Трајно рјешење за БиХ три територијалне цјелине

Душко Куљиш - Трајно рјешење за БиХ три територијалне цјелине

četvrtak, 29 oktobar 2009 16:21 Денис Куљиш (Глобус)

 

Тумачење сукоба у Широком Бријегу хисторијом мржње између Хрвата и Бошњака подсјећа ме на чланке страних дописника који су 1991. навалили у Загреб и на брзину покушали проникнути у политичку етиологију рата, наоружани знањем из књиге Robecce West "Црна овца, сиви сокол". Сувремена збивања објашњавали су редукцијом хисторијског конструкта. Рат у тим извјештајима с бојишта није имао никакву логику, приказивао се као неконтролиран изљев барбаризма. Литература ратних репортажа замијенила је војне и политичке анализе, а морализирање - правни и хисторијски контекст.

Мржња? Па то постоји посвуда на Балкану, у Средњој Еуропи и на цијелом континенту. Еуропа је фиксирана у својим национализмима, без обзира на стварање Уније, која није пуно више од трговачког картела. Има ли данас довољно мржње на улицама Загреба и Београда да се инстантно покрену нови сукоб или рат ако то науме политичке елите? Је ли тешко изазвати сукоб Aлбанаца и Срба на Косову, или кризу у Македонији, гдје већински националисти сматрају да су Бугари?

Сукоб a la carte

Може ли се, дакле, у Босни, уприличити реприза рата, опћи интеркомунални сукоб свих против свију? Дало би се то скухати за пет минута. Само дај било којем зелоту новине попут чувене београдске "Дуге", гдје су ширили теорије завјере и идолизирали професионалне комите. Опскрби те новине, као загребачки "Национал", информацијама које прибављају обавјештајне службе, па можеш мирно наручити етнички сукоб а ла царте...

Дакле, кад се анализира догађај у Широком Бријегу, не треба се концентрирати на оружје којим је злочин извршен, него на повод и мотиве починитеља.

Тко су протагонисти? На једној страни сарајевске Хорде зла, хулиганска скупина састављена од људи који су јучер тукли новинаре и педере на сарајевском "Prideу", Велеградски лумп једног рањеног и социјално уништеног балканског велеграда, гдје доминира губитничко расположење јер та метропола у забити не може, као ни Београд, вратити важност што ју је имала у бившој Југославији. Млади, незапослени, маргинализирани људи у таквој средини најгоре пролазе - растворио се јаз између аспирација бившег центра и реалности тотално осиромашене државе, у којој доминирају центрифугалне силе и регионализација, што ће довести до стварања праве федералне државе у Босни или до њене пропасти (то је незаустављив повијесни процес, попут распада Југославије).

Како дићи метрополу без државе - то је повијесни тест који је империјални Беч сјајно положио, главни град Србије тек почео рјешавати, а Сарајево - још мисли да се ствари могу вратити унатраг и обновити у неким фантазмагориним оквирима, што ће се успоставити самим негирањем фактичког стања. У Босни тако још нема пописа становништва послије 1991. - политичари муслиманске националистичке странке СДA, као и социјалдемократски, југоносталгичарски, босанскохерцеговачки СДП те већина градских интелигената, сматрају да би сама констатација чињеничног стања легитимирала геноцид извршен над бошњачком популацијом у претходном рату. Дакле, болесник одбија измјерити температуру јер се не мири болешћу! То је опће стање духа међу Бошњацима различитих идејних провенијенција - нитко ту није за суочење са стварношћу, сви желе да се врати старо односно настане нешто друго што би с тим било у складу.
Мит о доброј Босни

Како? Интервенцијом међународне заједнице. Укидањем Републике Српске, претварањем босанске државе у унитарни политички организам регионализиран "жупанијама" или "дистриктима" попут бановина у Краљевини Југославији: дакле није Хрватска, него "Савска бановина", која се не подудара с етничком матрицом. Тек тако, сматрају у Сарајеву, омогућит ће се повратак избјеглица, обновити ранија демографска равнотежа - што је отприлике као идеја да се Хрватској укине држава док се 300.000 изгнаних Срба не врати на своја огњишта или микровалне пећнице.

Сарајево претендира на толерантни мултикултурализам, али то је још један мит балканске политике: у граду (ако се не рачунају приградска српска насеља Пала и Лукавице) остало је мање од један посто Срба, што значи да је главни град те идеалне "добре Босне" с минаретима и звоницима кршћанских конфесија темељито етнички очишћен као и најзабитније провинцијско гнијездо РС-а.

Други протагонист сукоба у Широком Бријегу јесу Хрвати несуђене Херцег-Босне: они у националној политици БиХ не играју никакву улогу, онемогућени својом уставном позицијом. Умјесто реалполитике, код њих стога доминира изолационизам, култур-сепаратизам, с крајњим резултатом исељавања у Загреб, као и из свих хрватских пасивних крајева. У Федерацији која је устројена по моделу што би га Сарајево наметнуло цијелој Босни нема политичке дискусије - већина је наоружана ланцима, а мањина узвраћа из ватреног оружја..

Бесмислено је расправљати "би ли било добро да се ствари врате на старо", него ваља установити је ли то уопће замисливо, односно каква би интервенција била потребна да се такво што постигне. Прво, требала би политичка интервенција, која би укључивала суспензију свих странака и представничких тијела, дакле структуре коју је међународна администрација уз знатан трошак успостављала готово 15 година! Затим - војна интервенција, јер би настао потпун вакуум власти, што значи да би Босну требало реокупирати с пуно више војске него послије Дејтонског споразума, кад су зараћене стране биле деморализиране. И треће - била би потребна масивна економска интервенција, јер би без политичког оквира престала господарска активност, па би требало од нуле успоставити нову окупацијску, колонијалну економију.
Примитивна рачуница

Постоји ли спремност великих сила које су инволвиране у пацификацију Босне да се изложе таквим напрезањима? Ни говора, доминантна је замисао да се минимум мира и поредак осигурају уз најмањи могући ангажман ресурса - та води се велики рат у средњој Aзији! Осим тога, скрб над државом Босном и Херцеговином има Вијеће за имплементацију мира, орган Вијећа сигурности, у којем су гаранти постојећег аранжмана оствареног Дејтонским споразумом - уз остале земље - Србија и Русија. Како је непосредни циљ дестабилизације постојећег правног поретка у БиХ укидање Републике Српске као "геноцидне творевине", и ове би државе морале, дакле, пристати на те мјере, што је немогуће, или би се морале наметнути унилатерално. Мали су изгледи да се то збиља догоди, ако Република Српска не отвори подземну творницу за обогаћивање урана!

Изазивање изгреда чини се, дакле, као невјеројатно примитивна рачуница који су направили политички неписмени људи. Мобилизација сарајевске руље за поход на Широки Бријег криви је аргумент за претварање цијеле државе у подједнако неуспјешну, корумпирану и злоћудну, фикционално демократску и на папиру централизирану државу, као што је полумртва Федерација БиХ. Напротив, бошњачку федералну јединицу требало би преуредити по узору на Републику Српску, па би ствари одмах неуспоредиво боље функционирале.

Република Српска није бегова чорба попут Федерације БиХ, којом су кажњени Хрвати, који нису добили свој парадржавни ентитет и пропорционално заступство у државним тијелима, него постали дио непроничне творевине, која је и сама заступљена на вишој федералној разини асиметричне БиХ. Било би пуно боље да се сваком Херцеговцу одрапило по тридесет батина - не би пострадало пуно недужних - па онда направила јасна и логична федерација од три ентитета, будући да су баш Хрвати, примјерице, готово потпуно територијализирани, и то од давнине. Ти ентитети не морају имати географски континуитет - ни Република Српска га нема.

То је опћи политички оквир, али како је дошло до изгреда и убојства у Широком Бријегу?

СДA и Хорде зла

Навијачка скупина из Сарајева оружана је претходница, улична формациа попут београдских "Делија" које су уочи рата изазвале масовну тучњаву у Загребу. Обиљежавали су териториј, маркирали политички пројект, а њихов вођа, Загрепчанин Жељко Ражнатовић Aркан, радио је за Милошевићеву политичку полицију. Сарајевске Хорде зла инструмент су СДA и поход на Широки Бријег планиран је као врхунац кампање опструкције државних институција БиХ.

На политичком плану то је почело повлачењем Сулејмана Тихића, предсједника СДA из тзв. прудског процеса, који је био срамежљив покушај да се уговори неко ново, постдејтонско устројство БиХ, које ће задовољити све стрне. Значи, умјесто једностраног укидања Републике Српске, што Сарајево захтијева као да ће се тиме отклонити сви проблеми и Босна постати "нормална", дакле унитарна, анационална демократска држава, лидери странака које заправо представљају народе покушали су у мјестанцу Пруду, потакнути од високог представника, гувернера Босне којега поставља међународна заједница, започети разговор о рапрошману, о неком аранжману који би сачувао федерализам, а повећао ефикасност савезне администрације.

Чим је Тихић започео преговоре, проглашен је националним издајником. У Сарајеву га је дохватио и СДП, који контролира добар дио тиска. Руше га пошто је отворио бок - а социјалдемократи су, уосталом, још већи непријатељи Републике Српске од националиста, они су још жешћи одборници унитарне, "нормалне" бошњачке државе, у којој би већинском народу припао већински удио у власти. Идејна је ситуација као у Београду 1991. И ондје су агресивни унитаристи, националисти које је водио Вук Драшковић били мањина, а већина Слобини посткомунистички централисти.

У Сарајеву доминира босански унитаризам који се темељи на сличним политичким флоскулама. Ви Хрвати, говорили су онда у Београду, стјечете државност кроз федералну републику, но та је ваша држава заправо настала на основи геноцидне НДХ, па као само вам у својој великодушности признали равноправност, не мислите ваљда да је то заиста посве тако и да вриједи према деноминацији истакнутој на уставној папируштини? Зна се тко је џелат, а тко жртва, па из тога проистјече онај стварни аранжман, који, додуше, допушта вашу самобитност, али апстрактну, и нашу доминацију, која се конкретно остварује у животу и у политичким односима. Но, то је цијена злочина...

Рјешење: три цјелине

Дејтонско федерално устројство БиХ требало је осигурати демократска права народа кроз уставне "заштитне механизме", паритет, "кључ", који се примјењује на овим разинама, што је у Босни и иначе увијек гарантирао вањски фактор - турска или аустријска окупациона власт, односно југословенска краљевска или Титова комунистичка диктатура. Aко нема присиле аутоританог режима, или трајне окупације, него влада демокрација, основа аранжмана мора бити оно што већ дјеломице постоји, а једино је могуће трајније рјешење - уставна равнотежа трију територијализираних цјелина, дефинираних у рату. Страшно је што се то догодило, али с обзиром на то да сам се пет година по новинама жестоко борио против ратне политике подјеле, могу сад рећи: треба признати реалност, предувјет за обнову демографске равнотеже јест уредна држава која мирно функционира. И чему, уосталом, опсесија територијем, босанским голетима, кад је бит у расподјели политичке моћи и новца, што мора бити транспарентно и заиста пропорционално броју ентитетских грађана, умјесто комбинаторике и муљажа, мајоризације и компликације какве се сад производе у Федерацији БиХ?

Како би изазвао кризу, СДA је блокирао институције бошњачко-хрватске "мале федерације" те наметао своје кадрове за предсједнике свих заједничких тијела и опструирао избор градоначелника Мостара. Након изгреда и убојства у Широком Бријегу, на предсједника босанскохерцеговачке Владе, српског представника Николу Шпирића, бацили су у Истанбулу пламену бомбу, али тај "сарајевски атентат" на Боспору није успио - ваљда и није било праве накане да се остари - а починиоца је било немогуће пронаћи међу просвједница који су дочекали овог српског функционера босанске државе приликом посјета Турској. У Цариграду, иначе, живи с дјецом жена Хариса Силајџића, члана Предсједништва БиХ, али се није нашла у кругу сумњивих. Та мостарска Хрватица, бивша жена Харисова пајдаша градоначелника Оручевића, једног сликовитог лика предратног босанског подземља, и сама привођена због мањих деликата (џепарење), држи се подаље од медија. Он се чешће слика са Селмом Бајрами, феноменално грађеном муслиманском пјевачицом с Косова. То је прави балкански мултикултурализам!

Блокада институције те широкобријешки сукоб као кулминација напетог стања инсценирани су уочи састанка високих представника међународне заједнице у војној бази Бутмир код Сарајева. Они су ту исказали намјеру да наметну административну интеграцију босанскохерцеговачке државе. Присуствовали су Рехн и Билдт, "васцела Јевропа", а од Aмериканаца замјеник Хилари Клинтон. Дијапазон тих иновација заправо је ограничен, отприлике оно што је било понуђено тзв. априлским пакетом мјера - поједностављење невјеројатно сложеног уставног аранжмана који регулира законодавни процес и ингеренције савезне Владе.
Фиктивна држава

Идеја организатора широкобријешког изгреда навијачке скупине била је, дакле, да се блокадом и нередима изнуди максимум, иако то не може промијенити темељне односе у Босни, али може однос снага у водећој бошњачкој странци СДA. Суљо Тихић, наиме, он је у кризи, а не дејтонска Босна. Послије колапса у Пруду напустио га је ефендија Мустафа Церић, муслимански "топ оф тхе попс", који, заправо, има највећу моћ међу Бошњацима, па само мијења "фронтмене". Практички је ликвидирао Силајџића, који је потпуно пукао, јер му није успио "сребренички маневар" изазивања унутарње кризе у Босни (он је покренуо цијелу кампању око укидања РС-а). Надомјестио га је Тихићем, којега сад миче па гура Фахру Радончића (издавача дневног листа "Aваз") и Бакира Изетбеговића, сина Aлијина.

Бакир би био предсједник да није незгодно због ћаће. Био би и сам Церић да није незгодно због џубе. Партијски маневар против Тихића подржава СДП, којему је најгора мора - реализација бошњачке државе у федералној Босни и Херцеговини, јер би ту били безнадна мањина у односу на клерикалну већину. Како нису спремни на то горко отрежњење - суочење с чињеницом да живе у друштву којим доминира муслимански "ХДЗ на квадрат", они радије обитавају у фиктивном, мултикултуралном, толерантном и доминантно либералном Сарајеву, које сачињавају људи из двије-три уличице око Башчаршије, што оживе са Сарајевским филмским фестивалом па се попуне странцима, који су најбројније пучанство те илузорне оазе, фиктивне државе Shangri-La-ba.
Енклава за Лагумџију

За Златка Лагумџију, либералног предсједника југоносталгичарског СДП-а, који америчку дипломацију придобива за преуређење Босне у "грађанску" државу, у којој ће се народи преталити у анационалне поданике једног комичног етатистичког пројекта, требало би креирати једну засебну, просвијећену босанску енклаву. Ту би он своје идеје могао примјењивати у пракси, без комплота и пропаганде која се шири потицањем мржње против Срба (то је барем најлакше изазвати), интелектуалним специјалним ратом против њихове геноцидне државе те оцрњивањем Милорада Додика, предсједника српске ентитетске владе, као опасног диктатора и Милошевићева сљедбеника.
Додик није ратни лидер

Додик, за разлику од већине бошњачких политичких лидера који сад оперирају на сарајевској сцени, није био међунационалистима који су изазвали и водили прошли рат. Он је припадао реформистима југославенске централе Aнте Марковића, па је увијек био у опозицији Караџићу и Милошевићу, чак и у тренуцима кад се због тога лако могла изгубити глава. Можда он није југоносталгичар, али његов отац, којега сам упознао, засигурно јест, као и већина поштених људи у Босни.

http://in4s.net/x/index.php?option=com_content&view=article&id=13561:2009-10-29-15-27-34&catid=67:drugi-pisu&Itemid=192

Emil Vlajki, Butmir je cirkuska predstava

"REPORTER"

intervju

 

Emil Vlajki, politički filozof

 

Butmir je cirkuska predstava

 

Između SAD i EU postojale su razmirice oko butmirskog paketa, ali, mislim da su ih Amerikanci ubijedili da je najvažnije da se slomi taj otpor Srba prema NATO-u i da čitavu farsu u Butmiru organiziraju tako da na koncu Srbi budu sretni što su se iščupali, što su se uspjeli suprotstaviti prijedlozima unitarizacije BiH i prihvatili NATO kao «daleko manje zlo»

 

Saša Bižić

 

Na političkoj sceni Bosne i Hercegovine, u oktobru 2009. godine, najveću pažnju javnosti privukla su dva skupa u kampu NATO-a i EUFOR-a u Butmiru. Tokom drugog okupljanja, predstavnici Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije, Džejms Stajnberg i Karl Bilt, upoznali su čelnike vodećih stranaka iz Republike Srpske i Federacije sa prijedlogom ustavnih promjena u BiH. Međutim, domaći akteri su odbili taj dokument, naravno, sa različitim obrazloženjima. Poslije neuspješnog «samita na vrhu», zavladala je prilična konfuzija, kada je riječ o procjenama o tome «šta se valja iza brda». Na početku razgovora za «Novi Reporter», politički filozof Emil Vlajki okarakterisao je događaje u Butmiru kao glumu sa preciznim zakulisnim ciljem, mada je istakao da je u prvobitno pripisao drugačije značenje sastancima u vojnoj bazi kod Sarajeva: «Smatram da je čitav taj 'butmirski proces' jedna velika farsa i da skriva nešto drugo, što nema veze s onim što je najavljeno u dokumentu koji je tamo bio u opticaju. To mogu potkrijepiti određenim činjenicama. Najvažnija je ta što sam u jednim stranim novinama pročitao izjavu aktivnog učesnika 'butmirskog procesa' – da su zapadni akteri tih okupljanja znali da će njihova inicijativa biti odbijena. S jedne strane, oni su postavili neprihvatljive zahtjeve pred RS, a s druge strane, prijedlog se uopće nije bavio položajem hrvatskog naroda u BiH. To je pomalo podsjetilo na Rambuje, kada se Madlen Olbrajt hvalila po svijetu kako su oni postavili takve uslove Miloševiću i tadašnjoj jugoslavenskoj vladi koje nijedna zemlja ne bi prihvatila.

 

Novi Reporter: Šta sada tretirate kao suštinu dva sastanka u Butmiru?

Vlajki: Čitav taj «butmirski proces», koji se praktično nije ni odigrao, išao je za najvažnijim ciljem - da se srpska strana privoli da definitivno uđe u NATO. Za razliku od hrvatske i bošnjačke strane, gdje nema oklijevanja, jedino je još srpska strana pokazivala određene sumnje, uz izjave da treba pitati narod i organizirati referendum, zbog toga što su od svih ovdašnjih naroda samo Srbi ispaštali od NATO-a, od agresije na Jugoslaviju i Srbiju, preko bombardiranja Pala, do demonizacije Srba i kojekakvih ucjena s te strane. Znači, kod Srba je, preko pojedinih stranaka i političkih ličnosti, ostalo nekog čojstva i oni su izrazili sumnju u pristupanje BiH, a time i Republike Srpske NATO-u. Pored svega, anketa koju je sproveo NATO u ljeto ove godine pokazala je da 75% Srba iz RS ne želi da uđe u tu vojnu organizaciju. Taj otpor, jedini u regionu, trebalo je slomiti, pošto je Srbija proglasila vojnu neutralnost, a u RS je izražena sumnja da treba pristupiti zapadnoj vojnoj alijansi. Zbog toga je plan bio takav da se daju nemogući uslovi koje će srpska strana odbiti, a kada budu došle u pitanje tzv. evroatlantske integracije, onda će se kazati – eto, mi smo uspjeli odbraniti RS, a to što ćemo ući u NATO predstavlja daleko manji problem nego što je nestajanje Republike Srpske. Išlo se na jedan takav sadržaj, gdje će ovi moći dokazati da su branioci otadžbine, a ulazak u NATO će se pojaviti kao sekundarni problem, tako da se meni čini da je to jedna velika farsa.

 

Kakav značaj ima unutrašnja struktura BiH, s tog stanovišta?

Zapad isključivo zanima ulazak cjelokupnog regiona u NATO, baš njih briga hoće li ostati RS i kako će BiH biti administrativno podijeljena. Oni čak i vole da bude više konflikata u okviru Bosne i Hercegovine i da se ta rana neprestano održava. Jer, čim imate ljude, stranke, entitete i narode koji se svađaju između sebe na određenom teritoriju, Zapad lakše dominira tim teritorijem, to je stvar stara koliko i historija. Prema tome, njih jedino zanima imperijalistička politika tamo gdje njihovi geostrateški i naftni interesi to zahtijevaju, pošto oni sad gube rat u Iraku i Avganistanu, a i Pakistan se pojavio kao novo žarište sukoba i to sve opasnije. Njima je potrebno topovsko meso za imperijalističke ciljeve i oni to sad rješavaju preko NATO-a. jer Amerikanci i Englezi ne mogu više to sami rješavati, kao što su činili u prvoj fazi napada na Irak. Potrebne su im svježe balkanske snage iz Hrvatske, BiH i drugih krajeva. Uzaludne su sve moguće kombinacije oko butmirskog procesa i obnove prudskog procesa, jer je njih baš briga za Srbe, Bošnjake i Hrvate. Svejedno im je kako ćemo se mi ovdje ponašati, za NATO je bitno da budemo pod njihovom kontrolom, zato što im treba izvor ratnika koji će ginuti umjesto Amerikanaca i Britanaca.

 

Ako je jedini cilj događaja u Butmiru da NATO preuzme prostor BiH, čemu onda to pozorište, kada u Federaciji ionako nije bilo nikakvog otpora, dok je u RS negodovanje imalo simbolični karakter?

Ne bih rekao da je to simbolično.

 

U svakom slučaju, manjak entuzijazma za ulazak u NATO je novijeg datuma.

Premijer RS Milorad Dodik je prije par mjeseci, povodom vojne vježbe u Gruziji, izjavljivao kako Srbi treba da se povuku iz NATO - snaga u Gruziji. Mislim da je on po uvjerenju i dalje ostao protiv NATO-a, a sad iz političkih, da ne kažem politikantskih razloga, priča naokolo kako je on osobno za ulazak u NATO. U svakom slučaju, on je političar, ima pravo da svaki dan mijenja mišljenje. Onda kad mu je sjela za vrat politikantska optužnica, koja se priprema u Sarajevu, htio je da dobije na širokoj popularnosti u narodu. Tad je sklopio nekakav privremeni pakt sa Bosićem i SDS-om, koji stoji na vrlo jasnim pozicijama protivljenja ulaska BiH, a samim tim i RS u NATO. Dakle, on lavira, u posljednje vrijeme ne govori o tome, nego govori da su evroatlantske integracije stvar partija, a da je sve ostalo stvar naroda. Ali, ipak se mora shvatiti jedna stvar – Zapad, a posebno Amerikanci, ne vjeruju Srbima. Oni misle, vjerojatno i s pravom, da će Srbi u krajnjoj liniji uvijek stati uz Ruse. Pošto Zapad sad vodi hladni rat protiv Rusije, oni ne žele nikakav remetilački faktor u tom pogledu u regionu, a jedini «remetilački faktor» - to su Srbi, kako u Srbiji, tako i u RS, koji se na ovaj ili onaj način suprotstavljaju NATO - paktu, i to s pravom, pošto su na vlastitoj koži iskusili šta znači NATO, a i dalje to znaju jako dobro.

 

Koliko su, po vašoj procjeni, utemeljene opservacije o nejedinstvu na relaciji Vašington – Brisel, pa čak i među predstavnicima EU, tokom skupova u Butmiru?

Tu ima nečega, jedino je pitanje u kojoj mjeri. Postoje razmirice između evropskog i američkog razumijevanja Evrope. Amerika uvijek smatra da su u Evropi saveznici – vazali, a da su svi drugi sluge i robovi. Evropi je dosta konflikata i ratova, pogotovo na Balkanu. Oni bi htjeli konstruirati ozbiljnu evropsku zajednicu, a Amerikanci ih čitavo vrijeme instrumentaliziraju, u smislu toga da Evropljani ostvaruju tzv. američke nacionalne interese, jer Amerikanci po svim tačkama svijeta, u svemru i crnim rupama, imaju svoje nacionalne interese. Nažalost, Evropa još uvijek uglavnom podliježe tom američkom utjecaju, a da razmirica ima, to je jasno kao dan, ali je isto jasno da Amerikanci unutar tih razmirica uvijek ostaju kao pobjednici, odnosno, u krajnjoj liniji nameću svoju volju. Razmirice su postojale i oko butmirskog paketa, ali, mislim da su ih Amerikanci ubijedili, da je najvažnije za Evropu, a naravno i za SAD, da slome taj otpor Srba prema NATO-u i da čitavu cirkusku predstavu u Butmiru organiziraju tako da na koncu Srbi budu sretni što su se iščupali, što su se uspjeli suprotstaviti prijedlozima unitarizacije BiH i prihvatili NATO kao «daleko manje zlo».

 

Kako ocjenjujete odnos Rusije i Srbije prema aktuelnim tokovima u BiH?

Rusi, koji ponovo stižu na svjetsku scenu, imaju dovoljno unutarnjih problema. Za njih je Balkan još uvijek predaleko, a naftni «Južni tok» biće operativan za dvadesetak godina. Naravno, oni će ispoljavati interes prema onom što je srpsko i pravoslavno, ali ne u prevelikoj mjeri. S druge strane, Srbi u Srbiji i RS malo igraju i na kartu Rusa i na kartu Zapada, jer nemaju drugog izbora, ali, u prelomnim situacijama, kao što je kosovska kriza, Rusi nisu ništa pomogli i prihvatili su da Srbi praktično pristanu na Kosovo - republiku, na odvajanje tog teritorija kao samostalne države. Čitava politika Borisa Tadića ide u tom smjeru, a to znači da se faktički, a ne teorijski, prihvati secesija Kosmeta. Priča o borbi mirnim sredstvima, preko međunarodnog prava, predstavlja najobičniju glupost. To je čisti vid kapitulacije. Kosmet je za Zapad nešto što postoji kao samostalna država. Ruska ekipa to zna. Rusi daju formalnu pomoć i podršku beogradskom establišmentu da se u međunarodnim relacijama kosovsko pitanje i dalje pominje kao da nije rješeno, ali, to su gluposti, jer svi znaju da je taj teritorij,kako sada stvari stoje, izgubljen. Međutim, utješno je da se pruža neka pomoć u tom pogledu. Rusi se nalaze u nezgodnoj situaciji, mogu oni pričati koliko god hoće, da Kosmet i Južna Osetija nisu ista stvar, ali je jasno da se u oba slučaja nešto odvaja od nečega. Kakve god egzibicije izvodili, oni ne mogu u jednom slučaju braniti jednu stvar, a na drugom slučaju to negirati. Što se oni u Osetiji nisu borili pravnim sredstvima, nego su ušli sa trupama? Dakle, na silu se može jedino odgovarati silom, a famozno međunarodno pravo je pravo Zapada. Sve međunarodne institucije su zapadne institucije, a sve zapadne institucije, od Ujedinjenih nacija do MMF-a i Svjetske banke, postoje da bi se održavala dominacija Zapada u svijetu.

 

Može li današnja ruska politika uticati na povoljniji status RS?

Nije li nedavno ruski ambasador u BH povodom drugih pitanja, vezanih za opstanak RS, u svom intervjuu rekao: «Znate šta, mi ne možemo biti veći Srbi od Srba». Ta rečenica se često provlači u izjavama predstavnika Rusije i oni to govore s pravom. Neće se oni sad boriti za srpske interese na Kosmetu ili u RS ako I sami Srbi oklijevaju u tom pogledu. Mogu eventualno pružiti neku verbalnu podršku, ali, neće ići dalje od toga. Imali su prilike da se kroz Savjet za implementaciju mira u nekoliko navrata suprotstave odlukama visokih predstavnika, prenosu nadležnosti i degradaciji srpskog naroda u BiH, pa to nisu uradili.

 

Kakvi mehanizmi im stoje na raspolaganju da učine nešto više?

Stoji im na raspolaganju da kažu – znate šta, vi uradite to i imaćete te i te konskvence, na političkom, vojnom i ne znam kom planu. Pogledajte šta rade za Iran. Upozorenje Zapadu: "možete sve raditi, samo ne smijete dirati Iran". Šta mislite, da ne bi Zapad odavno intervenirao u Iranu, da Rusi nisu rekli «njet». Iran se praktično održava zahvaljujući aktivnoj ruskoj podršci, koju Srbija i srpski narod zbog svojih oklijevanja nemaju u ovom času, kao što se Sjeverna Koreja održava zahvaljujući kineskoj intervenciji.

 

Da li je u postojećim okolnostima moguć dogovor domaćih političkih aktera, bez zapadnog patronata, o stabilnoj unutrašnjoj strukturi BiH?

Kada bi naši političari, pogotovo srpski i hrvatski, znali razmišljati, što naravno ne znaju, pošto su kod nas uglavnom mediokriteti na vlasti, onda bi oni mogli nešto uraditi u tom pogledu. Evo konkretnog primjera - nedavno je član Predsjedništva BiH Željko Komšić komentirao Dodikove izjave o referendumu. Rekao je da je referendum preozbiljno pitanje da bi se njime rješavale neke sitne stvari u entitetima, uz konstataciju da su krupne stvari koje se tiču promjene Ustava BiH nešto za što treba pitati čitav narod. Da su ovi naši političari na srpskoj i hrvatskoj strani inteligentni, oni bi uhvatili Komšića za riječ i organizirali referendum o trećem entitetu u BiH. Na koncu, to je bio moj prijedlog u jednom intervjuu prije Komšićeve izjave, ali, meni upravo paše ovo što je Komšić rekao. Jer, ja bih volio da se kaže - ti si izjavio da treba organizirati referendum kad se radi o ozbiljnim stvarima na nivou BiH. Lijepo, onda ćemo ga organizirati i o trećem entitetu.

 

Čini se da su sve tri strane oprezne prema takvim eksperimentima zbog nepostojanja pouzdanih statističkih podataka u etničkoj strukturi BiH. U politici treba znati nešto i riskirati. Dakle, može biti da su Bošnjaci prešli 50 posto, a može biti i da nisu. Meni se čini da nisu, ali se ta mišljenja mogu potvrditi jedino kroz praksu, pošto nema nikakvog popisa stanovništva. Što se referenduma o trećem entitetu tiče, Komšićeva ideja je apsolutno dobra, jer to mijenja cjelokupnu unutrašnju strukturu BiH i praktično osnažuje podjelu BiH po entitetskom, a i nacionalnom principu, a daje osnovu za mogući građanski put BiH. Po meni, to je izuzetno važno u ovom času, jer nakon ovih ratova, spirala nasilja i svih čuda koje smo pravili jedni drugima besmisleno je tražiti da se bilo ko u BiH međusobno voli. Moramo početi sa suživotom jednih pored drugih, pomalo graditi neku interakciju u stvarnom životu. Prema tome, ja bih uhvatio Komšića za rijeć i u Parlamentu BiH nametnuo organiziranje referenduma o trećem entitetu na nivou Bosne i Hercegovine, pa neka se građani čitave zemlje izjasne. Pošto ne mislim da se situacija u nacionalnim i vjerskim osjećajima izmjenila od  1992. kada su Hrvati i Bošnjaci preglasali Srbe, uvjeren sam da bi se nešto drugačija većina uspostavila i ovoj situaciji, odnosno, da bi treći entitet bio izglasan voljom naroda BiH.

 

Nedavno ste bili u Belgiji, s ciljem da se na licu mjesta upoznate s državno-pravnom organizacijom te zemlje. Postoje li elementi njihovog sistema koji mogu da budu od koristi u BiH?

Belgija je multinacionalna i multientitetska zajednica, isto kao i BiH, gdje se Flamanci i Valonci mrze kao pas i mačka, a osim toga se i ne razumiju, pošto su njihovi jezici totalno različiti. Flamanci i Valonci imaju apsolutno neovisne ekonomije, imaju svega nekoliko zajedničkih institucija – vanjski poslovi, trgovina, obrana i socijalno osiguranje. I to funkcionira sjajno. Kod njih, kad su krize, ne mogu sastaviti vladu i izabrati premijera i po deset mjeseci. Za to vrijeme država funkcionira, zato jer i Flandrija i Valonija imaju svoje posebne vlade koje savršeno funkcioniraju, bez ove savezne vlade. Dakle, nema nikakvog problema da jedna takva zemlja, koja je stup Evropske zajednice u mnogo čemu, da ona bude dio EU, a da to jedna BiH ne bude. Također, evropski projekat regionalizacije ne predviđa države, već predviđa regije kao osnovne subjekte, koji imaju čak i vanjskopolitičku dimenziju, a da ne govorimo o ekonomskoj i kulturnoj dimenziji.

 

ANT: Osnovna uloga NATO-a

 

Smatrate da je istinska funkcija NATO-a na ovom prostoru - neutralizacija Srba. Kako tumačite tu tezu?

Daću vrlo konkretan primjer, gdje se jasno vidi koja je prava uloga NATO-a ovdje. Ja sam u razgovorima sa nekim parlamentarcima iz RS postavio pitanje, koje je naizgled retoričke naravi - zbog čega su pristali da se odreknu grba i himne? Onda su oni meni pokušali objasniti kako je to došlo do Ustavnog suda, kako je rečeno da tako mora biti, da to vrijeđe ne znam čije nacionalne interese, dakle, gluposti koje uobičajeno slušamo. Ja sam njima rekao – koliko znam, svaki narod u multietničkim zajednicama, a ima svega nekoliko država u Evropi koje nisu multietničke, ima svoju himnu i grb. Drugim narodima koji žive u istim tim multietničkim državnim cjelinama nimalo ne smeta što ovi to imaju i ne smatraju da su time porijeđeni njihovi nacionalni interesi. Eto, Hrvati su imali šahovnicu u grbu Jugoslavije, Albanci na Kosmetu su isto imali svoja obilježja u vrijeme SFRJ, pa to nikom nije previše smetalo. Valonci ili Flamanci imaju svoj grb i himnu, Katalonci i Baski isto i to ne povrijeđuje ničije nacionalne interese, ovih nacija koje žive skupa s njima.

 

Oni u BiH kojima to ipak smeta tvrde da je riječ o obilježjima pod kojima se ubijalo u posljednjem ratu.  

Ubijalo se i pod šahovnicom, pa šta onda. Sada bi Srbi u Hrvatskoj trebalo da kažu - znate šta, vi ne biste trebali upotrebljavati šahovnicu i «Lijepu našu» zbog toga što su to bili praktično ustaški simboli. Da ne idem dalje, jer su po himnom Njemačke uništavani čitavi narodi - Jevreji, Rusi, Romi itd. pa međunarodna zajednica priznaje njihovu himnu i ne pravi od toga nikakvu propagandu, niti to ikome smeta. Onda su mi parlamentarci iz RS rekli - pa šta vi predlažete. Ja sam odgovorio – sazovite sutra skupštinu i uvedite ponovo vaše simbole. Uzvratili su – pa, ne može to, profesore Vlajki, to je pravna procedura. Zaključio sam – pravo su ovdje nametali oni koji su došli izvana, to nije pravo Srba, Hrvata i muslimana. Onda su oni došli do poente – nas bi posmjenjivali. Ja sam primjetio – dobro je što bi vas posmjenjivali, došla bi nova skupština, pa bi izglasala istu stvar. Kažu – okupirali bi onda glavne institucije RS. Odgovorio sam - drago mi je što ste to rekli, sad vidite čemu suštinski služi organizacija u koju vi hoćete da uđete. Dakle, oni bi radi grba i himne okupirali ovdje institucije, kako bi zabranili srpskom narodu da ima svoj grb i himnu. Ako je to osnovna uloga NATO-a na ovim područjima, onda se morate ponositi time da vas čitavo vrijeme neko mlati i lupa po glavi, demonizira, uništava, bombardira, a vi to i dalje želite. Znači, ako bi oni u krajnjoj liniji upotrebili silu da zaštite bošnjačke interese i njihovu povrijeđenost zbog himne i grba srpskog naroda, onda je jasno čemu u krajnjoj liniji služi ta sila. A ona se ne primjenjuje prema Bošnjacima ili Hrvatima.

 

Почело суђење Радовану Караџићу

27.10.2009

Александар МЕЗЈАЈЕВ

Почело суђење Радовану Караџићу

Судски процес против председника Републике Српске у Босни и Херцеговини, Радована Караџића, почео је 26. октобра. Процес је почео без оптуженог, који је одбио да дође у судницу. Он је за то имао јаке разлоге: иако је тужилаштво сачинило оптужницу још пре 14 година, она је стално подвргавана изменама. Последњи пут измене су унете у оптужницу 19. октобра. А то значи да је оптужени за припреме своје одбране имао седам дана, што је случај без преседана чак и за Хашки трибунал.

Медији су током последњих година оптуживали Радована Караџића за све смртне грехе. Према последњој верзији оптужнице Међународног трибунала за бившу Југославију, њему се стављају на терет: депортација, прогони, убиства, терор над цивилним становништвом, узимање талаца и, најзад, геноцид. Територијални захват догађаја је половина Босне, али су, додуше, лоцирана два главна региона – Сарајево и Сребреница. Радована Караџића оптужују да је он, тобоже, разрадио и систематично спровео план геноцида босанских муслимана и Хрвата. Тужилац Тигер је, тврдећи да је Караџић отворено испољавао свој „геноцидни наум", наводио, на пример, овакве његове речи: „Зар ви не схватате да ћете нестати? Многи од нас ће погинути, али вас неће бити уопште!" Тужилац само није напоменуо да је Караџић говорио о плановима бошњака да започну рат, тојест, његове речи нису биле „откривање наума", како то покушава да представи тужилац, већ упозорење безумним босанским властима.

Наводећи своје „доказе" тужилац је поновио лаж о изјави председника парламента српског народа у Босни М.Крајишника, који је казао, да „ми морамо да почнемо...етничку поделу на терену". Та је фраза већ употребљена против самног М.Крајишника, који је на основу те изјаве проглашен човеком који „поседује геноцидни наум", те је стога осуђен на 27 година робије. Веза између Крајишника и Р.Караџића је очигледна – обојица су заузимала високе државничке положаје у Републици Српској, њихова имена налазе се на списку „чланова заједничке злочиначке групе", па је чак и на суђењу у Међународном трибуналу за бившу Југославију био један те исти тужилац! А фраза Момчила Крајишника била је само апел да се испуни споразум који је разрадио специјални представник Европске заједнице Кутиљеро, којим је и била предвиђена етничка подела на терену. Кривотворење је толико очигледно да његова примена у осуди Крајишника изгледа као евидентно насиље. О томе шта суд припрема за Радована Караџића говори поновљено коришћење тог „доказа" већ у процесу против самог Караџића (1).

Главна оптужба против Р.Караџића ће, наравно, бити догађаји у Сребреници јула 1995. године, које је Међународни трибунал за бившу Југославију већ оквалификовао као геноцид. Међутим, процес Караџићу може постати преломни за такву квалификацију. Ствар је у томе што су већ пристали да се у својству Караџићевих сведока појаве ветерани холандског батаљона, који су се налазили у саставу мировних снага ОУН у Сребреници. И већ је познато шта ће они, заправо, изјавити. Пре свега, они ће сведочити о томе, да се бошњаци из Сребренице могу назвати како год хоћете, али нипошто мирним грађанима, па према томе, ни невиним жртвама. Нарочито активна организација под дирљивим називом „Мајке Сребренице", наравно, изазива природно саосећање са тугом мајки које су изгубиле најближе. Али те мајке Сребренице одлично знају да су њихова деца у току неколико година до јула 1995. године вршила најсвирепије злочине против Срба. И та организација је крајње заинтересована за то, да се из историје избришу сва свеочанства геноцида који су чинила њихова деца.

Неколико дана пре почетка процеса Радовану Караџићу у Босни су се, па чак и испред зграде Међународног трибунала за бившу Југославију, одвијали чудни догађаји: спаљивани су портрети...да, наравно, Караџића, али не само њега. Спаљивани су и портрети председника Међународног трибунала за бившу Југославију П.Робинсона, потпредседника трибунала О.Гон-Квона , па чак и главног тужиоца С.Брамерца!. Зашто су се толико разљутили бошњаци? Зар да се они љуте на необјектиовни трибунал, који је у потпуности оправдао њиховог хероја-касапина Насера Орића и хладнокрвног убицу Сефера Халиловића?

Формално је незадовољство бошњака изазвао захтев судског већа тужилаштву да смањи обим оптужнице. Заиста, у таквом обиму оптужница постаје рогобатна и практични неуправљива. Међутим, управо у томе и јесте „цака" – позната тактика Међународног трибунала за бившу Југославију - да суди до смрти. Циљ састављања оптужнице сличног обима састоји се управо у томе, да у годинама суђења оптужени умре, па тако суд неће ни морати да разматра аргументе одбране. Међутим, у суштини је незадовољство бошњака скопчано с тиме што је Радовану Караџићу (за сада) дозвољено да се сам брани. То за „Мајке Сребренице" и власти Босне значи и разобличавање њиховог мита. Али је мит који су они створили толико страшан, да ће његово разобличавање приморати свет да занеми. Није случајно што је, сем спаљивања портрета, руководство „Мајке Сребренице" изјавило да ће одбити да сведочи на процесу.

А и сам трибунал тешко да ће допустити разобличавање мита о геноциду муслимана. Подсетимо да је на процесу Слободану Милошевићу сведок, генерал Ф.Морион, означио догађаје из јула 1995. године у Сребреници као „паклени круг освете". Да, неће хтети „Мајке Сребренице" да поново слушају француског генерала о томе, да су до јула 1995. године њихова деца „клала Србе за време сваког православног празника".

Што се тиче друге „кобне" оптужбе против Караџића – опсаде и гранатирања Сарајева, Радован Караџић је захтевао од трибунала да се влади низа земаља НАТО (Канаде, САД, Данске, Шведске, Норвешке, Белгије и Холандије) упуте захтеви да доставе расположиве информације које се тичу кривице за гранатирање управо босанске стране. О томе како се трибунал и њихове газде прибојавају сличних захтева, говори последња одлука Апелационог већа Међународног трибунала за бившу Југославију у вези са такозваним „Споразумом са Холбруком" – трибунал је забранио такве претресе.

Одбрана Радована Караџића гради се на једноставном принципу. Он одбацује све оптужбе у целости. (2). Лична одбрана Р.Караџића изазива мучну мржњу и самог суда. На пример, у последњој одлуци трибунала, којом је Караџићу одбијен захтев да му се да додатно време за припрему одбране, садржи се отровна фраза: „Доневши одлуку да се брани сам, оптужени је свесно одбио све предности које пружа одбрана уз посредство адвоката". Та фраза изузетно добро говори о томе какву ће тактику примењивати суд: изнуривати Караџића. Управо је таква тактика примењивана још једном пре почетка суђења: након што је Караџић провео неколико месеци припремајући се за одговор на оптужницу за злочине, који су, тобоже, извршени у низу општинских подручја у Босни, оптужница је потом искључила управо те територије из оптужнице!. На тај начин Караџић је узалуд истрошио све то време, а да није учврстио своју одбрану ни за јоту. Оцењујући данашње одбијање Караџића да дође у судницу треба имати у виду да сву одговорност за то сноси сам трибунал. Чак штавише, Међународни трибунал за бившу Југславију једноставно је испровоцирао Караџића да се оптужени не појави у судници. То није учињено случајно: трибунал покушава да пронађе основе да Караџића лиши права на личну одбрану, и тражи повод да му насилно наметне адвоката. По свој прилици, они схватају да док се Караџић брани сам, они неће успети ништа да докажу. Да, наравно, лагаће као и обично, али ништа неће моћи доказати. Није искључена ни друга варијанта – Караџић може бити насилним путем доведен у судницу. Било је већ таквих преседана.

Уосталом, то још једном показује да тужилаштво нема никаквих доказа, ако се већ спушта на такве гране подлости, која говори и о димензијама личности тужилаца Међународног трибунала за бившу Југославију.

Важно је напоменути да је Радован Караџић већ сведочио у Међународном трибуналу. Догодило се то у новембру 2008. године када је Караџић сведочио као сведок одбране на суђењу М.Крајишнику, када се показао као човек од поштења: он је у целости одбацио све оптужбе против Крајишника, преузимајући каткада на себе сву одговорност. Тако је, на пример, он изјавио да је наименовање генерала Младића за команданта армије босанских Срба била његова лична одлука, без обзира на потпис Крајишника под наименовањем, и да једино он, Караџић, сноси за то одговорност. (3). Узгред речено, аналогну моралну позицију заузимао је на свом процесу и Слободан Милошевић, који углавном није бранио себе, већ друге. С тим у вези треба навести цитат из излагања Слободана Милошевића у септембру 2004. године о главном сведоку против Караџића – М.Дероњићу, бившем његовом подчињеном. С.Милошевић је овако окарактерисао М.Дероњића: „ Ви сте имали сведочења М.Дероњића о којима се не би могло чак ни са мајком рођеном разговарати, имајући у виду оно што је учинио и написао: да је он побио цело село, претходно му гарантовавши безбедност! Ви сте му све то опростили само да би лагао против Караџића.Али ви имате наредбу Караџића војсци у Сребреници да се брине о цивилном становништву, да поштује Женевску конвенцију. То је у писменом облику било прослеђено војсци, а пред вама се појављује некакав Дероњић који је, тобоже, шапнуо Караџићу да га нико не чује, да их све треба побити. То је таква будалаштина да нема смисла о томе ни говорити". М.Дероњић треба да буде главни сведок против Караџића, јер је једино он, тобоже, добио директно наређење за убијање у Сребреници. Али ево муке: издржавајући своју казну у шведској тамници, Дероњић је умро. Треба рећи да не би баш свако могао да лаже у присуству свог команданта. И зашто онда ризиковати, тим пре што је на основу сведочења Дероњића већ изречено неколико кривичних пресуда.

Дакле, део процеса у коме тужилац има реч против Караџића је почео. Тужилац је добио 300 сати. То се може претворити у године. С једне стране, дати процес је потребан трибуналу ради продужења сопственог живота, а с друге – он може да му нанесе смртноносни ударац. Имајући у виду да се Караџић брани лично, првих 300 сати процеса треба да буде са мегатонама лажи које је припремило тужилаштво, али и предочавањем важне и, могуће је, досад непознате информације. Пре неколико дана Р.Караџић је упутио писмо Савету безбедности ОУН са захтевом да се „ратификује" његов споразум са бившим, 1996. године, специјалним представником председника САД Ричардом Холбруком (по том споразуму је Р.Караџић у замену за напуштање политике добио имунитет од гоњења од стране Међународног трибунала за бившу Југославију). Одговора још нема, и тешко да ће га бити. Главно је, међутим, у нечем другом: Караџић је показао да, без обзира на одрицање од права да се обави расправа о датом споразуму, он неће ћутати. Суђење ће бити тешко. Караџић намерава да се бори из све снаге.

________________

Александар Борисович МЕЗЈАЈЕВ, магистар правних наука, доцент, шеф катедре за међународно право Академије за управу (Казањ)

 

(1) Види документ МТБЈ: Prosecutor v. Radovan Karadzic, Prosecution's Final Pre-Trial Brief. Para 40/

(2) Види документ МТБЈ: Prosecutor v. Radovan Karadzic, Karadzic's Pre-Trial Brief, 29 June 2009.

(3) Види стенограм заседања у процесу Тужилац против М.Крајишника од 5. новембра 2008. године.

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2552

Srpska trn u američkom oku

Srpska trn u američkom oku

D. M.-R. Đ. | 26.10.2009 19:30

Butmir nema legalitet, legimititet i jednostavno nema izgleda za bilo kakve pozitivne rezultate.

To je jednostavno još jedna varijanta vašingtonskog programa slabljenja i konačnog raspuštanja Republike Srpske. Taj program intenziviran je povratkom pristalica bivšeg predsjednika Bila Klintona u Stejt department.

Ovo je u intervjuu za "Fokus" kazao predsjednik Savjeta za Kosovo i Metohiju SAD i bivši saradnik Senata SAD, jedan od vodećih spoljnopolitičkih analitičara, Džems Džatras.

- Butmir ne može imati nikakav status bez učešća svih garanta Dejtona, a to podrazumijeva uključivanje Rusije u bilo kakve dogovore i razgovore o budućnosti BiH - naveo je Džatras.

FOKUS: Butmirski proces, uprkos velikim očekivanjima, neće donijeti ništa novo u BiH. Zbog čega?

DŽATRAS: Velika očekivanja - od koga tačno? Kao prvo, potrebno je promijeniti mišljenje da je Butmir proces. Tu se radi o nizu dva sastanka, sazvana na američku inicijativu, ad hok forum sastavljen od političara koji nemaju snage ili ustavnu moć ili, popularno, mandat da se obavezuju na bilo koje fundamentalne promjene, čak i ako su htjeli da se to učini. Proces podrazumijeva linearni pokret iz nekih startnih pozicija u ishode, koji su kvalitativno drugačiji. S obzirom na to, Butmir nije proces. To je jednostavno druga varijanta istog, odnosno, vašingtonski program da oslabi i onda raspusti RS, u cilju stvaranja muslimanske dominacije u unitarnoj državi u BiH.

FOKUS: Mnogi analitičari skloni su tvrdnjama da je predloženi paket ustavnih promjena novi fijasko politike SAD i EU u BiH. Mislite li vi da je tako?

DŽATRAS: Jedini fijasko u očima butmirskih dizajnera jeste taj što im program da se oslobode RS do sada nije uspio. Opasnost za RS predstavlja pokušaj da oslabe integritet RS u svojim opcijama Dejtona. Na kraju krajeva, ekstremni zamjenik državnog sekretara, Džems Štajnberg, definisao je to tako da je cilj da se dođe do "kompromisa" i to između, na jednom kraju, statusa kvo i, na drugom kraju, unitarne države. Kompromis može da podrazumijeva samo korake ka unitarizmu, što znači muslimansku dominaciju u većinskoj nemuslimanskoj državi. Ovo je cilj svjesne politike Stejt departmenta. Kažem, Stejt departmenta, a ne američke politike. U SAD nije bilo nijedne debate kroz koju bi se dala ponovna ocjena naših ciljeva i interesa na Balkanu. Evropljani su tu takođe krivi. Kao što je moj kolega dr Srđa Trifković nedavno naveo u jednom intervjuu, EU će se povući iz cijele priče i time će omogućiti da američka priča o bosanskom buretu baruta postane stvarnost. Ako to počne izgledati kao program Vašingtona, stvari će krenuti na gore, ne na bolje, a Evropljani, koji imaju mnogo više da izgube zbog toga i kojima je muka od diktiranja iz Vašingtona, ići će korak unazad. U ovom slučaju, važno je da Republika Srpska apeluje na podršku Rusije. 

FOKUS: Dakle, smatrate da je aktuelna američka administracija imala određene skrivene namjere u butmirskoj priči?

DŽATRAS: Ciljevi američke politike očigledni su svakome ko je prati od 1992. godine. Moj strah je da lideri RS mogu doći u iskušenje da povjeruju Vašingtonu da je promijenio priču i da razumnije postupa u ovom slučaju. 

FOKUS: Mislite li da će Butmir opametiti Vašington, odnosno da li će SAD napokon shvatiti da rješenja koja odgovaraju samo jednom od tri konstitutivna naroda u BiH nikako ne mogu biti dobra za BiH u cjelini?

DŽATRAS: Jedina stvar koja će opametiti kreatore butmirskog paketa vidljiv je i opipljiv neuspjeh, koji će biti registrovan i u Vašingtonu i u Briselu. Oni se moraju oduprijeti tome i moraju odbiti da budu usisani u nepoštene pretpostavke o Butmiru. Vrsta ljudi koja radi u Stejt departmentu, a možda i njih nekoliko ovdje, nikada neće htjeti da razumije ništa drugo osim zaključka da je BiH po Silajdžićevom ukusu, da Beograd mora priznati nezavisnost Kosova i da se 11. jul prizna kao dan sjećanja na navodni genocid na Balkanu.

FOKUS: Ima li nade za BiH?

DŽATRAS: Vjerovatno ne, ali postoji nada za RS. To je održiva i demokratski bazirana državna zajednica, dok "Republika Bosna i Hercegovina" nije nijedno od tih stvari. RS može biti sačuvana i mora biti sačuvana, ne zbog sigurnosti Srba, već zarad trajne postjugoslovenske arhitekture u Jugoistočnoj Evropi. To je ono na što svi oni kojima je stalo do mira, stabilnosti i pravde u bivšoj Jugoslaviji treba da se fokusiraju.

Obamina administracija izrazito antisrpska

Antisrpstvo je u srži Obamine administracije, čak više nego što je to bilo u vrijeme Buša, iz razloga što se mnogo Klintonovih kadrova vratilo na vlast i zato što je to sada demokratska administracija.

Po notama Vašingtona

Korijeni problema su u Vašingtonu. Lokalni ljudi jednostavno rade ono što im je rečeno. Nijedan ambasador SAD u regionu nije nikada pokušao da se suprotstavi linijama koje su diktirali iz Vašingtona.

Čak i ako su oni rekli nešto protivriječno, kao što je Vilijam Montgomeri rekao u vezi sa Bosnom, četiri mjeseca prije ili Čarls Kraford u julu prošle godine, to se sve dešava mnogo godina nakon što su napustili to radno mjesto.

http://www.fokus.ba/vidi.php?rub=2&vijest=24890

Успостављање нове колонијалне власти: Косово под надзором EULEX

Александар МЕЗЈАЈЕВ

 

Успостављање нове колонијалне власти: Косово под надзором EULEX

Савет безбедности ОУН је 15. октобра размотрио извештај Генералног секретара ОУН о ситуацији на Косову (Србија). Међутим, по први пут такав извештај садржи информацију која се не односи толико на делатност Мисије ОУН на Косову (УНМИК), колико на делатност самозване мисије Европске уније, такозвани EULEX. То одражава реалност ситуације. Мисија ОУН на Косову сведена је на присуство тек у два града – Приштину и Косовску Митровицу. Број припадника УНМИК данас је доведен до пет стотина сарадника, од којих су полицајци само њих... осморица. На тој позадини више од две и по хиљаде припадника мисије EULEX, која је започела свој рад од априла ове године, говори, збиља, ко је реални газда на Косову. Ово преношење контроле са УНМИК на самозвани EULEX Генерални секретар ОУН је назвао „планском реконфигурацијом".

Дакле, извештај Генералног секретара о Мисији ОУН испао је, у суштини, извештај о мисији Европске уније. Испада тако да је Генерални секретар, под изговором „повећања значаја делатности других структура", покушао да на неки начин легитимизира делатност EULEX. Међутим, главно питање – које су правне основе за долазак полицајаца ЕУ на Косово – није добило одговор. То доводи у сумњу легитимитет и самог извештаја Генералног секретара. И заиста, ни Србија, па чак ни бандитска влада Косова нису примљени у Европску унију. И какве су онда основе за упад у Србију нових „евровласти"? Занимљиво је то, да ако је раније Европа, организујући сличне врсте колонијалних мисија, покушавала да смисли, макар безочна и формална, али каква таква објашњења, овог пута чак није ни покушала да било шта смисли: Срби морају да то просто прогутају.

Уосталом, EULEX за сада не контролише у потпуности ситуацију, о чему говори, на пример, чињеница да је специјална група за борбу против тероризма била преведена из EULEX-а у састав косовске полиције. Ефикасност сличне „борбе" против терориста је очигледна. Такође, оставља снажан утисак то што су експерти EULEX „предочили косовским властима предлоге у погледу режима за борбу против прања новца на Косову! Звучи збиља као изругивање.

Неоколонијални надзор и контрола ЕУ на Косову проширује се и на судски систем. У свим судовима Косова ангажоване су судије из земаља ЕУ (такозвани „међународни" судије). Недавно је један од таквих хибридних судова изрекао пресуду косовском Србину за „распиривање мржње на националној основи". А да би одржао свој реноме објективног правосуђа, суд такође разматра дело косовског албанца, окривљеног за преступе марта 2004. године, када се догодио други талас етничког чишћења на Косову. Привлачи пажњу чињеница, да је окривљени био један једини (иако је чишћење извршено на читавој територији Косова) за кога је запрећена казна од једне године и девет месеци. Подсетимо да је у марту 2004. године убијено и истерано из својх кућа на десетине хиљада Срба, а спаљено је на стотине православних цркава.

Није пропустио Генерални секретар ОУН ни да легитимизира „независност" Косова, нагласивши да је број држава, које су признале ту творевину, достигао до шездесет и две. Уосталом, треба истаћи да је ове године Косово признало тек девет земаља, од којих је само једна већа (Саудијска Арабија), а остале су - микроскопска острва (Малдиви, Палау, Комори, Доминиканска Рпеублика итд.). При том у последња три месеца није било признавања чак ни од острва. По свој прилици, резерве за признавања су исцрпене. Додуше, нама су у датом случају важни само расположење Генералног секретара и интонација његовог извештаја – а они су на колосеку отаџбинске политике Бан Ки Муна – Кореје, која је признала Косово још прошле године. Очигледно је да Бан КИ Мун користи свој службени положај за промовисање политике појединих држава, укључујући и своју сопствену. Није тешко погодити ко је сепаратистима Косова осигурао потпуни и неограничени доступ у салу Генералне скупштине и у друге органе Организације уједињених нација на започетом у септембру 64 заседању Генералне скупштине ОУН.

Занимљива страна извештаја Генералног екретара је и то, што он у више наврата указује на „независност" и Мисију ОУН и EULEX. Генерални секретар наводи „стравичне" приче о позивима од стране неких косовскоалбанских организација (типа „Ветевендосје") о укидању УНМИК, о непризнавању од стране самопроглашених власти улоге УНМИК у спровођењу новембарских избора. Мора привући пажњу извештај Генералног секретара ОУН и о томе, да УНМИК „наставља да доприноси учешћу Косова у раду међународних и регионалних форума". По ком то правном основу тобоже неутрална Мисија ОУН то чини, не каже се у извештају, али је ипак тај правац делатности УНМИК подржан од стране низа чланова Савета безбедности, пре свега од стране Британије.

Важно је истаћи да је поводом предстојећих локалних избора 15. новембра (првих од тренутка проглашења „независности") позната по својој строгоћи у односу на поштење избора ОЕБС изјавила, како неће обављати никакве функције у процесу мониторинга, надгледања и пребројавања гласова. Највероватније је да ОЕБС у поптуности верује косовским бандитима.

Па и без обзира на то што демократија у „независном Косову" „корача сумњивим корацима", процес повратка људи на Косово практично је изостао. Срби не могу да се врате, а албанци, који су отишли у Европу – неће да се врате. Иако актуелне власти европских земаља желе да се избаве од „несрећних жртава Милошевићевог режима", па је у последњих пола године из земаља Европе на Косово „недобровољно враћено" преко 700 људи. А Срби немају куд да се врате - њихове куће су или спаљене до темеља, или су у њих усељени албанци. А да се Срби не би могли ни вратити, на томе се порадило још у 80-им годинама прошлог века, када су српске куће најпре куповане за велике паре (од првих Срба), а потом у бесцење (од оних који су остали насамо са албанцима, или од албанаца који су уселили у те куће). О томе су подробније гоорили ведоци на процесу Слободану Милошевићу у трибуналу за бившу Југославију. Сем тога, нове власти Косова лишавају преостале тамо Србе докумената, не признајући им изводе из матичних књига рођених које су издале српске власти до 1999. године!

За време дискусија о датом извештају у Савету безбедности државе су се одредиле према догађајима на Косову последњих месеци. Као прво, треба истаћи став низа чланова Савета безбедности, који су отворено иступили против територијалне целовитости Србије и изразили своју радост због настављеног признавања независности Косова и спремност да и даље пружају подршку сепаратистима (поред осталог, САД, Аустрија и Јапан). Представник Француске је цинично изјавио да „иако ми је познато шта значи независност Косова за Србију, ми настављамо да пружамо подршку независности Косова". Посебно је злобна изгледала подршка независности Косова од стране представника Турске. Као што је познато, Турци су посезали на независност Србије током последњих столећа са завидном упорношћу. Истовремено су неки чланови Савеза безбедности били опрезнији и истакли, да Међународни суд ОУН још није изнео свој консултативни закључак о законитости једностраног проглашеља независности Косова (Мексико).

На жалост, противуречна је била позиција Кине. Формално потврђујући своју подршку територијалној целовитости Србије, Кина се ипак заложила за што скорију „интеграцију српске заједнице у Косово". С тим у вези морамо се присетити, да Кина у суштини наступа у јединственом фронту са западним земљама и у Међународном трибуналу за бившу Југославију, учествујући у отвореном обрачуну са Србима. Такав став је веома рискантан за Кину, у којој није баш све потаман у погледу „интеграција" Ујгура и Тибетанаца.

Изазовно је дрско било излагање Скендера Хисенија „са Косова". Он је стално називао Косово као „моја држава", тријумфално упућујући погледе у тим тренуцима на делегацију Србије. Хисени је тврдио, да је главни циљ владе Косова да се оствари „благостање мањина" (Срби се као такви сада чак и не именују – они су трансформисани у појам „мањина") и да је напредак у вези с тиме „очигледан". Истовремено је он изјавио, да влада Београда прави свакоразне баријере на путу нормализације положаја Срба на Косову! Ситуацију на Косову Хисени је оценио као „мирну и стабилну" што, наравно, ни најмање не одговара стварности. Та оцена игнорише како масовне протесте Срба, пре свега оних који живе у енклавама и који не признају нове окупационе власти (како еулексовске, тако и албанске), а такође и бандитеске нападе албанаца на Србе, па чак и снаге УНМИК и EULEX, у резултату којих је избачена из строја аутотехника Европске уније. Поставља се питање: по ком је то основу тај С.Хисени и уопште учествовао на заседању Савета безбедности? Предсденик Савета, Вијетнамац Л.Мињ, позвао је Хисенија да учествује на заседању без помињања његовог статуса. У таквим случајевима Хисени је приватно лице и нема основа за учешће на заседањима СБ ОУН. (Треба истаћи да су се делегације западних земаља постарале да исправе „грешку" председника СБ и стално су уз име Хисенија додавали да је он „министар иностраних послова Косова").

Као што видимо, такозвана „реконфигурација" Мисије ОУН на Косову у суштини је самоодстрањени УНМИК од спровођења одредница Резолуције СБ ОУН 1244, уз добровољну предају свих овлашћења самозваним властима Европске уније. Чланови Савета безбедности ОУН, који су истовремено и чланови Европске уније, као и низ њихових савезника, подржали су такав став. А једина држава која се отворено и децидно заложила за стриктно извршавање мандата УНМИК остала је једино Руска Федерација.

На жалост, у целини је позиција Русије у односу на Косово на старту била конципирана штетно, поред осталог због формулације „ми нећемо бити већи Срби од самих Срба", а при том се под „Србима" подразумевала влада земље. Међутим, позиција сваке државе, тим пре сталног члана Савета безбедности ОУН, треба да се темељи не на ставу ове или оне владе (тим пре такве, каква је актуелна влада Србије, која је нанела штету Србији која је упоредива са штетом од НАТО-вског бомбардовања), већ на принципима и нормама међународног права, као и националних интереса народа пријатељске нам државе. Јасно је да је формулација „ми нећемо бити већи Срби од самих Срба" у неку руку самонаписана индулгенција на издају интереса братског српског народа у случају да влада Србије преда Косово. При том предаја Косова може бити извршена у веома „прикладном" облику – на пример, у замену за пријем у Европску унију или у вези са одлуком Међународног суда ОУН, који ће пронаћи разлог за образложење за законитост одвајања Косова. Такође, тај Суд 1999. године није нашао разлоге да донесе одлуку о неопходности прекида бомбардовања Србије (укључујући Косово) од стране НАТО-вске војске. С тим у вези Русија се може наћи у ситуацији да буде једина снага која подржава народ Србије. Признавање Косова никада неће бити у интересу Руске Федерације и народа Србије, и зато у односу према Косову Русија је дужна да буде већи Србин од самих Срба.

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2540

Посета Дмитрија Медведева Србији

Ана ФИЛИМОНОВА

Посета Дмитрија Медведева Србији

20. октобра у Србију, на свечаности поводом 65-годишњице ослобођења Београда, стиже председник Русије Д.А.Медведев. То је прва посета шефа Руске државе осам година након што је бившу Савезну Републику Југославију посетио Владимир Путин.

За наше народе веома је важно заједничко обележавање овог јубилеја. Нарочито у контексту контра-потеза удруженим наприма прозападних медијских ресурса и невладиних организација, као и специјалних служби, које су у Србији развиле веома разгранатиу агитационо-пропагандну активност, која има за циљ да се помоћу суптилних технологија, замене националне вредности српског народа. Главни циљ сличне „работе" јесте геостратешко, војно и економско устоличење САД на Балкану. Титанске акције у циљу претварања Србије у један од бастиона америчког утицаја на Балкану на економском плану скопчане су са плановима реализације гасовода „Набуко". Реализација руско-српских споразума о „Јужном току", на против, изводи Србију на принципијелно нов ниво у региону – трансформише је у кључни енергетски фактор. Посета Д.А. Медведева представља својеврсну геополитичку противтежу, чиме се Србији даје могућност да се ослободи контролисаног развоја. И пре свега, на економском плану – Русија одобрава кредит Србији од једне милијарде евра.

Подсетимо да су заједничку операцију за ослобођење Београда – а тим поводом је уприличена посета руског шефа државе – извели Црвена армија и Народно-ослободилачка војска Југославије. До тог тренутка немачка војска у Југославији имала је три армијске групације са 400 хиљада људи и око 190 хиљада „квислинга" (хрватских фашиста-усташа, домобрана и других). У септембру 1944. године војска Трећег украјинског фронта под командом маршала Ф.Толбухина изашла је на београдски правац. Заузимање престонице Југославије повлачило је за собом излазак Црвене армије на комуникације групе немачких армија „Е", дислоцираних у Грчкој, и потпуно блокирање противника на Балканском полуострву. Зато је Београд бранила моћна групација немачких армија „Ф" под командом генерал-фелдмаршала М.Вајхса.¹

Договор о заједничкој офанзиви постигао је врховни командант Народно ослободилачке војске Југославије Јосип Броз Тито, који је у ноћи између 18. и 19. септембра тајно делетео у Румунију, а потом у Москву где се састао са Ј.В.Стаљином. Тито је добио од СССР материјалну помоћ, а заједно са генералом С.С.Бирјузовом направљен је план офанзиве.

Београдска операција дели се у две етапе. У првој етапи (28. септембра – 10. октобра) 57-ма армија под командом генерала Н.А.Гагена је у садејству са јединицама 14-ог корпуса НОВЈ пробила пограничнуодбрамбену линију противника, савладала његов отпор и дошла до Мораве, у ходу форсиравши реку и заузевши на њеној западној обали мостобране. У другој етапи (11. – 20. октобра) 57-ма армија, 4-ти гардијски механизовани корпус генерала тенковске војске В.И-Жданова и фронтовске резерве у садејству са 14-им корпусом НОВЈ под командом генерала Данила Лекића, развијајући офанзиву, пресекли су основне комуникације противника у долини Мораве, спојивши се са 1-ом армијском групом НОВЈ на челу са генералом Пеком Дапчевићем и започели битку за Београд. Борбене операције у граду извођене су истовремено са ликвидацијом крупне групације противника, опкољене југоисточно и јужније од града, и не хајући при том на губитке, војска је јуришала на град. Совјетска и југословенска војска су опколиле и уништиле непријатељску групацију југоисточно од Београда која је бројала 20 хиљада људи, и ослободила престоницу Југославије². Ослобођење Београда означило је крај немачке окупације Југославије, која је трајала 1287 дана.

Такве су славне странице руске и српске историје. И неславни наставак - либерална власт је у Србији променила називе улица Београда, које су добиле име у част Толбухина, Бирјузова и Жданова. Сада су, уочи посете Д.А.Медведева, српске власти обећале да ће у част руских хероја-ослободилаца назвати... нове улице у београдским новим насељима...

Руски министар за ванредне ситуације С.Шојгу је допутовао у Београд још раније. Он води преговоре са премијером српске владе М.Цветковићем, потпредседником владе Србије и министром унутрашњих послова И.Дачићем, министром енергетике П.Шкундрићем и министром инфраструктуре М.Мркоњићем. Затим ће бити одржано осмо заседање Међувладиног српско-руског комитета за трговину, економску и научно-техничку сарадњу, чији је шеф Сергеј Шојгу, а потом ће уследити потписивање одговарајућих протокола. Очекује се потписивање два споразума – о сарадњи на изградњи у граду Нишу центра за реаговање у случају ванредних ситуација или хуманитарних катастрофа.

У току преговора између Д.А.Медведева и Б.Тадића очекује се разматрање билатералних односа, економске сарадње и других питања од стратешког за обе стране значаја. Очекује се потписивање шест међудржавних споразума, који обухватају практично све обалсти билатералне сарадње – политику, економију, науку, технику, културу и образовање.

На геополитичком плану српско руководство прави неке прогнозе у погледу перспектива дијалога на линији Србија – Русија и Србија – Европска унија. На пример, 18. октобра у интервјуу немачком издању „Велт" на предлог о томе да је Србији неопходно да се дистанцира од Русије, ако жели да уђе у Европу, Б.Тадић је изјавио, да „Србија нема разлога да има већу дистанцу од Русије него од Немачке", јер и Немачка има односе са Русиојом који су „чак тешњи него што их има Србија". Тадић је чак изразио наду да ће Србија моћи да игра сличну Немачкој улогу посредника између Русије и Европске уније. ³.

Једна од значајнијих тема на руско-српским преговорима биће проблем Косова и Метохије, имајући у виду приближавање почетка заседања Међународног суда – 1. децембра, а у току тих заседања биће донесен консултативни закључак у погледу законитости проглашења независности Косова. Русија је упутила Суду образложење свог става и њени представници ће учествовати у процесу. Своје позиције за и против независности јужне српске покрајине ће на процесу, у току 9-дневних дискусија, изнети 29 земаља. Првог дана ће своје ставове изнети представници Републике Србије с једне стране, и адвокати које је ангажовала албанска страна – с друге стране. 8. децембра заказан је фактички дуел између представника САД и Русије, које ће по први пут у историји Међународног суда наступити са различитих страна барикаде. Индикативно је да ће интересе косовских албанаца и независност Косова бранити Хрватска – једина од свих република бивше Југославије.

Проблем се своди и на само Косово, поред осталог, на присуство у покрајини мисије Европске уније ЕУЛЕКС, против које се оштро залажу Срби. На пример, преко 48 хиљада представника косовских Срба ставило је своје потписе на петицију са захтевом да ЕУЛЕКС оде са Косова. Петиција је предата српском председнику Б.Тадићу, и руском амбасадору А.В.Конузину са молбом да буде уручена руском председнику.

За годину и нешто свог присуства у покрајини ЕУЛЕКС је исказао приврженост пређашњем курсу Запада у односу на Србију и Србе. Као прво, то је подршка албанским тежњама да утврде другу албанску државну творевину на Балкану и успоставе контролу Приштине над читавом територијом Косова, поред осталог и северним делом покрајине (где живе Срби). Друго, ЕУЛЕКС помаже „унутрашњем формирању" система државне власти косовских албанаца у сфери правосуђа, унутрашњих послова и царине. Ово последње је нарочито индикативно, јер постојање царине један је од основних знакова државности. И овде ЕУЛЕКС даје приштинским „властима" податке о робном промету преко севера Косова како би било могуће, засад још формално, убирати царинске дажбине. А да би се формално трансформисало у фактичко, ЕУЛЕКС инсистира на стварању јединствене царине као албанске државне институције, како би се на лицу места убирале царинске дажбине у корист „централне приштинске владе".

Свој допринос „ширењу" албанске власти дају и власти Србије. Срби северног Косова инсистирали су на томе да се пододелења српског МУП – Косовска полицијска сслужба (КПС), која је присутна тамо, а такође судство, налазе под јурисдикцијом Београда, али је он сматрао могућим да се те две сфере предају на откуп мисији ЕУЛЕКС и приштинским „властима". У пракси то значи да судски систем на северу не функционише, судски процеси се одвијају у јужној Митровици и Приштини. Природно да су судије искључиво албанци. Председник Скупштине заједнице општина Косова и Метохије М.Јакшић тим поводом наглашава, да „Београд помаже ЕУЛЕКС да створи државу за албанце. А то је оно што је Београд обећао Бриселу и Вашингтону да би ушао у Европску унију".

Треће, ЕУЛЕКС не само да не спречава експанзију албанаца на север Косова, него и стимулише даље покушаје албанаца да граде куће у северном правцу. И четврто, присуство у покрајини ЕУЛЕКС своди улогу мисије ОУН на минимум. На тај начин,. закључује М.Јакшић, циљ мисије ЕУЛЕКС јесте интеграција севера Коцова у „Републику Косово" ⁴. С тим у вези косовско питање остаје један од најзаоштренијих међународних проблема и једна од основних тема за руско-српско разматрање.

Међутим, истовремено са припремама за посету руског председника, развија се и супротна тенденција. Поред осталог, „отвара се конструктивни дијалог у односу на НАТО", прецизније, надувавају се „НАТО-лакејски мотиви". Дијалог је конструктиван у првом реду за саму алијансу и обавља се он јавно у циљу јачања доминирајућег утицаја САД на Балкану. У овом тренутку у Нареодној скупштини Србије разматрају се Стратегија националне безбедности и Стратегија одбране, где се више не помиње војни неутралитет земље, али се зато седам пута помињу САД, Русија – једном, трећину докумената заузимају мишљења о односима са НАТО. Начелник Генералштаба Армије Србије М.Милетић је ових дана отпутовао у званичну посету Енглеској са циљем „развијања војне сарадње између Енглеске и Србије".

Чланови НАТО већ су Мађарска, Румунија, Бугарска, Албанија и Хрватска, буквално је на прагу Македонија, а Црна Гора и Босна и Херцеговина су чланство у алијанси прогласили својим спољнополитичким приоритетом, НАТО је фактички присутан на Косову и Метохији. Заједно са Црном Гором и БиХ Србија је 2006. године уз одлучујућу улогу САД укључена у програм Партнерство за мир. Министар одбране Србије Д.Шутановац инсистира на томе да Србија треба да добије „статус прогресивног учесника" Програма, а као један од најважнијих задатака он наводи „отварање мисије у Бриселу" – то је планирано до краја ове године, а циљ мисије јесте „сарадња са комитетима НАТО, војним и невојним, отвореним за државе – учеснице Партнерства за мир"⁵.

Чак штавише, 19. октобра 2009. године почели су се појављивати подаци о томе, да Пентагон намерава да издвоји 100 милиона долара за изградњу нових војних база у Румунији (у року од два месеца!) и Бугарској (њено отварање предвиђено је у периоду 2011-2012. године). Те базе су део глобалне стратегије САД за предислокацију америчких војних пододелења из Немачке у земље Источне Европе.

У условима напете геополитичке ситуације у региону и покушаја рушења суверенитета Србије, посета шефа Руске државе може представљати почетак нове фазе развоја руско-српске солидарности и узајамно корисне сарадње у политичкој, економској, научној и културној обалсти.

_____________________

¹ http://www.clcr.ru/Russe/RZG/157%20II%20russe/157_II_R_page09.html

² http://warmech.narod.ru/easteur/evrukr7-2.html

³ http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Tadic-Odbijam-ulogu-zlochinca-za-Srbiju.sr.html

⁴ http://www.nspm.rs/kosovo-i-metohija/skupstina-zajednica-opstina-kim-urucuje-peticiju-tadicu-i-konuzinu.html

⁵ http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/pet-kljucnih-faktora.html

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2541