Када „Комерсант" држи лекције
Орхан Драгаш*
8–10 minutes
У земљи у којој новинарство одавно није професија већ дисциплина лојалности режиму, текст руског „Комерсанта" о наводном погоршању односа Србије и Турске због испоруке дронова Косову делује као гротескна морална лекција. Да није трагично, било би комично: медиј који годинама не уме да постави једно питање о руским ратовима, сада дијагностикује „хистерију" и „неодмерене изјаве" српског председника. Да, баш они – из земље која је рат претворила у стално стање нације.
У чланку Генадија Сисојева, сталног дописника „Комерсанта" с Балкана, читалац добија све оно што руска пропаганда данас нуди: хладан тон, привид професионализма и уредничку селективност која увек води истом закључку – крив је Вучић. Ни речи о турској испоруци оружја Косову, „држави" чији потези у безбедносној сфери редовно изазивају тензије на Балкану. Ни трага од питања зашто Турска, као чланица НАТО-а, испоручује офанзивно наоружање територији која је још предмет спора и преговора под окриљем истог тог НАТО-а.
Али зато има обиље цитата такозваних опонената режима, како би текст звучао плурално. Вучићев кабинет? Министарство спољних послова? Амбасада Србије у Москви или Анкари? Ни са ким од њих није контактирано. Сисојев није ни покушао да провери било какву званичну реакцију Београда. У руском новинарству, то се данас не сматра мањкавошћу – напротив, то је метода. Истина се не проверава, већ обликује.
У тексту „Комерсант" приказује Александра Вучића као лидера који „емотивно реагује", „напада и НАТО и Турску у истом даху" и „изолује Србију". Познато, зар не? То је стари модел руске „анализе" – створити утисак да је пријатељ непредвидив и да му треба патерналистичка корекција.
Тако данас Русија „пријатељски" објашњава Србији да треба да ћути док Анкара наоружава Косово, док истовремено „Комерсант" у Москви објављује текстове о томе како је Србија изгубила „политичку инвестицију Турске". Руси су, дакле, забринути због дронова који лете из земље с којом и сами одржавају војно-техничке контакте. Брину за стабилност региона – из земље која већ више од три године бомбардује свог суседа.
Та брига је, наравно, селективна, а пре свега цинична. „Комерсант" никада неће поставити питање зашто Русија води рат у Украјини, зашто је разорила Мариупољ и Харков, зашто бомбардује Одесу и Херсон, нити зашто трогодишњу агресију назива „специјалном војном операцијом". Неће питати зашто је уништила сопствену међународну репутацију и претворила дипломатију у продужетак војске. Уместо тога, анализира тон председника мале балканске земље, као да у Београду лежи извор нестабилности, а не у Кремљу. То је суштина руског моралног парадокса – земља која разара, а држи лекције о миру; држава која окупира, а оптужује друге за дестабилизацију.
Занимљиво је и што су се руски медији, у тренуцима када је Србија под најтежим притисцима са Запада, одлучили да додатно оптерете њен положај. Ако је „Комерсант" глас Кремља – а тешко је рећи да није – онда се поставља једноставно питање: Какви су то пријатељи који користе сваку прилику да вам ослабе позицију?
Погледајмо само случај НИС-а, где се руски власник понаша као да му је Србија ратни плен, а не партнер. Након што је компанија пала под америчке санкције, Москва није учинила ништа да олакша Србији излазак из ћорсокака. Напротив, свака иницијатива Београда, решење које би омогућило пословање без санкција, наилази на хладну уцену: ако то урадите, гас престаје да стиже од 31. децембра!
То није политика пријатељства, него зависности. И није случајно да се баш у таквом окружењу појављује текст у „Комерсанту" који Вучића приказује као „непоузданог партнера" и „емоционалног вођу". То је руска верзија дипломатског притиска – кроз новински коментар. Иронија је да се исти они који Београду спочитавају „емоције" сами понашају као увређени заштитници својих интереса сваки пут када Србија покуша да делује рационално.
„Комерсант" је најсофистициранији облик државног медијског апарата у Русији. Не делује кроз отворену пропаганду, већ кроз привид рационалне анализе и контролисаног језика. Његов задатак није да обавести, већ да усмери перцепцију и да сваком тексту да оквир који подржава политику Кремља. У томе је његова стварна снага – у уверењу да говори разумно, док заправо понавља линију власти са стилом који треба да делује цивилизовано. Текст о Србији написан је у том духу – не као анализа, већ као упозорење. Порука је јасна: Србија би требало да зна своје место, да не драматизује „дронове" и да не сумња у Турску, јер Кремљ и Анкара данас имају сопствени пакт који се не сме реметити балканским тензијама.
У тој рачуници, Србија је декор, не савезник. Ако Анкара јача, Београд мора да заћути. Ако се Београд побуни, „Комерсант" ће објаснити да је Вучић „прешао црвену линију". А у позадини, гас ће поново постати инструмент политичког подсећања на то ко држи вентил.
Није тешко препознати логику колонијалног односа: велика сила не жели партнера, већ послушника. У том смислу, „Комерсант" не пише о Србији – он пише Србији. Као учитељ који је изгубио ауторитет, али и даље виче да се зна ко је био наставник.
Формално, „Комерсант" је приватни лист. У стварности, то је лист Алишера Усманова, олигарха веома блиског Кремљу, који није објавио ниједан текст против Кремља од 2006. године, али је зато изградио читаву медијску групу која постоји да би стварала илузију професионалног новинарства. „Комерсант" не носи печат Кремља на насловној страни, али носи његов рукопис у свакој реченици.
Понекад се тај рукопис препознаје управо по ономе што није написано. У тексту о Србији нема ниједне речи о руској улози на Балкану, о гасној зависности, о политичкој калкулацији Москве да свака нестабилност у региону користи само њој. Све то нестаје иза уобичајене матрице: Вучић као проблем, Србија као „неуралгична тачка", Балкан као полигон за моралне лекције из Москве.
И ту долазимо до суштине: „Комерсант" нису новине, већ рефлекс државе која се боји да изгуби последње пријатеље. Он не пише да би обавестио јавност, већ да би јавност уверио да Србија „није оно што је била" – што, преведено с руског на искрено, значи: више не слуша довољно пажљиво.
У свему томе постоји један дубоко ироничан слој. Док „Комерсант" спочитава Србији „хистеричне реакције", у самој Русији новинари одлазе у затвор због објављивања чињеница о рату, а читава земља живи под сталном медијском блокадом. Нација која не може да прочита сопствену истину сада пише туторијале о туђој „емоционалности".
Када „Комерсант" говори о дестабилизацији Балкана, он то не чини из перспективе региона, већ из угла силе која још мисли да има право на туђе просторе. За руске медије Балкан није заједница држава и интереса, већ простор утицаја, зона надметања у којој се мери лојалност, а не разумевање. Јер за руске медије Балкан није простор дијалога, већ табла на којој се постављају фигуре. А Србија, у тој слици, има дозволу да буде само пион који се не љути кад га померају. Ако се пак побуни – следи „аналитички текст" у којем се објашњава да је то доказ политичке нестабилности.
Свет у којем Москва више нема идеју, него само потребу за послушношћу, не може да створи другачије текстове. Иза углађеног језика остаје празнина. То више није новинарство, него одраз режима који је изгубио смисао, али не и потребу да проповеда другима.
„Комерсант" је у овом случају написао оно што руска дипломатија мисли, али не може да каже наглас. Текст није производ новинарског увида, већ политичког импулса. Његов циљ није да информише руску јавност – која, узгред, о Балкану зна колико и о географији Месеца – већ да дисциплинује Србију.
Оно што у Москви зову „братски однос" све чешће личи на притисак да се ћути, да се трпи и да се захваљује. И док руски новинари у Београду пишу о „емоционалном Вучићу", њихови уредници у Москви верно преносе поруку својих спонзора: пријатељство са Србијом постоји, али само док Србија ћути.
Зато текст из „Комерсанта" не треба читати као вест, већ као поруку. У њему нема анализе, већ инструкција; нема бриге, већ притиска. Када држава која води рат почне да објашњава другима мир, то више није само лицемерје – то је системски, прорачунат цинизам.
Србија мора да остане способна да говори сама за себе. Не против Русије, не против Запада – већ у своје име. Јер онај ко престане да говори сам, пристаје да о њему говоре други.
*Директор Међународног
института за безбедност
Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа
Нема коментара:
Постави коментар