajući šta se dogodilo na kapiji, i govorili da možda nije primetio da je naopako obukao majicu, jer je u oči upadala etiketa sa unutrašnje strane koja se obično iseče, ali je ovde ostala jer je majca kupljena tek uoči polaska na Gazimestan. Dečak je svima objašnjavao zašto nosi majicu naopako, i nije delovao zbunjeno i uplašeno, već hrabro i ponosno.

Da će na Gazimestanu biti problema znalo se unapred, čim su zabranili srpska nacionalna obeležja – mislim, kao da su ih do sada dozvoljavali. Kada smo videli u kolikom broju nas je policija dočekala, kroz kakve smo prepreke i pretrese morali da prođemo da bismo ušli u kompleks gde se spomenik nalazi, jasno je bilo da će se nešto ružno desiti, odnosno da imaju neki plan.

Deljenje obaveštenja kako se treba ponašati na proslavi Vidovdana na Gazimestanu, 28. jun 2025. (Foto: Janja Gaćeša/Novi Standard)

Svi smo na ulazu uzimali od policije papir, možemo ga nazvati i letkom, na kome je pisalo kako treba da se ponašamo i kako će oni reagovati ako se ne ponašamo po datim nam upustvima. Vesti o ponašanju policije na ulaznoj kapiji u kompleks spomenika širile su se među nama velikom brzinom. Ali, narod je sve vreme bio miran, dostojanstven, tih, kao i svake godine uoči parastosa. Pevanje koje je u sledilo nakon službe bio je jedini greh okupljenih na Gazimestanu, i to pesama koje nikoga ne vređaju.

Hapsili su Srbe na Gazimestanu ovog Vidovdana, više nego ikada do sada

Policija, međutim, nije tako procenila. Zadata pravila ponašanja smo, po njima, prekršili, i ponovilo se ono što se inače dešava poslednjih godina – hapšenje Srba. Jedino što je drugačije jeste broj uhapšenih, i to što su se ove godine okomili i na decu. Jasno nam je da im je cilj ostao isti, a to je da uplaše ljude da ne dolaze na Vidovdan na Gazimestan i Kosovo i Metohiju, i imali su odrešene ruke da to rade od strane svojih gospodara.

I pored nemilih scena ispred  spomenika Svetom knezu Lazaru i kosovskim junacima i privođenja u Gračanici, obeležavanje Vidovdana proticalo je dostojanstveno – po principu koga nema, bez njega se može. Na liturgiji u Gračanici bilo je više ljudi nego nekoliko poslednjih godina.

Mitropolitova beseda

Okupljenom narodu besedio je mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije i rekao, između ostalog, da Vidovdan spada u red najvećih praznika, odmah posle Božića, Vaskrsa, Trojičindana i praznika Svetog Save. Kazao je i da je naš narod nadahnut slavom Nemanjića, slavom i junaštvom Svetog kneza Lazara, oplemenjen svetom verom pravoslavnom.

„Ko dolazi našim svetinjama na Kosovo i Metohiju, odlazi obogaćen, oplemenjen, ohrabren. Hrabre nas i naša braća sa Kosova i Metohije, vidimo da im nije lako. Kada vidimo njih kako ponosno nose teškoće, svi se možemo zapitati: Šta su naše teškoće? Oni trpe svakodnevne pritiske i ponižavanja, trpe nepravdu, ali mržnja nije ušla u njihova srca, ni osuda, nego Hrista radi podnose sve", besedio je mitropolit.

Veliki broj vernika na liturgiji u Gračanici, Vidovdan, 28. jun 2025. (Foto: Janja Gaćeša/Novi Standard)

Beseda je trajala dugo i pažljivo smo je slušali, posebno mi koji na Kosovu i Metohiji živimo. U ovakvim situacijama mi tražimo reči koje nas hrabre da istrajemo. Bilo ih je u ovoj besedi, ali čulo se i ovo: „Danas treba da se podsetimo, pošto proslavljamo Vidovdan i sećamo se Svetog kneza Lazara i kosovskih junaka, da smo u tim davnim vremenima živeli u ljubavi i miru sa našim komšijama Albancima. Ne vidimo nikakve sukobe dugo vekova pre i posle toga. Pre i posle Kosova. Sukobi i nesporazumi su, nažalost, počeli kasnije", kazao je mitropolit i dodao:

„Vrlo rado slušamo dobre primere dobrih suseda, dobrih komšija, između Srba i Albanaca i to treba što više isticati. U tom narodu, našim komšijama Albancima, ima mnogo dobra i to svedoče ponajviše Srbi sa Kosova i Metohije. Neka Bog to dobro među nama umnoži i neka daruje mir i slogu".

Grupa nas glasno je razmišljala o napred citiranim rečima mitropolita Joanikija, i dođosmo do zaključka da mu je, možda, sugerisano da i o njima nešto kaže u besedi. Pomenusmo u tom kontekstu i uhapšenog Srbina na ulici u neposrednoj blizini porte u Gračanici, vođu grupe hodočasnika iz Beograda, zbog plavih, belih i crvenih majica koje su nosili ljudi iz njegove grupe i na kojima je pisalo „Ujedinjena Srbija". (Besedu smo slušali pod uticajem tog privođenja, jer se desilo neposredno pre obraćanja mitropolita.)

Tako zbunjeni rečima da su Albanci odvajkada na Kosovu i Metohiji, bez ikakvih predrasuda prema njima kao sadašnjim komšijama sa kojima treba da živimo zajedno u miru i slozi, otišli smo iz gračaničke porte na Gazimestan, i doživeli strašnu torturu.

Dve proslave

Ovako je ukratko protekao sam dan Vidovdana, ali je opšti utisak nekoliko dana posle praznika i svega što se tog dana dešavalo i govorilo širom Srbije, da se neko svojski potrudio da ga razvuče kao nikada pre. Samo da bude što dalje od Kosova i Metohije.

U dnevniku Javnog medijskog servisa Srbije (RTS) čuli smo da je centralno obeležavanje Vidovdana ove godine bilo u Kruševcu gde je održana sednica Vlade, i gde je patrijarh služio liturgiju u manastiru Ravanica. Nekoliko minuta kasnije rečeno je i da je „centralna proslava Vidovdana na Kosovu i Metohiji održana u Gračanici i Gazimestanu".

Obeležavanje Vidovdana proticalo je dostojanstveno – po principu koga nema, bez njega se može

Da li smo imali jedan praznik, dve centralne proslave u istoj državi ili jedan praznik i dve centralne proslave u dve države? To je pitanje nas Srba sa Kosova i Metohije za sve one koji su bili u Kruševcu, jer sumnjamo da se potkrala greška uredniku RTS-ovog Dnevnika.

Kada su u pitanju oni u Beogradu, bez obzira kako jedni druge nazivaju (da li su „ćaci" ili „blokaderi", i da li dolaze iz jedne ili nekoliko kuhinja), ne osećam se kompetentnom da govorim nešto duže, jer teško je odavde to pratiti i razmrsiti, ali mogla bih da ih pitam, pri tome ih trpajući u isti koš, kakvu to Srbiju stvarno žele i bore se za nju? Jer, nisam sigurna da znaju gde su joj granice i nisam čula da kažu da je Ustav Srbije pogažen Briselskim sporazumom?

Špalir policije kroz koji se moralo proći do spomenika knezu Lazaru i kosovskim junacima na Gazimestanu, Vidovdan, 28. jun 2025. (Foto: Janja Gaćeša/Novi Standard)

U svojoj besedi ovogodišnji laureat manifestacije „Vidovdansko pesničko bdenije" i vidovdanskih svečanosti uopšte, dobitnik „Zlatnog krsta kneza Lazara" Bratislav R. Milanović kazao je:

Čestiti knez Lazar nije se odrekao Carstva zemaljskoga kada je izabrao Carstvo nebesko, nego je izabrao mogućnost da se posle istorije Carstvo zemaljsko priključi Carstvu nebeskom i da se tako oba pod krstom sjedine u Hristu za navek. Knežev zavet izrečen na večeri uoči boja u kojem će se braniti čast pred silom, uneli su u istoriju i srpski pesnici koji su potom došli; Danilo Treći, prepodobna Jefimija, despot Stefan Lazarević i drugi. Sveti zavet  uzneli su u krvavom boju u jednom danu knez Lazar i njegovi junaci, a vekovima već tamo ga svakog dana u pesmama koje pevaju o strašnom razboju uznose pesnici iznikli iz ovog naroda kao što su iz junačke krvi uznikli Kosovski božuri.

Brojne su i velike teme koje je opevala srpska poezija, ali najveća je ona o žrtvovanju kosovskih junaka za čast i slobodu. U njoj su sjedinjene pesme o hrabrosti, ljubavi hrabrih ratnika prema bližnjima i porodici. O ljubavi majke prema deci, o prijateljstvu, o vernosti i odanosti, o praštanju, o postojanosti u zlom vremenu, o iskrenosti u veri, o dostojanstvu u trpljenju zla, besedio je Milanović.

Najteži ispit

Da su barem svi gore prozvani došli na Kosovo i Metohiju ovog Vidovdana, pa da se okupimo na jednom mestu takvi kakvi smo. Ovde gde još samo vazduh koji dišemo nije zabranjen, ali gde su se, uprkos svemu, vijorile zastave sa likom Hrista i nosile ikone. Vidljive su bile i na liturgiji u Gračanici i na Gazimestanu.

Ko je na Kosovo i Metohiju došao ovog Vidovdana pod tim barjakom je bio. Čini se, otuda i ono dostojanstvo i mirnoća naših Srba kada su ih iz kolone izvodili i privodili, ali i nemir u ostatku Srbije.

Privođenje srpskog mladića na Gazimestanu, Vidovdan, 28. jun 2025. (Foto: Janja Gaćeša/Novi Standard)

Samo okupljeni pod tim barjakom možemo da se nadamo i čekamo da će doći dan kada ćemo na Gazimestan odlaziti bez kontrola, pretresa, hapšenja, šikaniranja, zastrašivanja – slobodni. Ali, do te Srbije stiže se jedino preko Kosova i Metohije. Odavde se polazi!

Ovde su Sveti knez Lazar i kosovski junaci iscrtali crtu svojom krvlju, i na njoj Srbija treba da stoji pred svakim neprijateljem. Ne u Kruševcu, još manje u Beogradu. Srbija svedena na Beograd nije Srbija, već pašaluk u kome drugi gospodari.

Zar nismo svedoci da nas i posle 636 godina najjače na Kosovu i Metohiji i zbog Kosova i Metohije udaraju? Ovde se, Srbi moji, i danas najteži ispit polaže. Jer, kako branimo ovo parče svoje zemlje, kako mu prilazimo o Vidovdanu, takvu ćemo i Srbiju imati. Dok to ne shvatimo, tumaraćemo ovako razvučeni na sto strana. Pesnici nas ni jednim jedinim stihom neće opevati.

Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice. Ekskluzivno za Novi Standard.

Izvor: Novi Standard

Naslovna fotografija: Janja Gaćeša/Novi Standard

BONUS VIDEO: