Novi svetski poredak i balkanska perspektiva: Srbija između Moskve, Pekinga i Vašingtona
6–7 minutes
Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn
Razvoj međunarodnih odnosa nakon Hladnog rata i pada Berlinskog zida otvorio je novu perspektivu sveta. Iako su granice ponovo crtane ratnim vihorima, centri moći ostali su isti – Moskva, Peking i Vašington. Na toj geopolitičkoj mapi poslednjih godina sve vidljivije mesto zauzima i Beograd, dok Brisel, London, Pariz i Berlin sve češće ostaju na marginama velikih procesa, bez jasne vizije i političkog uticaja.
Uprkos nestabilnostima, perspektiva konačnih dogovora zasnovanih na uravnoteženim odnosima i diplomatskim kompromisima ostaje otvorena. Temelj za to pruža i Povelja Ujedinjenih nacija, dokument koji ove godine obeležava osam decenija postojanja. Upravo u takvom trenutku jasno se postavlja pitanje na kojim će principima počivati nova globalna arhitektura i kakvu će ulogu u njoj mogu imati male države, poput Srbije.
Odgovore na to pitanje, barem delimično, nude političke poruke vojnih parada. U Vašingtonu je obeleženo 250 godina američke armije; Moskva je naglasila kontinuitet tradicije Crvene armije i pobedu nad nacizmom; Peking je podsetio na savezničku borbu protiv japanskog militarizma; dok je Beograd poslao poruku da Balkan više ne sme biti detonator tuđih interesa.
Parade, međutim, nisu samo predstave vojne moći. One su sofisticiran oblik političkog jezika. Svaka uniforma i svaka jedinica na centralnom trgu postaje poruka – saveznicima, rivalima i sopstvenim građanima. Tako Sjedinjene Države slave kontinuitet i snagu, Rusija se oslanja na istorijsko pamćenje, Kina podseća na savezništvo iz prošlosti, a Srbija pokazuje spremnost da bude faktor stabilnosti.
Poznato je da Rusija, Kina i Sjedinjene Države danas raspolažu nuklearnim arsenalima čija je razorna moć tolika da bi njihova upotreba uzrokovala nestanak čovečanstva. Kvalitet savremenog naoružanja nadmašuje maštu, ali istinska vrednost leži u sposobnosti da se vojna sila prevede u diplomatski kapital. Zato se u savremenom trenutku potvrđuje da diplomatija nije znak slabosti, već jedini mehanizam za očuvanje stabilnosti.
Papa Franja je još pre izbijanja ukrajinskog sukoba upozorio da je svet ušao u „fragmentarni treći svetski rat". Državni sekretar Svete stolice, kardinal Pjetro Parolin, tu je misao ponovio i za „Politiku", naglašavajući da se niz lokalnih sukoba pretvara u globalni konflikt. U tom kontekstu, susret Vladimira Putina i Donalda Trampa na Aljasci bio je trenutak zaustavljanja totalne konfrontacije.
U ovim okolnostima, Srbija sve otvorenije gradi položaj aktera koji vojnu neutralnost i diplomatsku fleksibilnost pretvara u prednost. Upravo zato se iz Brisela sve češće upućuju kritike i pritisci na Beograd, koji, za razliku od pojedinih evropskih prestonica, ima manevarski prostor i na Istoku i na Zapadu. Moskva i Peking su povodom osamdesete godišnjice pobede u Drugom svetskom ratu sa visokim poštovanjem primili predsednika Srbije Aleksandra Vučića, čime je potvrđeno da Srbija baštini nasleđe zemlje koja je pružila snažan otpor silama Osovine i dala veliki doprinos rušenju nacizma i fašizma.
Ipak, današnji međunarodni odnosi pokazuju da se prema Beogradu češće primenjuju „argumenti snage" nego „snaga argumenata". U ovom kontekstu vredno je podsetiti se Ajnštajnove misli: „Snažnim državama nisu potrebni ambasadori – njihova snaga govori sama za sebe. Za male države pak od presudne je važnosti kako se izražavaju." Srbija je kroz svoju paradu i političke poruke naglasila da nikome ne upućuje pretnju, ali da je spremna na odbranu. Time je otvoren prostor za diplomatsku igru u kojoj kompromis postaje ključni instrument.
Upravo u ovom trenutku oblikuje se novi svetski poredak. Lideri poput Putina, Trampa i Sija svojim susretima i izjavama potvrđuju da kompromis nije znak slabosti, već jedini način da se obezbedi trajna stabilnost.
Kineski predsednik Si Đinping, na marginama samita Šangajske organizacije za saradnju, podsetio je na pet principa kineske platforme mira: međusobno poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta, međusobno nenapadanje, nemešanje u unutrašnje poslove, jednakost i uzajamne koristi, mirna koegzistencija. Ovih pet tačaka, formulisanih pedesetih godina prošlog veka, danas dobijaju novi značaj. One nude globalni okvir za saradnju zasnovanu na ravnoteži i predstavljaju kontratežu hegemonističkim pristupima. Srbija u njima prepoznaje platformu koja joj omogućava da svoj položaj male države pretvori u aktivnu diplomatsku ulogu.
Balkan više nije pasivna periferija, već postaje deo procesa u kojem se kreira nova bezbednosna arhitektura. Srbija, sa osnaženom vojskom i aktivnom diplomatijom, potvrđuje da je nezaobilazan akter u regionu. Istovremeno, uloga SAD u evroazijskim procesima pokazuje da nijedna strana ne može biti potpuno isključena.
Nasuprot tome, Berlin, Pariz i London sve češće ostaju na marginama. Njihova politika, zasnovana na sankcijama i ratnoj retorici, pokazuje se nedovoljno delotvornom. Istovremeno, Beograd jača saradnju sa svim relevantnim akterima. Srbija, već prepoznata kao značajan akter u novom svetskom poretku, postaje interesantna i za SAD, što je pokazao i poziv američkog državnog sekretara da sa predsednikom Vučićem razgovara na marginama obeležavanja 80-godišnjice Ujedinjenih nacija u Njujorku.
Jasno je da se novi svetski poredak ne oblikuje u Briselu. On nastaje na relaciji Moskva–Peking–Vašington. Srbija je, zahvaljujući istorijskom nasleđu i savremenim političkim odlukama, ušla u klub država koje imaju diplomatski značaj u njegovom kreiranju.
U narednim godinama odlučivaće se da li će svet izbeći totalni sukob i pronaći ravnotežu. Pet principa kineske platforme mira nude univerzalni okvir, dok Srbija pokazuje da Balkan može biti mesto stabilnosti, a ne detonator tuđih interesa. Beograd nije samo naslednik antifašističke tradicije, već i akter koji u novom multipolarnom poretku zna da spoji vojnu snagu i diplomatsku mudrost.
Нема коментара:
Постави коментар