Извор : Недељник „ПЕЧАТ" бр.142, 26.11.2010.
Х А О С
„Боже мој, остави ли нас, или тек наилази твoje"
Момчило Настасијевић
.....................................................................................................................................................
Пише ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
Антрополог К. Грец каже: „Хаос - вртлог појава лишених не само објашњења, него и могућности објашњења - прети да се јави у човеку бар на три тачке: на крајњим границама његових аналитичких моћи, на крајњим границама његових моћи трпљења и на крајњим границама његових моћи моралног просуђивања.
Немоћ да се разуме, патња и осећање несавладивог етичког парадокса - постану ли довољно јаки и потрају ли довољно дуго - постају основне претње осећању да је живот смислен и да се у њему помоћу мишљења можемо ефектно оријентисати; то су претње којима свака религија, ма колико 'примитивна' била, мора покушати да се одупре, ако хоће да се одржи."
АНАРХОТИРАНИЈА
Србија је, дакле, на милиметар од хаоса. Јер, крајње границе аналитичких способности („немоћ да се разуме") ту су: један од најстрадалнијих европских народа, у оба светска рата „на правој страни", који је, у таквим и сличним ратовима и покољима изгубио скоро три милиона припадника, оптужен је, вољом бивших „савезника", да од Средњег века води борбу за „Велику Србију", таманећи своје суседе, и да му, због тога, треба одузети све етничке територије и бацити га у концлогор „мулти-култи" типа, у којем ће капои бити сорошофилни јаничари.
Патња јс такође постала неиздржљива: трпели смо под Титом због тога што смо Срби (због „Ој војводо Синђелићу"ишло се у затвор на месец дана), али су људи могли, да макар скромно, живе од свога рада. Сада, у земљи у којој су 5. октобра 2000. године обећали печене шеве просперитета са плавог, а жутим звездама пошкропљеног неба ЕУ, народ је пао у невиђену, скоро афричку (у најмању руку, јужноамеричку) беду, а нема посла, нема наде, нема будућности. Власт живи од распродаје остатака остатка привреде, и навлачи на вратове наше деце челичне омче дужничког ропства.
А етички парадокси?
Политика, која се, уместо службе народу и заједници, претворила у брлог у којем се прасци ваљају, један је од кључних извора хаотизације наших појмова о добру и злу. Сведена углавном на шибицарење (куглица није ни испод једне од кутија, него је шибицар вешто држи на длану), она је, од кад је створена коалиција „За европску Турску" (пардон, Србију) постала малигна. Јер, гласачи који су се определили за „пензионерско-социјалистички" део ове коалиције веровали су да је реч о родољубима осетљивим на социјалну правду, а добили су здушне борце за резолуцију о Србима кривим за геноци д у Сребреници, продају Косова под изговором евроунијатског пута, заштитнике параде содомиста (да кажем, јасно и гласно: ускоро ће дотични гласати за закон којим се содомистима легализују бракови, а родитељи се шаљу у затвор ако шљепну дете по гузи). Ови, који су 1999. године били прсати антинатовци, да би опстали на власти сад нас весело воде у НАТО, док наш народ умире од последица 30 хиљада тона бомби са осиромашеним уранијумом.
Да и не говоримо о насловним странама новина, пуним злочина о каквим смо читали само кад је „helloween" Америка у питању, о риалити шоу програмима што се, као канализација, изливају у наше душе и умове, о насиљу, проузрокованим болесним друштвом, које не запошљава своје младе, а мештрима транзиционих хокус-покуса даје шансу за куповину 300 хиљада евра вредних станова (не на кредит, наравно!) О наркоманији, проституцији, борби против криминала (који је штетан јер је организован, али га нису организовали криминалци, финансијери наше странке)... Србија је земља где 5000 полицајаца штити холандског педера, плус министра Владе, плус шачицу несрећника којима је „полна оријентација" једини начин да покажу да постоје, и у којој режисер, снима филм о полно дезорјентисанима, користи новац пореских обвезника и полицијску заштиту да би своје џепове пунио „шушком"... Државу све то кошта 1,5 милиона евра, а сви који не желе да Србија буде Содомија нађу се на листама за хапшење и бивају прогоњени (чак и трудница - са петомесечним дететом у утроби)...
То је антихристовско „обртање вредности", или како би рекао Срђа Трифковић, „анархотиранија".
Српске аналитичке моћи исцрпљене су: нема обзорја на којем макар светлуца смислена будућност; трпети се мора, но шта и докле (јер, како рече Достојевски, достојанство човек може сачувати у сиромаштву, али не и у беди); српско осећање да „правда држи земљу и градове" толико пута је у ове дане поколебано да нас у то уверавају све чешћи земљотреси (јер, нема правде, па се тле испод наших ногу тресе, а градови постају куле од карата).
пркос гласовима разума који су преклињали СА Сабор СПЦ да нађе смирено решење сукоба око владике Артемија, проглашава се раскол. Реч „Раскол!" изречена је тако лако као да је у питању реч„расол", оно што се пије после гозбеног мамурлука
То је антихристовско „обртање вредности", или како би рекао Срђа Трифковић, „анархотиранија".
ИЗДРЖАТИ - СВЕ ЈЕ
У шта да се надамо?
У политичке партије? А шта ћемо, кад оду ови из коалиције „За Европску Турску", а садашња опозиција настави њиховим путем (јер је „најкраћи", „најбржи", „најнапреднији" -„Напред, па у кречану")?
У националне институције?
На челу истих су или немоћни старци или Сорошови гаулајтери, и глас институција се не чује, осим ако није србофобан.
У образовни систем?
Он је урушен, пре свега „болоњизацијом" Универзитета, која је наставу вратила на ниво средње школе, а образовање претворила у „европски" упаковано куповање диплома.
У војску?
Српске народне војске више нема. Постоји преторијанска гарда, плаћеници.
Усудство?
Било је праведније „за турског земана"...
Па ипак, постоји једна установа старија, заслужнија и угледнија од других, доказ да је народ заједница покојних, живих и нерођених: Српска православна црква. Основао ју је Свети Сава, а припадали су јој Немањићи и Лазаревићи, Његош и Дучић, Пупин и Тесла. Српска црква се кроз историју није обрукала инквизицијом и прогонима инакомислећих, служењем туђину, однарођеношћу својих вођа.
Света Црква, помиритељка и утешитељка, у којој има места за све: и за оног који дође да упали свећицу и каже „Боже помози", и за подвижнике и испоснике... Црква која је са својим напаћеним народом делила добро и зло, чије су владике живе дране од Турака (Свети Теодор Вршачки), клане (Свети Платон Бањалучки) и бацане у јаме (Свети Петар Дабробосански, Сава Горњокарловачки). Црква Јасеновачка, Јадовничка, Великомученичка...
Одједном, у тој и таквој Цркви, одушевљено чекање посете паперимског, који 2011. године долази у Хрватску да Алојзија Степинца, кривца за прекрштавање 250 хиљада Срба у НДХ и војног викара усташке војске, прогласи „универзалним свецем" римокатолицизма. Одједном, у тој и таквој Цркви, поједини наследници светосавског завета (а Свети Сава је, веле Доментијан и Теодосије, постио док му се стомак није прилепио за кичму) постају фудбалери, бизнисмени, припадници џет-сета док народ намиче основно за живот, и док се деца у школама онесвешћују од глади јер родитељи немају да им дају новац за ужину.
А онда, упркос гласовима разума који су преклињали СА Сабор СПЦ да нађе смирено решење сукоба око владике Артемија, проглашавање раскола. Реч „Раскол!" изречена је тако лако као да је у питању реч „расол", оно што се пије после гозбеног мамурлука.
Вратимо се антропологу Грецу: „Срби више не разумеју шта се у Цркви збива (шта ће папа у Нишу 2013. године, две године после проглашења Степинца за свеца?); они више не могу да трпе неслогу црквеног врха око кључних питања нашег духовног опстанка (од екуменизма, преко богослужбене реформе, до односа према Космету). И, на крају, али не и најмање важно - како да етички проценимо оволику ,симфонију' врха Цркве са срборушилачком коалицијом ,3a Европску Турску'?" Кажу да је Сабор СПЦ полиција обезбеђивала тако јаким снагама као да је, Боже опрости, у питању „Парада поноса", а не скуп апостолских наследника Бога Љубави, кога је у Гетси-манији хапсила синедрионска стража. Д а ли се то испуњава, и на нама, порука Фридриха Ничеа: „Праве се да верују у Бога, а верују само у полицију?"
Хаос је ту.
Има још наде да се он спречи, ако има љубави и вере v Бога, и ако има Светог Саве у нашим срцима.
„Ко говори о победи? Издржати - све је", рече једном Рајнер Марија Рилке. •
Нема коментара:
Постави коментар