Srbiji ne veruju ni Rusi ni Amerikanci

Naredni meseci ključni su za opstanak Republike Srpske i severni Kosmet, kaže za NT Obrad Kesić, analitičar TSM Global iz Vašingtona, i poručuje:

 

Srbiji ne veruju ni Rusi ni Amerikanci

 

Marija Kordić

Ne može se reći da su se, od dolaska Baraka Obame na čelo američke administracije, odnosi između Srbije i Amerike popravili, ali postoji mali pomak koji daje nadu da ti odnosi mogu da se poboljšaju - kaže u intervjuu za NT Obrad Kesić, analitičar agencije TSM Global u Vašingtonu.

Nažalost, dodaje Kesić, to poboljšanje ne znači da će Srbija imati bolju poziciju u ostvarenju sopstvenih interesa. Taj mali pomak ka pozitivnijim odnosima između Amerike i Srbije gradi se na politici uslovljavanja koja i dalje predstavlja najvažniji faktor u američkoj spoljnoj politici prema Srbiji. Osim toga, i ovaj pomak je ostvaren na osnovu značajnih ustupaka vlade u Beogradu na uštrb srpskih interesa.

Koje je ustupke napravila vlada u Beogradu?

- Najvažniji ustupci vlade u Beogradu su oko Kosova. Od omogućavanja postavljenja Euleksa, pa do najnovijih obećanja da će Srbija prestati da insistira da se Euleks i UN pridržavaju sporazuma „o šest tačaka" koji je postignut između Srbije i generalnog sekretara Ban Ki Muna. Postoje i drugi potezi, poput zajedničkog pritiska Beograda i Vašingtona na premijera Milorada Dodika i na RS, a uz to bih dodao i ohrabrujuće reči nekoliko članova Vlade koji najavljuju spremnost da uvedu Srbiju u NATO. Sve to pokazuje tok događaja koji u velikoj meri ide u pravcu američkih očekivanja. Nažalost, i ovo malo poboljšanje u odnosima je vrlo plitko i ograničeno na jednostrano zadovoljstvo američkih činovnika koji se bave Srbijom i Balkanom.

Kako Vi gledate na sve čvršće vezivanje Srbije za Rusiju?

- Za Srbiju je najbolje da ima najbolje moguće odnose i sa Rusijom, i sa EU i sa SAD. Ti odnosi moraju da se izgrađuju na osnovu zajedničkih interesa, ali nužno je da Srbija prvo jasno definiše sopstvene nacionalne interese. Trenutno, a rekao bih i u poslednjih devet godina, ovo definisanje srpskih nacionalnih interesa nije se ostvarilo, i zbog toga postoji generalna konfuzija, što je i najveća prepreka za izgradnju korektnih i boljih odnosa sa drugima. Mislim da Rusi već odavno vrlo malo veruju Srbima, a još manje očekuju od njih. Ne samo zbog percepcije da su vlasti u Beogradu više naklonjene Americi, nego i zbog toga što imaju osećaj da oni nemaju jasne stavove, prvo i prvenstveno vezano za sopstvene interese, poput Kosova.

Mislite da je logika Moskve „zašto bi Rusija zastupala srpske interese ako Srbija sama od njih odustaje"?

- Rusi su svesni i vide da Srbija u suštini vodi neiskrenu borbu za Kosmet. Postoji retorika koja se non-stop koristi, koja obećava odlučnu i žestoku borbu za Kosovo, a s druge strane imamo seriju poteza Srbije koji, u suštini, ojačavaju nezavisnost Kosova. Najbolji primer je zahtev vlasti u Beogradu upućen Rusiji da ne blokira izveštaj generalnog sekretara UN preko kojeg je otvoren put uspostavljanja Euleksa. Rusi su to videli kao dokaz da je Srbija neiskrena u svojoj borbi za Kosovo i ne veruju da bi mogla da bude iskrenija i u politici i u odnosu prema Rusiji.

Može li to prividno vezivanje za Rusiju da nas košta pogoršanja odnosa sa SAD?

- Pošto ne verujem da se Srbija stvarno približava Rusiji, ne verujem ni da bi to moglo ozbiljno da ugrozi odnose sa SAD. Da je iskrenija u želji da ima dobre i jake odnose i sa Moskvom i sa Vašingtonom, možda bi tu i bilo prostora da Srbija iskoristi odnose sa Rusijom da bi ojačala svoje pozicije sa Amerikom. Ali, situacija je sada takva da SAD ne strahuju previše da će Srbija naglo da se približi Rusiji koja, istovremeno, ne veruje u iskrenost srpskih odnosa sa njom, tako da, u suštini, Beograd ovakvim ponašanjem slabi odnose i sa Rusijom i sa Amerikom. Čini mi se da neki ljudi u Beogradu misle da su pametniji i sposobniji od Rusa i Amerikanaca i da mogu da ih izmanipulišu za sopstveni interes i marketing.

Kako će izgledati dalji razvoj događaja na Kosmetu ako je vlada u Beogradu zaista u praksi odustala od borbe?

- Naredna godina je mnogo važna iz više razloga. Očekujemo presudu Međunarodnog suda pravde, ali najvažnije pitanje ove godine biće severno Kosovo i Mitrovica. Zbog toga što je u toku akcija Amerike, Euleksa i lokalnih albanskih institucija da se severni deo u potpunosti asimilira u „nezavisnu državu" Kosovo. U Americi postoji uverenje da je Srbija prihvatila ovu „realnost" asimilacije i da, čak, pomaže u ostvarivanju nekih ciljeva vezano za ovaj proces. Tako se, na primer, u Vašingtonu mnogo govori o tome da je Srbija odstupila od zahteva da se sprovodi sporazum o šest tačaka, da se to vidi po tome da je carina Kosova već postavljena i da granice prema Srbiji u potpunosti kontrolišu vlasti u Prištini. Uz to, zvanični Vašington je u istoj meri zadovoljan imenovanjem novih sudija od strane Vlade Srbije, koje su već prihvatile saradnju sa institucijama iz Prištine. To može da bude prikazano kao korak prema ukidanju paralelnih institucija, pogotovu u pravosuđu.

Koliko su realne prognoze da ćemo u međuvremenu ući u EU?

- Najave raznih ličnosti u Beogradu i u Briselu da bi taj proces mogao da se završi u narednih pet godina, jednostavno su nerealne. U Srbiji postoji lažna debata o Evropskoj uniji. Predstava da u Srbiji postoji neki ozbiljan antievropski blok, nije tačna. To je kreacija političkog marketinga da bi se zastrašili glasači i na taj način ojačala pozicija takozvanih proevropskih snaga u Srbiji. Sve glavne političke stranke podržavaju ulazak u EU, samo se razlikuju po tome koliko je to pitanje od prioriteta. Oni koji bi što pre, i po svaku cenu, ušli u EU, previše gledaju utopijski na Uniju kao na lek za sve srpske bolesti, a oni koji bi usporili ili uslovljavali ulazak, previše potcenjuju članstvo u EU. I jedni i drugi su neiskreni u svom opredeljenju prema „evropskim vrednostima" i cinično gledaju prema EU isključivo u materijalnom kontekstu - da bi članstvo značilo više para.

Da li je moguće da Srbija ostane jedina zemlja na Balkanu koja ne bi bila član NATO?

- Ne vidim zašto bi to uopšte bilo problem? Pogotovo kad bi Srbija izgradila sopstvenu strategiju nacionalne bezbednosti i vojnu doktrinu. Postoje i druge „bele fleke" u Evropi - Švajcarska ili Austrija - i one nisu u ništa lošijoj poziciji zbog toga što nisu članice NATO. Gotovo dvadeset godina tvrdim da nijedna zemlja Balkana nema ni sposobnosti ni ekonomsku moć da postane članica NATO. Prema istraživanju poljskog ministarstva odbrane, članstvo u NATO je ovu zemlju koštalo između milijardu i milijardu i po dolara. Čak i kad bi Srbija imala ove pare, bolje bi bile iskorišćene kao investicije u infrastrukturu i projekte koje bi stvorili nova radna mesta. Moram da priznam i da ne razumem one u Srbiji koji stalno govore da ne bi nikad više, i ni pod kakvim okolnostima, koristili vojsku, a istovremeno su spremni da šalju vojnike u Avganistan. Ne bi da ratuju za Kosovo, ali bi da ratuju da odbrane Belgiju od nekog mogućeg neprijetelja.

Nije li to, ipak, opasna pozicija, jer NATO se sve više širi?  

- NATO kao institucija ima velike probleme da opravdava sopstvenu egzistenciju: kroz istoriju je postojao i gradio se na osnovi američkih interesa i kapitala. U poslednjih deset godina, Amerika pokazuje sve veće nezadovoljstvo NATO-om i već postoji opredeljenje u Americi da moraju da grade novu vojnu strukturu koja bi bila efikasnija i sposobnija od NATO-a. Drugim rečima, vrlo je lako zamisliti da u skoroj budućnosti ili više neće biti NATO-a, ili će alijansa tako radikalno da se izmeni da više uopšte neće biti bitno pitanje ko je član, a ko nije.

U tom kontekstu, šta znači izgradnja srpsko-ruske baze - „centra za brze i humanitarne intervencije" - i kako je u Americi odjeknula ova vest?

- Izjava predsednika Medvedeva oko izgradnje ovog centra privukla je veliku pažnju u SAD, ali to je trajalo vrlo kratko i na kraju je iznesen zaključak u medijama da je ova inicijativa neostvarljiva.

Koliko ruski projekat „Južni tok" može da bude značajan za srpsku spoljnopolitičku poziciju, imajući u vidu da taj gasovod remeti američke planove za „Nabuko"?

- „Južni tok" je mnogo značajniji projekat od ove baze. On je najveći izazov američkoj strategiji kad je reč o pitanju energetike i bezbednosti na prostoru Evrope. Amerikanci su od pada Berlinskog zida imali viziju u kojoj oni postaju jedina supersila i na ovaj način garantuju sopstvene, bezbednosne, energetske i ekonomske interese. Cela strategija posle završetka hladnog rata, zasnivala se na uverenju da će Rusija biti veoma slaba i nestabilna i da će Amerika uživati prednost u svakom pogledu u Evropi i u regijama na granici Rusije. Ove regije su ključ i za uspostavljanje garancija za očuvanje slobodnog pristupa izvorima energetike za Ameriku i njene saveznike. Rusija pod Putinom, koja je mnogo jača i koja je izgradila jedan nivo samouverenosti kao svetska sila, poremetila je ovu američku strategiju.

Šta, po Vašem mišljenju, Amerika zapravo želi od Bosne?

- Teško je proceniti, pogotovu kad se uzme u obzir da sadašnja američka administracija, zbog velikih globalnih izazova i ekonomske krize, nema mogućnost da se bavi pitanjima na periferiji američkih nacionalnih interesa, poput Balkana. Generalno postoji inercija u američkoj spoljnoj politici, koja se u slučaju Bosne svodi na uverenje da su muslimani najveće žrtve, a Srbi najveći dželati, i da Dejtonski sporazum nije uspeo da izgradi funkcionalnu i stabilnu državu. U Americi postoji uverenje da bi funkcionalnija država mogla biti jedino centralizovanija država. Zbog ovog uverenja, američka politika je, u poslednjih godinu dana, kroz seriju sastanaka u Butmiru pokušavala da isforsira ustavne promene koje bi vodile u pravcu centralizacije vlasti u Bosni.

U čemu je suština sukoba između Incka i Dodika?

- Incko želi da očuva instituciju visokog predstavnika kao najmoćniju instituciju u BiH, gde bi on i njegovi sponzori u Vašingtonu, ali i pojedinci u evropskim zemljama, odlučivali o svemu. Jednostavno, on želi da se vrati ono vreme kad je Pedi Ešdaun kroz nasilje i nametanje odlučivao o svemu. Zbog takvog nedemokratskog i nelegalnog ponašanja visokih predstavnika, Bosna je pretvorena u poslednju autokratsku državu u Evropi, u kojoj su se kršila osnovna ljudska i građanska prava i u kojoj su zakoni i druge državne odluke donošeni nasilnički i arogantno.

Incko tvrdi da je u pitanju „evropska budućnost BiH"?

- U suštini, najveća prepreka za ulazak BiH u EU, i za dugoročnu političku stabilnost, jesu visoki predstavnik i njegova kancelarija. Nemoguće je rešiti bilo kakav problem kad visoki predstavnik i njegovi sponzori non-stop ruše lokalne demokratske institucije i ignorišu volju birača BiH. Sada bošnjački političari i većina bošnjačke javnosti ne prihvataju RS i priželjkuju njeno ukidanje. Istovremeno, visoki predstavnik i drugi stranci, pogotovo Amerikanci, i dalje im daju nadu da je to moguće postići ako je situacija u BiH dovoljno nestabilna i opasna. Jasno je onda da Bošnjaci nemaju nimalo motivacije da postignu dogovor kroz kompromis i dijalog sa Srbima i Hrvatima. Zašto bi razgovarali i pregovarali kad postoji šansa da postignu maksimalističke ciljeve ako bi ubedili strance da samo radikalan potez sa njihove strane može da spreči novi rat?

Može li to da se desi, da dođe do ukidanja RS?

- Sadašnja konfrontacija između premijera Dodika i Incka predstavlja ključni momenat ne samo za RS, nego i za BiH. Ja se nadam da će svi u BiH, kad se vidi da je visoki predstavnik irelevantan i nemoćan da dalje nameće rešenja, shvatiti da im je jedina šansa za bolju budućnost u direktnim međusobnim pregovorima i dogovorima.

Kako objašnjavate nedavnu izjavu predsednika Tadića da će čuvati integritet Bosne?

- Izjave predsednika Tadića su korektne i ne bi trebalo da se previše analiziraju u kontekstu sukoba Incka i Dodika. Jednostavno, Srbija mora da potvrđuje svoj stav kad je reč o teritorijalnom suverenitetu i integritetu BiH, pogotovo što traži da se to poštuje kad je u pitanju Kosmet. Izjava predsednika Tadića nije problematična, ali mislim da postoje problemi u odnosu Srbije prema RS.

Koji problemi?

- Niko ne očekuje da Srbija ugrožava sopstvene interese zbog RS, ali ne bi trebalo da radi nešto što otežava poziciju RS i njenih lidera. Nažalost, mislim da u poslednje vreme Srbija to radi. Aktivno pomaže onima koji pritiskaju i ucenjuju RS i nepotrebno komplikuje poziciju RS. Isto tako, inicijativa o rezoluciji o Srebrenici se radi na način koji direktno otežava poziciju RS. Argument koji se stalno koristi da bi se diskvalifikovala RS oko svih pitanja, od Dejtona do visokog predstavnika, jeste moralni - da je ona „genocidna tvorevina", pa zbog toga ne može da ostvari status koji joj garantuje Dejtonski sporazum. Zločin u Srebrenici je temelj ovog argumenta, i odvajanje žrtava Srebrenice u posebnoj rezoluciji parlamenta Srbije, ojačaće moralni argument koji koriste protivnici RS.

 

Mesić kao Tompson Šta Hrvatska hoće da postigne zaoštravanjem odnosa sa Srbijom? - Nisam siguran da Hrvatska stvarno želi da zaoštri odnose sa Srbijom. Gotovo sve probleme izazvao je odlazeći predsednik Stjepan Mesić. Poseta Kosovu i Metohiji, izjave protiv Dodika i RS i pretnja da bi poslao vojsku u BiH kad bi se RS kroz referendum otcepila, predstavljaju njegovo lično uverenje da je stabilnost na Balkanu garantovana samo na osnovu slabe i nesigurne Srbije. To nije originalna Mesićeva misao, već jedno antisrpsko uverenje koje može da se nađe i u Beogradu i koje glasi da mir na Balkanu može samo dugoročno da se izgradi preko Srbije koja ne predstavlja opasnost drugima i koja je prihvatila da je kriva za sve što se desilo devedesetih godina. - Najviše bih voleo da ignorišemo Mesića i njegove provokacije, ali nažalost, zbog slabosti i podeljenosti stranaka, on će i dalje imati veliki značaj i uticaj na političke prilike i stavove u Hrvatskoj. - Zabrinjava me ćutanje Brisela i Vašingtona na Mesićeve izjave, pogotovo vezano za slanje hrvatske vojske u Bosnu. Ta njihova tišina u velikoj meri afirmiše Mesića i njegove stavove i pokazuje njihovu licemernost prema Srbiji. Da li bi isto tako ćutali da je neko iz Srbije rekao da bi srpska vojska trebalo da uđe u Bosnu ako neko preti ukidanjem RS? Kome se Mesić „preporučuje" serijom poteza koji su, na kraju njegovog mandata, upereni protiv Srba i Srbije? - Ne znam da li gospodin Mesić ima neke lične ambicije, ali definitivno ima ozbiljan kompleks i frustracije koje pokazuju da ne postoji velika razlika između toga kako on vidi Srbiju i Srbe, i kako je vide Branimir Glavaš ili Marko Perković Tompson. On je pokazao svoje pravo lice, to nije ona maska koju je izgradio o tolerantnom i demokratskom čoveku, nego lice čoveka koji gaji u sebi ozbiljan šovinizam.

Hilari nema vremena Kako se na ministra Jeremića sada gleda u Vašingtonu i koliko njegov lični stav i odnosi sa Hilari Klinton oblikuju odnose dve zemlje? - Nerealno je govoriti o ozbiljnim odnosima i komunikacijama između ministra Jeremića i sekretarke Klinton. Ni gospođa Klinton niti bilo ko drugi na najvišem nivou američke administracije nemaju vremena ni mogućnosti da se previše bave Balkanom i Srbijom. Tako da ministar Jeremić može da ima vrlo ograničen pristup gospođi Klinton. I kad dobije mogućnost za neki bliži susret, to je uvek u kontekstu američkih interesa, odnosno, o tome šta konkretno Srbija nudi

 

http://www.nedeljnitelegraf.co.rs/pregled/179/

POGLED IZ MOSKVE: SRBIJA POD HLADNIM TUŠEM IZ BRISELA

POGLED IZ MOSKVE: SRBIJA POD HLADNIM TUŠEM IZ BRISELA

 

četvrtak, 28 januar 2010 01:53

 

Fejtov plan bazira se, pre svega, na jasno izraženoj nameri vodećih zemalja EU da dovedu slučaj Kosovo do logičkog kraja – potpune kapitulacije Srbije pred realnošću, koja i jeste nezavisnost njene južne pokrajine

 

Srpska štampa puna je ovih dana kontradiktornih naslova. Evo nekih od njih: „Poruka Beogradu – ili EU ili srpska Mitrovica"; „Kandidatura Srbije zamrznuta do juna"; „Moratinos i Jeremić: EU ne stoji iza Fejtovog plana"… I svi su ovi naslovi rezultat mučnog pokušaja srpskih novinara da reše još jedan rebus od onih koje briselska birokratija tako rado zadaje Srbiji.

 

Da navedem polazne podatke iliti uslove zadatka: specijalni predstavnik EU na Kosovu Piter Fejt, istovremeno i šef Međunarodne civilne kancelarije u pokrajini, izneo je ovih dana plan integracije severa Kosova u albanski sistem. Sem toga, svoju ideju gospodin Fejt je propratio zahtevom za međunarodnu zajednicu da uceni Srbiju evropskim integracijama ne bi li Beograd dobrovoljno pristao na pomenuti plan.

 

Revoltirani Srbi su prvi put nakon više godina nastupili solidarno, izjavivši nešto poput — Fejt neće proći. Ali ima indicija da na ovom planu nisu radili samo davnašnji saveznici Piter Fejt i Hašim Tači. Priča se kako su među autorima još i pet zapadnih ambasadora u Prištini. Ako je to istina, onda presuda nepokornom srpskom severu samo što nije stupila na snagu.

 

Šef srpske diplomatije Vuk Jeremić koju se tih dana zatekao u Briselu, pa još i u društvu evropskih čelnika,pokušao je da precizira – a ko zapravo stoji za Fejtovog plana i kako to može da se odrazi na evropske aspiracije Srbije?

 

Odgovor bi u Rusiji preveli kao – „nit' sam ja ja, nit' je konj moj". Šef španske diplomatije – a upravo je Španija, koja ne priznaje nezavisnost Kosova i koja je pokušala da ubrza integraciju Srbije u uniju, trenutno na njenom čelu – bio je primoran da saopšti javnosti da gospodin Fejt u ovom slučaju nastupa u drugoj svojoj ulozi. Odnosno, upravo sada Fejt govori u ime Međunarodne civilne kancelarije — svojevrsnog kluba ljubitelja nezavisnog Kosova — i Evropska unija za njegove reči i dela ne odgovara.

 

Srpski mediji, kao uostalom i sam Jeremić, ostali su zadovoljni. Krenula su pobednička saopštenja — „Fejtova strategija nije plan EU"; „EU ne stoji iza Fejtovog plana" i slično.

 

Ovi izveštaji nekako su gurnuli u senku rezultate posete ministra. Neutešne, treba priznati. Dakle, ubrzanje integracionih procesa kao i pre uslovljeno je hapšenjem haških optuženika Mladića i Hadžića. Glavni tužilac Haškog tribunala, od kojeg navodno zavisi blagonaklonost Evrope, ponovo je izjavio da nema dokaza kako ova dvojica nisu u Srbiji. A nemački ambasador u Beogradu podsetio je da je put za Evropu „trka na duge staze". Sve u svemu, svaki put kada Srbiju treba napomenuti da ima još poneki uslov za pridruživanje civilizovanom svetu, iz šešira se izvlače dve poznate figure.

 

Jeremića je zapravo dočekao hladan tuš, što je posebno neprijatno u svetlu decembarskih uspeha na evropskom pravcu. Ako tome dodamo nekoliko za Srbiju krajnje bolnih događaja poslednjih nedelja — uspostavljanje diplomatskih odnosa između Podgorice i Prištine, izbacivanje sa Kosova ministra Bogdanovića i zauzimanje srpskih kancelarija u opštini Štrpce — jasno je da zahtevi Fejta ipak na nečem počivaju.

 

Baziraju se, pre svega, na jasno izraženoj nameri vodećih zemalja EU da dovedu slučaj Kosovo do logičkog kraja – potpune kapitulacije Srbije pred realnošću, koja i jeste nezavisnost njene južne pokrajine. A što se tiče onih zemalja-članica unije koje iz nekih svojih teritorijalnih razloga ovaj stav ne dele, sa njima ista priča — kad su već pristale da u njihovo ime govori jedan od najaktivnijih lobista kosovske nezavisnosti Piter Fejt, onda će se i sa kosovskom državnošću kad tad pomiriti. Uostalom kao i Srbija, koja se već pomirila sa činjenicom da njeni ministri i građani ne mogu ni groblje da obiđu bez dozvole albanske administracije.

 

Žao mi je u celoj priči gospodina Moratinosa koji je iskreno želeo da pomogne svom srpskom kolegi. Nije mu uspelo. Što ne čudi – postoji sumnja da čak ni Španiju niko ništa neće pita u ovom konkretnom slučaju.

 

 

Autor Ksenija Tošić

Izvor Glas Rusije

http://serbian.ruvr.ru/main.php?lng=scr&q=19001&cid=108&p=27.01.2010

Prvi intervju patrijarha Irineja

Njegova svetost gospodin Irinej (Gavrilović)

 

 

Srbi će uz veru preživeti sve podele

 

Njegova svetost gospodin Irinej (Gavrilović) u svom prvom intervjuu od ustoličenja za patrijarha uputio je preko "Vesti" svoj prvi blagoslov sveštenstvu i srpskom narodu u rasejanju na svim kontinentima.

 

Sa novoustoličenim poglavarom Srpske pravoslavne crkve razgovarali smo o srpskoj dijaspori, Kosovu i Metohiji, srpskom narodu u Hrvatskoj, Republici Srpskoj, kao i o crkvenim pitanjima u Crnoj Gori i Makedoniji, i naravno o spekulacijama u vezi sa mogućim dolaskom pape u Srbiju.

 

Vaša svetosti, naš list je namenjen dijaspori, pa zato ovaj razgovor počinjemo ulogom Crkve u opstanku našeg rasejanja.

 

 

"Dijaspora je deo naše Crkve ma gde naši ljudi živeli. Kao što je naša Crkva u prošlosti uvek pratila svoj narod i išla sa njim, tako to čini i u novijem vremenu. Jedna od velikih briga naše Crkve je da udovolji duhovnim potrebama svoga naroda u rasejanju. Zato je slala sveštenike i episkope i nastojala da održava veze, aktivne i žive sa našom dijasporom. I dalje ćemo činiti sve da naš narod ne zaboravi svoje poreklo i koliko-toliko sačuva svoj jezik kao bitan elemenat nacionalnosti. Jer, prvo što se gubi, ja to dobro znam, gubi se jezik, a onda verovatno i mnogo štošta drugo."

 

 

"Zato i apelujemo na našu Crkvu i na naš narod da čuva i neguje jezik svoj. Naš narod je inteligentan i neće mu biti veliki problem da pored jezika sredine u kojoj živi, neguje i svoj maternji. Što se Crkve tiče učinićemo sve, koliko do nas stoji, da toj obavezi, tom uzvišenom zadatku udovoljimo."

 

 

Republiku Srpsku vode pametni ljudi

 

 

Kakve su, po Vašoj proceni, perspektive opstanka Republike Srpske?

 

 

"Verujem da Republiku Srpsku vode umni i pametni ljudi. I da će u ovom metežu naći najbolji put koji odgovara našem narodu, ali i Federaciji Bosne i Hercegovine. Verujem da će se problemi rešiti na obostrano prihvatljiv način, koristan i za naš narod i za sve nacije koje tamo žive. "

 

Da li imate dobre vesti za Srbe i druge pravoslavne u Makedoniji pošto je arhiepiskop Stefan iz nepriznate Makedonske crkve bio na Vašem ustoličenju?

 

 

"Vrata naše Crkve su otvorena za našu braću iz Makedonije. Mi bismo se isto tako obradovali ne manjom radošću nego oni da se nađe način da ponovo stupimo u blagodatnu zajednicu jednog naroda u Crkvi Hristovoj uz njihovu punu autonomiju. I da zaista imamo kontakt, pre svega liturgijski. Naša vrata su za te razgovore otvorena, mada su sada problemi i teškoće veći nego što su bili ranije. Ali, nema problema koji se ne može rešiti uz obostrano dobru volju. Može se naći rešenje ove zaista bolne rane naše Crkve. "

 

Kakva je Vaša poruka Srbima u Hrvatskoj gde se ponovo javljaju tendencije za stvaranjem tzv. hrvatske pravoslavne crkve?

 

 

"Nažalost, sa tim tamošnjim narodom u Hrvatskoj naš narod ima vekovne probleme koji se nastavljaju. Tamo je naš narod najviše postradao u nedavnoj i nedalekoj prošlosti. Nažalost, kao da su ti apetiti u poslednje vreme dobili nove razmere, bilo za prozelitizmom, bilo za onemogućavanjem života našeg naroda u Hrvatskoj."

 

 

"Nadamo se da će nova vlast u Hrvatskoj biti više demokratska i da će za ovaj problem naći puta i načina da se prevaziđe. I da uspostavi jednu humanu, ljudsku, demokratsku pa na kraju krajeva jednu hrišćansku osnovu i hrišćanski način kontakta i konteksta našeg naroda sa braćom Hrvatima, jer imamo jedno Jevanđelje kao osnovu naše vere. I da na bazi Jevanđelja nađemo najbolje rešenje za suživljenje."

 

 

Srbi i Crnogorci su jedan narod

 

 

Kako gledate na stanje u Crnoj Gori s obzirom da je tamo narod podeljen između pravoslavne kanonske mitropolije i tzv. crnogorske crkve?

 

"Moram nešto da vam kažem. Znate, takva deoba koja se desila između Crne Gore i Srbije je bezumna i nerazumna stvar. Mi smo jedan isti narod, ma koliko to poricali. I u ovom teškom vremenu za naš narod u celini umesto da smo prišli jedni drugima, došlo je do podele koja se ne može ničim opravdati. Da li će to i oni uvideti? Ne znam. Verovatno da tamo postoji nekoliko moćnih ljudi koji možda i rukovode i možda to od njih zavisi.

 

 

Ja ne mogu da shvatim da Crnogorac ne prizna srpstvo kao svoju maticu, kao svoj narod. I mi se ovde u Srbiji delimo na Šumadince, Bosance, Vojvođane..., ali naša matica, naši koreni su u jednome narodu, srpskom narodu."

 

Šta biste u ovom času rekli Srbima na Kosovu i Metohiji?

 

 

"Nažalost, Kosovo je najnovijom situacijom došlo u najteži položaj, u najteže stanje koje je ikad postojalo. Tolike patnje, tolika stradanja i tolike propasti onih koji su tamo ostali, taj narod u istoriji nije zapamtio. Tragedija je što to moćnici, velike sile, znaju, ali se prave kao da ne vide i da im je sve to nepoznato. I stali su na stranu onih koji nas progone punih 100 godina sa kosovskometohijskih prostora. Narod nemoćan da se odupre bežao je i postajao sve manji. A oni koji bi se vratili nemaju nikakvu sigurnost. Kako će kad je tamo takvo stanje da i oni koji tamo žive u svojim kućama i na svojim malim imanjima nisu sigurni da će se živi vratiti ako se odmaknu od svoje kuće. Tragedija tog naroda je najveća tragedija u sadašnjem svetu."

 

 

PORUKA DIJASPORI I BLAGOSLOV SVEŠTENSTVU

 

Dostojno o sebi i svom poreklu

 

Želim ovom prilikom da pozdravim našu dijasporu, kako u Americi i Australiji, tako i u Evropi i na svim drugim kontinentima gde naše rasejanje postoji, da im poželim svako dobro u toj tuđoj zemlji, koja postaje i njihova zemlja. I da im poručim da svoje osobenosti sačuvaju u kulturi svojoj, u svojoj religijskoj pripadnosti i u negovanju i čuvanju svoga jezika.

 

 

Nadam se da naš narod neće izgubiti osećaj da pripada pravoslavnoj srpskoj svetosavskoj crkvi na čijem se čelu  našao velika ličnost Sveti Sava. I da će dostojno svedočiti o sebi, svom poreklu i narodu kome pripada. Da će tokom svog života preneti veliko bogatstvo naše kulture, koja je deo evropske, vizantijske srednjovekovne kulture, a koja je, kao što znamo, bila temelj novoj kulturi, novoj nauci i novom razvoju i napretku naroda, kako evropskoga, tako i američkoga.

 

Posebno poručujem našima u dalekoj Australiji da će Crkva uvek biti sa svojim narodom i verujem da će naš narod uvek imati puno poverenja i odanosti svojoj naciji i svojoj Crkvi.

 

Ja ih sve pozdravljam i ovom prilikom šaljem svoj prvi patrijaraški blagoslov sveštenstvu i našem pravoslavnom srpskom narodu u celom svetu.

 

Papa u Nišu "zlatna prilika"

 

S obzirom da predvodite Komisiju Svetog arhijerejskog sabora za obeležavanje 1700. godišnjice Milanskog edikta kojim je rimski imperator Konstantin, Nišlija po rođenju, legalizovao hrišćanstvo, da li je moguće da tad dođe do značajnog ekumenskog dijaloga i posete pape Benedikta XVI Nišu?

 

 

"Milanski edikt se odnosi na Crkvu i hrišćanstvo, a tiče se i hrišćanskih država, hrišćanske istorije, hrišćanske kulture. Pretpostavljam, da će u Nišu biti centralna proslava za našu zemlju. Nije isključeno, pošto postoji želja i sa strane, da proslava u Nišu bude centralna i za ostale crkve i države Evrope. U proslavu će se, naravno, uključiti i drugi gradovi koji su vezani za cara Konstantina, posebno Milano, Jork, Minhen, i drugi. Uključićemo i istočne pravoslavne crkve, jer je progon hrišćanstva bio veći na Istoku nego na Zapadu. Obratićemo se i Jerusalimu, Aleksandriji, Carigradu, Rusiji, Bugarskoj, Grčkoj..."

 

 

"Prilično je verovatno da će tada u Nišu doći i do jednog od ekumenskih susreta. Postoji želja, koliko mi je poznato, rimskog episkopa - pape iako nije zvanično saopštena, da i on u tome učestvuje i ovde se sretne sa predstavnicima pravoslavnih crkava, što bi Srbiji dalo počasnu ulogu, jer bi to bio prvi susret najviših predstavnika istočne i zapadne crkve posle velikog raskola iz 1054. godine. Bilo bi dobro da do jednog takvog susreta dođe baš u gradu u kojem se rodio car Konstantin, koji je, objektivno "prelomio" istoriju. "

 

 

"Do Milanskog edikta svet je išao jednim kolosekom, a onda je nastala jedna nova epoha razvoja ne samo hrišćanstva, već čitave hrišćanske kulture koja je ostavila izuzetno bogate plodove čovečanstvu i svetu. "

 

"Što se papinog dolaska tiče, to je stvar Rimokatoličke crkve. Za nas bi ovo bio dolazak s posebnim razlogom i Srpska pravoslavna crkva bi ga pozdravila. Jer, to bi bila prilika, ne samo za ekumenski susret, nego i za dijalog. Možda i "zlatna" prilika da se postavi pitanje ponovnog ujedinjenja i počne razgovor, iako je to dug put i proces, pošto je mnogo vekova prošlo od podele." 

 

 

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/24239/Srbi-ce-uz-veru-preziveti-sve-podele

Руске заблуде

Чудна руска очекивања и поверење у Обаму као да ће он уопште моћи да води битно различиту политику од осталих председника САД

 

Руске заблуде

 

Шта су у суштини добри односи Русије са САД? То можемо без великих анализа упоредити са добрим односима „вука и овце". Вук је могуће неће појести само ако је баш сит, али ако је гладан, појешће је одмах, а о „добрим односима" ће можда размишљати тек када се добро наједе. Па и тада ће закључити да је добро што ју је појео јер од „добрих односа" су му само крчала црева.

 

Американци никада нису испоштовали ни један договор са Москвом, па то неће учинити ни са овим „Уговором о смањењу стратешког офанзивног наоружања" који тренутно воде председник Русије Дмитриј Медведев и председник САД Барак Обама. Генеза америчких превара о смањењу, ограничавању, распоређивању… офанзивног нуклеарног наоружања, као и о смањењу конвенционалних војних снага, је доста дуга – што можете видети и на сликама. И у доба најжешћег хладног рата потписивали су се неки уговори али ни један од тих уговора САД нису испоштовале до краја. Вечито се на крају испоставило да су Руси остали преварени а да се америчка политика према Русији у суштини никада није променила.

 

Да не помињем на који начин и како је од стране запада обманут последњи председник СССР-а Горбачов кога су увукли у замку „модернизације и демократизације" СССР-а да би га на крају распарчали. Коју је све помоћ запад обећавао СССР-у да би се повукао из Источне Немачке и омогућио Немцима да се поново уједине и данас доминирају ЕУ. Од све те обећане помоћи и пара није било ништа, али је зато једна империја (СССР) распарчана, а уместо помоћи и темељно опљачкана. Иако је тврдо обећано да се НАТО неће ширити на бивше републике СССР-а данас је НАТО стигао на границе Русије а остало је да се у НАТО укључе још Украјина, Белорусија и Грузија па да Русија буде потпуно опкољена.

 

С тога сматрам да је овај споразум Обама покренуо како би само симулирао побољшање односа са Русима а у позадини се крије куповина времена како би САД изашле из економско-финансијске кризе у коју су упале. Према америчким стручњацима и стратешким плановима САД би ако направе дил са Кином могли да из кризе изађу за две године. Бар тако Американци мисле. У међувремену треба „купити" 2010 и 2011 са што мање потреса, поготову на привредно-финансијском плану, нафтном и енергетском тржишту, око рата у Авганистану и обуздавање Ирана, а ту су им Руси јако потребни као савезници. САД је неопходно потребан предах да би се консолидовали и новим снагама кренули на каспијски регион богат нафтом – кога не би било ни могуће освајати да СССР није разбијен. Стога Обама има врло деликатну улогу да кроз најаву обустављања градње ракетног штита у Европи, тај посао само пролонгира и практично завара Русе да се односи са Америком побољшавају - те да новог хладног рата са Русијом неће бити. Други Обамин задатак је да обустави даље ширење НАТО-а на Украјину и Грузију како би Москву и практично уверио да је дошло до обустављања експанзионистичке политике САД и опкољавања Русије.

 

У ове две године на унутрашњој дестабилизацији Русије треба спровести суптилан план и ударити клин неслоге између Путина и Медведева. То треба спровести ситним корацима фаворизовањем и „попуштањем" Медведеву како би се он руској јавности представио као ефикаснији и оперативнији у комуникацијом са светским лидерима. Односно као бољи државник од Путина. Када тај раздор на линији Медведев – Путин проради, онда је за 2012 године све припремљено за напад на Русију и изнутра и споља. То је погодна година јер су у априлу 2012 избори за председника Русије, па ће политичке снаге бити окренуте ка изборним кампањама. Још ако то буде изборна трка између Медведева и Путина, руска јавност се може поделити а са тиме и створити погодно тло за деловање страних специјализованих служби како се то данас догађа у Ирану иако је Ахмединеџат убедљиво победио на изборима. Већ су пласиране приче о 2012 години као години светске катаклизме због наводног удара метеора, али ту и тамо помиње се и могућност великих сукоба, светског рата… Важно је да прича уђе грађанима у уши, а да ли ће 2012 године ударити метеор у нашу планету или ће тај „метеор" бити велики потреси у Русији још није за причу. Та прича из светских глобалних медија биће тачно и прецизно темпирана када овај могући раскол између Медведева и Путина буде видљив, за шта ће се опет побринути ти исти глобални медији - стварајући климу раздора и напетости међу Русима. То је већ више пута виђена добро уиграна тактика дестабилизације једне државе – а држава се најлакше урушава расколом њеног руководства.

 

Нисам противу ограничавања офанзивног нуклеарног или конвенционалног оружја, и уопште до смањења претње и употребе силе, али овакви договори до сада никада нису довели до повећања безбедности у свету нити до престанка многих вештачи испровоцираних ратова. То се неће ни догодити све док се САД не „сруше" као доминантна војна сила Света. Од самог завршетка Другог светског рата САД тероришу планету изазивајући ратове, рушећи владаре и режиме, постављајући неке друге (још горе) али према својим потребама „кооперативне" да не кажем поданичке режиме. Ради се то кроз форму заштите људских права, „демократизације" појединих земаља, или у најновије време кроз форму борбе противу тероризма. Иза свих тих оправдавајућих флоскула стоје голи пљачкаши интереси САД, односно прецизније речено одређене групе људи, испред којих је Председник САД само параван, кога су они и поставили да државне ресурсе силе стави у функцију њихових пљачкашких апетита. Светски ресурси сировина су се драстично смањили, нарочито у домену енергије. Остала је још Русија и Африка које тим природним богатствима располажу. Апетити америчке пљачкашке елите се нису смањили, и не треба бити посебно паметан па закључити да је на ред дошло отимање руских богатстава. Зато је било потребно разорити СССР, зато се НАТО шири и инсталира на руским границама. Зато је мала Грузија од 4,5 милиона тако значајна земља, да се САД и њени европски „савезници" жестоко боре за њену „демократизацију"…. А шта је суштина? Једино преко Грузије могу да иду нафтоводи и гасоводи из земаља Каспијског региона мимо руске територије, па се Грузији мора помоћи да се наводно демократизује – у преводу Грузија се мора ставити под контролу САД како би се нафтне и гасне резерве могле експлоатисале из новоформираних држава бившег СССР-а. Није ни Авганистан извозник тероризма како Американци тврде, већ једини пут за нафтоводе и гасоводе из земаља са источне стране Каспијског мора. То је цела суштина политике коју воде САД и водеће земље ЕУ – пљачка по сваку цену.

 

Све ово што сам написао свако је познато и Москви, али зашто на све то Русија не реагује адекватно већ се заноси поправљањем односа са САД. Шта то Русија нема а САД имају, па су јој добри однос са Америком неопходни да би до тога што нема, могла да дође или купи. Амерички пилећи батаци, храна, нафта, минерале сировине, одећа…или америчка савремена технологија коју јој ионако неће продати.

 

Ако се због грамзивости, пљачкашке филозофије живљења, изграђеног начина размишљања и деловања, САД не могу изменити, чак и да Обама хоће, шта то Руси „граде" и каве то добре односе очекују. Обама као и сви председници САД радиће оно што од њега захтева тај грамзиви, ратоборни део крупног капитала који и иницира ратове, пљачке и све остало што уз то иде - председник то само спроводи. Обама је и доведен на власт да одржи политички примат Вашингтона у Свету, али и остане неприкосновене војне силе да би се пљачкање могло наставити. Ако то не оствари биће смењен, а можда и убијен, супротставили ли се циљевима крупног капитала. Како са таквом државом и председником, и са тим задатим циљевима, направити добре односе. Чиста заблуда или обострано блефирање у форми куповања времена. Русији треба још времена да ојача, пресложи и утегне своје редове, али тог времена нема – а неће га ни бити. Овај предах свакако више одговара САД-у јер се економско-финансијска криза добрим делом прелива на Русију а ни руске базе се не примичу Америци док је НАТО већ на границама Русије.

Свако да важнији део политике није јаван већ тајновит, али се и у политици некад мора повисити тон, рећи доста, или претити ципелом у сред Уједињених нација. Руси мора да се тога сећају, а сећају се ваљда и „Господина Њет". И Господин и Њет (Андрій Андрійович Громико) су написани великим словом с разлогом - да се подсетимо да је и то била политика и то врло успешна и плодоносна. Једноставно не волим људе који муцају или се не чују док говоре, нарочито када представљају тако моћне земље као што је Русија. Нисам поборник рукавичара, и њих по некада морате скинути бар да је некоме „баците у лице". Превише је ароганције, бахатости па и правог силеџиства испливало у задњих двадесетак година на светској сцени, да би се ствари још увек могле решавати у рукавицама.

 

Без намере да било чим повредим братски, словенски, руски народ, све ме ово много подсећа на једну дечију песму „Вук и оца", нашег великог књижевника Љубивоја Ршумовића, и пошто је кратка навешћу је:

 

И стварно „не разумем те односе", али знам „зашто се не подносе". Животна филозофија развијених земаља запада већ неколико столећа заснива се на пљачки остатка Света. Њихова богатства и стандард је директан плод те пљачке. Било да она иде кроз финансијско-монетарне токове, кроз куповање или директно отимање јефтиних сировина и енергента, па све до саме експлоатације људи као радне снаге. Залихе сировина и енергената су се на планети драстично смањиле па би западни пљачкаши до руских богатстава. То је за њих императив, једино је дискутабилно како, којом отимачком техником….? Русија је можда једина земља на планети која има све и апсолутно све. Своју енергију, огромна рудна богатстава, велике обрадиве површине да може произвести хране за пола планете. Прва је по резервама пијаће воде на свету, непрегледно шумско богатство и да не набрајам - има све да се ни пред ким не мора сагињати. Има школован и храбар народ, војску и оружје, на које би се било ко тешко усудио да удари. Но и поред свега Русија је стално у позицији да се нешто, и од некога брани, правда. Да ли зато што је на овој планети исувише „вукова" и неко би из чопора увек да крене у свој (Drang nach Osten), или Руси никако да изиђу из свог дефанзивног начина размишљања. Сетиће се да могу и офанзивно да делују тек кад им неко дође до Москве, јер целу Русију је тешко прегазити са било које стране да се почне.

 

Али кад све ово знамо, а и нисам изнео неку капиталну новост, онда наиђе оно „не разумем те односе" и каве то „добре односе" мисле да изграде са пљачкашима. А шта у ствари не разумем?.

·   Прво не разумем како ће и када „вук" и „овца" да направе „добре односе" – никад осим ако вука добро не вежу или сместите у кавез.

·   Не разумем зашто Русија нафту и гас и даље продају за доларе и евре који су се свели на обичне папириће јер их западне штампарије бесомучно штампају и пеглају своје гигантске буџетске дефиците, санирају пропале банке и тим лажним новце купују реалне вредности у колонизираним земља бившег социјалистичког блока.

·   Зашто се ти енергенти и стратешке сировине не продају за Рубље ако Русија остварује завидан годишњи суфицит у трговини са Светом. Ако имају пристојне девизне резерве о којима САД и многе развијене земље запада могу само да сањају.

·   Зашто дозвољавају да им се трговањем у доларима и еврима урушава сопствена привреда и на њих преваљује део финансијске кризе коју су берзанским шпекулацијама изазвали управо они који штампају те фиктивне доларе и евре.

·   Знате ли Русија да господи у ЕУ, одговори: Да ми вас енергентима политички уцењујемо, исто онако како сте ви нас уцењивали кредитима кад је Русија била на коленима. Ако нећете овај „уцењивачки" руски гас купите га негде друго – ми само продајемо робу, а купац одлучује хоће ли је купити.

·   Не разумем зашто Русија купују државне обвезнице САД, земље са катастрофалним буџетским дефицитом и тако јој помажу да и даље терорише Свет, војно разара мале земље, и шири НАТО ка руским границама…

 

Има још пуно питања која бих јавно поставио, мада су ми одговори и на ова која сам већ поставио сасвим јасна. Разумем да Русима није до нових заоштравања, новог хладног рата, а по најмање до ратовања. Такав рат дивова, чак и ако почне конвенционалним средствима, завршиће се сигурно атомским – где ни остали неће остати поштеђени. Али са овим искуством могу да тврдим да су руске рачунице сталног попуштања и повлачења пред агресивним продорима САД апсолутно погрешне. Ми Срби смо ту „филозофију" избегавања одлучног супротстављања платили много скупо. И Милошевић је затварао очи када се Словенија одвајала. Жмурио је када је Хрватска уз помоћ запада ломила део по део Републике Српске Крајне, да би на крају је донео одлуку да све те српске територије препусти Хрватској, како би се САД, Немачка, и остали западни „вукови најели". Но „вукови" су убрзо поново огладнели па су на ред дошли нови уступци у БиХ. Мислио је Милошевић да је ту крај те халапљивости, али није – крај није дошао ни када су и њега самог „прождрали".

 

Чак и кад су западњаци инсталирали своје марионетско руководство у Србији ситуација се није променила – увек се тражило још. Инсталиране „демократе" им понизно иду низ длаку већ 10 година, сву привреду су им продале (поклониле) али нам они и поред свега оданог, понизног клечећег мољакања отеше Косово и Метохију. Сад би Војводину, а сутра…? То је била та дубоко погрешна рачуница „бежања од сукоба са сталним покушајима да односе поправимо". Немогућа мисија „добрих односа вука и овце" коју и Русија понавља – можда у некој блажој варијанти, али сумирани резултати су доста слични.

 

Ако Русија из нашег, а и сопственог искуства, није схватила да се „вук" једном за свагда не може најести - онда ће то закаснело освешћивање скупо платити. Бар предводник чопора западних вукова се мора што пре сместити у кавез, како би се остварила природна равнотежа планетарног опстанка. То ће Руси морати да учине ако желите да и сами опстану - а и осталом делу Света омогуће да живи онако како жели и може. Сходно својим културним традицијама, радим навикама, привредном и природном потенцијалу… Кога ће Русија у хајку на побеснелог вука позвати, није моје да коментаришем – или бар не у овом тексту.

 

Звонимир Трајковић

политички аналитичар

 

http://www.srpskapolitika.com/intervjui/2010/004.html

Истина о догађајима на Космету! - The truth about the events in Kosovo!

Истина о догађајима на Космету!

The truth about the events in Kosovo!

Упутио бих апел свим Србима, ма где били да подрже донацијом пројекат новог филма Бориса Малугарског, "The Weight Of Chains" weightofchains.com
Филм се бави темом о умешаности Запада у унутрашње послове свих бивших југословенских Република, некад и сад.

Sent would appeal to all Serbs, wherever they were to support the donation of the new film by Boris Malugarski, "The Weight Of Chains" weightofchains.com
The film deals with the theme of Western involvement in the internal affairs of all former Yugoslav republics, now and then.

 

Ovaj film je snimio Boris Malagurski  srpsko-kanadski filmski režiser, scenarista, producent i montažer.

^{Vredi pogledati!}

http://vimeo.com/8606283

 

СРБИЈА ће бити јака земља само ако, патријархално васпитавамо своје потомке, ако у таквом амбијенту говоримо деци само истину, ако до истине долазимо на праведан начин, ако у породици влада поштење, ако учимо своје младе да је национализам основа опстанка, да без предака не би ни Србије, ни нас било и самим тим развијамо снажно поштовање према прецима и да све ово стално понављамо, делима и речју...

Догодине на Космету!

Да ли се Тадић вакцинисао?

 

Слободан Антонић

недеља, 24. јануар 2010.

Борис Тадић Питање из наслова овог чланка, мада наизглед банално, није и сасвим неважно. Наиме, ако бисмо знали одговор на њега, лакше бисмо могли да објаснимо неке потезе српског председника. Рецимо, зашто је допустио да се донесе дезинтегришућа верзија Статута Војводине, или зашто је затражио да се донесе проблематична резолуција о Сребреници. На оба потеза га, барем колико се могло видети, није принудила никаква спољна сила. Вашингтон и Брисел су, наиме, од Србије захтевали многе ствари. Али, у списку њихових услова, које треба да испунимо како би нас примили у евроатлантски рај, никада званично није стајало да морамо направити криптодржаву од Војводине, или да морамо донети резолуцију којом сами себи товаримо на врат „геноцид у Сребреници". На питање зашто, онда, Тадић то ради, најчешће се, у интерним разговорима критичких политичких коментатора, могу чути два одговора. Један одговор је да Вашингтон и Брисел у тајности врше притисак на Тадића око различитих питања, и да Тадић због нечега (рецимо, због унапред преузетих обавеза, или чак и због уцене) једноставно мора да попусти. Али, ако је то тако, кажу противници овог објашњења, зашто онда Вашингтон и Брисел исто тако не натерају Тадића да просто призна сецесију Косова и тако их реши многих дипломатских мука које имају са српским отпором по овом питању? Други одговор каже да су интелектуалне и политичке способности Тадића и његовог саветничког окружења у извесном смислу лимитиране и да они једноставно нису сасвим у стању да разумеју ни право стање ствари, нити консеквенце које произилазе из појединих њихових потеза. Зато они и праве грешке са тешким дугорочним последицама. Али, ако је то тако, контрирају противници овог објашњења, како је човек таквих лимита два пута добио председничке изборе, своју странку са 4. места, по политичкој снази (2003), померио на 1. место (2008), а себи обезбедио личну моћ коју у Србији можда није имао чак ни Слободан Милошевић? И баш како бисмо начинили избор између хипотезе А и Б можда нам може помоћи случај Тадићевог јавног вакцинисања против свињског грипа. Претерана галама око „пандемије" свињског грипа, која је у Србији трајала од јула 2009, некако је сваком разборитом човеку све време била сумњива. У лето 2009. званичници Министарства здравља Србије давали су „прогнозу да ће око два и по милиона људи да оболи током јесени од новог грипа" („Блиц", 5. август)[1], а да ће преко 20.000 људи, због тешке клиничке слике, завршити на апаратима у болницама[2]. На јесен је, међутим, свима било јасно да је ова прогноза у најмању руку претерана. Наиме, према чак и пристрасним проценама Министарства здравља, у Србији је било укупно оболело свега неких 20-30.000 људи[3], док се број хоспитализованих болесника мерио само у десетинама. Ипак, и поред тога што је број заражених био сто пута мањи од предвиђеног и чак нижи и од сезонског грипа, Министарство је, почетком новембра, супротно Закону о заштити становништва од заразних болести (који налаже проглашење епидемије само уколико је пораст броја оболелих већи од уобичајеног[4]), прогласило пандемију. Три милиона вакцина је купљено од „Новартиса", моћне мултинационалне фармацеутске компаније (са 40 милијарди долара годишњег прихода), по двоструко вишој цени (8 евра) од оне коју је понудио произвођач из Кине. Вакцине су, затим, средином децембра, почеле да пристижу у Србију. Највећем броју грађана је, међутим, већ тада било јасно да није по среди никаква опасна пандемија, па су се зато слабо одазвали на позив за вакцинацију. Иако је министар војске, Драган Шутановац, унапред наредио да се сваки војник и официр мора вакцинисати („иначе ће бити промењен"[5]), од пола милиона пристиглих вакцина до 30. децембра је утрошено свега 80.000. Пошто је са цепљењем Срба лоше ишло, Тадић је и сам, не би ли показао важност вакцинације, примио вакцину пред камерама РТС[6]. Онда је 8. јануара у Иманитеу (L'Humanité) објављен интервју др Волфганга Водарга (Wolfgang Wodarg), угледног епидемиолога и председника Комитета за здравље Савета Европе (Health Committee of the Council of Europe)[7]. Повод за овај интервју била је одлука Комитета да се отвори истрага о вештачки створеној паници око овог вируса. Волфганг Водарг је у овом интервјуу потврдио све сумње огромне већине грађана Србије у вези „пандемије" и скупо плаћене вакцине. Најпре, Водарг је објаснио да је својевремена појава птичијег грипа (Х5Н1), 2005-2006, подстакла доношење међународних планова у случају пандемијске узбуне. Птичији грип је био опасан јер је смртност заражене живине износила и до 100 посто, док је међу зараженим људима она износила и до 60 посто[8]. Међутим, срећна околност са овим вирусом била је та да се он преносио само са живине на човека, а не и са човека на човека. Бојећи се, међутим, мутација вируса у будућности, неке владе су се договориле са фармацеутским компанијама да, у случају опасности, компаније брзо произведу велики број вакцина, које би затим владе покуповале. Онда се, на велику радост фармацеутских компанија, појавио вирус свињског грипа (Х1Н1). Он је, у једном аспекту, био чак и опаснији од птичијег јер се преносио са човека на човека. Међутим, вирус Х1Н1 је ипак био далеко бенигнији од Х5Н1. Најпре, код заражених свиња изазивао је само благе симптоме грипа, при чему је смртност била веома мала. Такође, код људи, у огромном броју случајева, клинички знаци болести били су веома слаби, а зараженост и смртност не већи него код сезонског грипа. Смртност се, наиме, код људи јављала само изузетно, и то поглавито код оних са неком предиспозицијом (срчане болести, дијабетес, гојазност, плућне болести)[9]. Међутим, сада на сцену ступају фармацеутске компаније. Захваљујући личним везама са Светском здравственом организацијом (СЗО) – а Водарг као пример наводи Клауса Штора (Klaus Stöhr), који је био шеф епидемиолошког одељења СЗO у време птичјег грипа, а онда постао водећи директор Новартиса – СЗО је променио дефиницију пандемије. Пандемија се више није одређивала преко броја заражених и умрлих, већ преко броја земаља у којима се појавио вирус и преко брзине његовог ширења! Сада је било довољно да неколицина оболелих умре и да се, уз помоћ „умрежених" стручњака и новинара произведе општа паника због „пандемије". Владе су почеле да наручују милионе вакцина, а фармацеутске компаније су задовољно трљале руке. Само Немачка је на вакцине и друге лекове потрошила 700 милиона евра! Али, то још није било све. Одједном је, објашњава Водарг, СЗО дала препоруку да се дају по две дозе вакцине. „То никада раније није чињено", каже Водарг, и „за то не постоји научно засновано оправдање". Такође, СЗО је дао препоруку и да се употребљавају само специјалне, патентиране вакцине, које су биле у поседу неколико великих фармацеутских компанија. Међутим, како каже Водарг, није било разлога да се редовној сезонској вакцини, која се сваке године користи код грипа, сада не додају и специфичне антивирусне честице овог новог H1N1 вируса. Коначно, како би се што брже испоручили милиони вакцина, неке фармацеутске компаније су, каже Водарг, почеле да користе помоћне супстанце (адјувансе) чији ефекти још нису испитани на задовољавајући начин. Уместо да производе вакцине традиционалним методима, које су, истина, и мало спорије али поуздане, оне су кренуле у производњу вакцина на нов начин, бржи али недовољно испитан. Тако је, рецимо, упозорава Водарг, „Новартисова вакцина произведена од ћелија рака у биореактору. То је техника која никада није до сада употребљена.Нормално се користе кокошија јаја на којима се гаји вирус. Али, овај процес има велику ману – он је спор а и потребно је много јаја. Друга, потенцијално одлична техника је да се вирус гаји на живим ћелијама у биореакторима. То захтева ћелије које расту и врло брзо се деле. У овом процесу ћелије су тако промењене по својој околини и расту, да расту као ћелије рака. Да се произведе вакцина, вирус се мора ре-екстраховати (извући) из тих ћелија у које је био убачен. И због тога се може десити да током производње вакцине делићи канцерозних ћелија могу остати у препарату. Не може се искључити [могућност] да остаци канцерозне ћелије, присутни у вакцини која је прављена у биореактору, проузрокују тумор код особе која је вакцинисана". Због ове опасности Водарг, који је члан Одбора за здравство Бундестага, успео је да издејствује раскид уговора немачке владе са Новартисом. Финска и Пољска, захваљујућим скептичким министрима здравља, нису подлегле вештачки створеној паници и нису озбиљно ни ушле у процес масовне набавке вакцина. Али, у Србији, политичари су схватили вакцинисање као гест јавне привржености „евроатлантским вредностима". У скупштини су шефови посланичких клубова евроатлантских странка - Нада Колунџија (ДС), Сузана Грубјешић (Г17) и Чедомир Јовановић (ЛДП) - први примили вакцину, уз изјаве да се тиме доказује „зрелост" и „одговорност"[10]. Као у Домановићевој сатири „Данга", у којој се поданици утркују ко ће пре ударити на чело прописани жиг и тако посведочити лојалност властима, тако су се и наши евроатлантски политичари утркивали ко ће пре да прими вакцину и тиме, ваљда, докаже лојалност вредностима Брисела и Вашингтона. И као што се код Домановића истакао неки Леар, који је, из оданости према властима, тражио да му се ударе чак два жига[11], тако се и код нас истакао Чедомир Јовановић, који је на вакцинисање у Скупштину повео своју жену, а новинарима објаснио да је он већ вакцинисао и своје троје деце („Политика", 23. децембар)[12]. Но, да се вратимо Тадићу, поставља се питање како је могуће да Тадић није видео оно што су видели милиони грађана Србије, а то је да никакве пандемије нема и да је читава кампања са паником и вакцинацијом производ међународне фармацеутске мафије и њених домаћих помагача? Како је могуће да Тадић није читао новине и приметио да медицински радници по ЕУ масовно избегавају вакцинисање?[13] Како је могуће да Тадић није имао информацију да и у Србији највећи број лекара и медицинских сестара не жели да се вакцинише? Како је могуће да Тадић није приметио изјаве наших стручњака, рецимо др Невенке Димитријевић, председнице Удружења синдиката лекара, стоматолога и фармацеута, која је упозорила да Министарство здравља „шири Србијом страх и панику" хвалећи вакцину „које нема код нас, о којој наши стручњаци ништа не знају, о чијим својствима стручно мишљење није дала Агенција за контролу лекова, једино меродавна институција у нас", „што је у супротности са Законом о лековима"[14]? Ако је сваки образованији корисник интернета знао за гомилу чланака у којима се, због афере са „пандемијом", критикује спрега мултинационалних фармацеутских компанија и корумпираних политичара и стручњака, како је могуће да председник Тадић за то није знао? Њега су извесно све овдашње аналитичке и обавештајне службе снабдевале обиљем релевантних података о свињском грипу. Како је могуће да он није схватио да ту ипак нешто није у реду? И како је могуће да је и он, на крају, заврнуо рукав и дао да га јавно вакцинишу? Опет, у складу са хипотезом А и Б са почетка овог чланка, у интерним коментаторским круговима јавила су се два објашњења. Једна је да је Тадић и сам део те манипулативно-профитерске структуре, те је зато и он свесно учествовао у великој превари народа. Најрадикалније присталице ове хипотезе сматрају чак да Тадић највероватније уопште није ни примио сумњиву вакцину, већ да му је у руку убризган само безазлени витамински коктел. Друга хипотеза је да је Тадић и у овој ствари показао известан мањак обавештености, стратешке интелигенције, па и тактичке оштроумности. Он је и сам испао жртва, и то не само страних и домаћих профитера и манипуланата, већ и сопствених саветника и маркетиншких магова. Први су га навели да, у име „европских стандарда здравствене заштите" одобри набавку три милиона непотребних а скупих вакцина од „угледне европске компаније". А други су га преварили да се, зарад још једног појављивања у ТВ Дневнику и зарад још једног демонстрирања привржености „модерним европским вредностима", скине у мајицу и прими у мишицу бог-ће-га-знати-какав медицински бућкуриш. Одлучујућу потврду тога која је од ове две хипотезе тачна могло би да пружи само сведочење оне жена са белим мантилом која је Тадићу дала инјекцију. Ако би она признала да је, рецимо, Председнику дала само витамине (или нешто слично), тачна би била хипотеза А, и Тадићеве погрешне потезе бисмо могли да надаље легитимно објашњавамо његовом активном или пасивном игром за поменуте структуре. Ако би се, пак, та медицинска радница са РТС-овог снимка заклела да је Тадић ипак примио „Новартисову" вакцину, онда бисмо његове политичке грешке и лутања могли да објашњавамо његовим рђавим саветницима и његовим сопственим лошим проценама и предвиђањима. Како год било, читава ова афера са вештачки створеном „пандемијом" и сумњивом вакцином добра је лекција и Тадићу, и свима нама. Употребљавајмо своју здраву памет, критички се односимо према великим медијима (најчешће блиским политичарима и крупном капиталу) и информишимо се што више из независних извора – од критичких интернет сајтова, преко нонконформистичких интелектуалаца, до личних пријатеља. Само тако ћемо преживети у овом систему бесрамне јавне лажи и бесрамног приватног профита. Само тако ћемо сачувати своју слободу, своју имовину и – своје здравље. (Краћа верзија овог чланка објављена је у „Печату" бр. 98)   http://www.nspm.rs/politicki-zivot/da-li-se-tadic-vakcinisao-q.html [1] http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/104707/Za-lecenje-gripa-treba-jos-100-do-200-miliona-evra  [2] http://www.mondo.rs/v2/tekst.php?vest=141841 [3] http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/120082/Obolelo-vise-od-20000-gradana [4] http://www.parlament.gov.rs/content/cir/akta/akta_detalji.asp?Id=173&t=Z [5]http://www.humanite.fr/2010-01-07_Societe_Grippe-A-L-implacable-requisitoire-du-depute-Wodarg српски превод: http://www.rtv.rs/sr_lat/drustvo/za-vojsku-vakcina-obavezna_164235.html [6] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/661/Нови+грип/404931/Тадић+се+вакцинисао.html [7] http://www.nspm.rs/prenosimo/organizovali-su-paniku-oko-svinjskog-gripa.html [8] Види коментар др Миланка Шеклера уз превод Водарговог интервјуа (http://www.nspm.rs/component/option,com_yvcomment/ArticleID,23850). [9] Исто. [10] http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/126634/Ako-poslanici-brinu-o-gradanima-nek-se-vakcinisu [11] http://misicb.tripod.com/lektira/danga.htm [12] http://www.politika.rs/rubrike/vesti-dana/Pochela-vakcinacija-poslanika.sr.html [13] http://www.blic.rs/Vesti/Svet/106875/Medicinske-sestre-ne-zele-vakcinu-protiv-novog-gripa; http://www.dverisrpske.com/tekst/1750640 [14] http://www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/7737/Udruzenje-lekara-Paniku-digla-drzava

 

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/da-li-se-tadic-vakcinisao-q.html

PATRIJARH IRINEJ-POMIRITELJ

 

VESTI iz Frankfurta, obj.24.januar 2010.

Ličnost nedelje

PATRIJARH IRINEJ - POMIRITELJ

 

Suđeno mu da miri zavađene

 

Nakon što je njegovo ime izvučeno žrebom novoizabrani poglavar Srpske pravoslavne crkve Njegova svetost gospodin Irinej (Gavrilović) rekao je da je to bila volja Božja i volja Svetog arhijerejskog sabora.

"Na tu tešku dužnost izabran sam uz pomoć braće arhijereja sa kojima ću zajedno nositi breme i sve probleme", rekao je 80-godišnji patrijarh Irinej neposredno po izboru.

Novoizabrani patrijarh, svetovnog imena Miroslav Gavrilović, rođen je 1930. u selu Vidova, 15-tak kilometara od Čačka, u sredini gde su se čula zvona manastira Ovčarsko-kablarske klisure. Kao petogodišnjak ostao je siroče. Otac Zdravko je poginuo nesrećnim slučajem, a mati Milijana ostala sa troje siročadi: sinovima Vukomanom i Miroslavom i ćerkom Milijankom. Nakon završetka osnovne škole Miroslav upisuje nižu gimnaziju u Čačku koju kao 15-godišnjak napušta i odlazi u manastir Preobraženje na Ovčar planini, ali ga tu monasi posle osam meseci ubediše da nastavi školu. Vratio se i završio gimnaziju, a potom i Bogosloviju u Prizrenu (tadašnji jeromonah i potonji patrijarh Pavle mu je pomagao da napiše molbu za upis). Diplomirao je i na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Po završenom Teološkom fakultetu, zbog nesporazuma sa ondašnjim patrijarhom Germanom, upisuje studije prava, odlazi na odsluženje vojnog roka, a potom se zapošljava u "Centrotekstilu". Međutim, nakon godinu dana vraća se u Crkvu i biva postavljen za predavača Prizrenske bogoslovije. Pre stupanja na dužnost profesora oktobra 1959. u manastiru Rakovica, od patrijarha Germana prima monaški čin i dobija ime Irinej. Istoga meseca na dan Svete Petke 27. oktobra 1959. u crkvi Ružica ispod Kalemegdana u Beogradu rukopoložen je u čin jeromonaha. Dok je kao profesor u Prizrenskoj bogosloviji, službovao upućen je na postdiplomske studije u Atinu. Godine 1969. postavljen je za upravnika Monaške škole u manastiru Ostrog, odakle se vraća u Prizren gde postaje rektor Prizrenske bogoslovije. Sa te dužnosti 1974. izabran je za vikarnog episkopa patrijarha Germana Đorića sa titulom episkopa moravičkog. Za episkopa niškog postavljen je 1975, tu je stolovao gotovo 35 godina do izbora za patrijarha srpskog.

Patrijarh Irinej je u SPC poznat kao staložen i nepristrasan čovek nesklon svrstavanju u klanove ili lobije. Mada ga smatraju ekumenistom, a i sam je uoči izbora za patrijarha javno rekao da je vatikanski papa dobrodošao u Niš 2013. na proslavu 1700 godina Milanskog edikta, patrijarh Irinej do sada, kao član Svetog arhijerejskog sabora, nije podržavao izmene u tradicionalnom načinu služenja liturgije niti je novotarije bliske katoličanstvu i nesvojstvene iskonskom pravoslavlju dopuštao u Eparhiji niškoj.

Novoizabrani duhovni otac svih Srba uvažen je kao veliki neimar, ali i crkveni diplomata kome kao da je suđeno da miri zavađene i izlazi na kraj sa crkvenim raskolima u Americi, Australiji i još neprevaziđenim u Makedoniji. Nije isključeno da mu je, kako se može čuti među srpskim vladikama, "Bog namenio da bude i jedan od važnih aktera budućeg svehrišćanskog pomirenja, za čije jedinstvo se već vekovima čitaju molitve na bogosluženjima".

Patrijarh Irinej je dobro poznat srpskoj dijaspori, posebno na severnoameričkom kontinentu gde je uz danas počivšeg patrijarha Pavla poslednje decenije 20.veka imao zapaženu ulogu u prevazilaženju višedecenijskog srpskog crkvenog raskola. Sa svojim prethodnikom bio je takođe u poseti Srbima u Australiji, pre pet i po godina. Sećajući se tih "raskolničkih godina" u Americi pričao je da je tamo odlazio čak 22 puta. Sveti arhijerejski sabor je 1989. nameravao da ga postavi za episkopa u Čikagu, a četiri godine ranije išao je po nalogu Sinoda u posetu eparhiji sa sedištem u Čikagu, da bi 1986. bio postavljen za administratora te eparhije na godinu dana. Imao je nekoliko susreta na temu kako da se prevaziđe katastrofalni raskol sa tadašnjim mitropolitom novogračaničkim Irinejom Kovačevićem, šest godina pre pre nego što je došlo do izmirenja Novogračaničke mitropolije sa Patrijaršijom u Beogradu.

Kao što je, prema rečima ljudi bliskih novom srpskom patrijarhu, "u svojstvu episkopa bio uzdržan prema državnim vlastima u vreme Brozove i postbrozove komunističke vladavine, tako se i kada je reč o prelomnim zbivanjima u Srbiji tokom vladavine režima Slobodana Miloševića nije gurao među državnike, ali ni među vlastodršce posle petooktobarskih promena 2000."

Jedino se prilikom velikih narodnih protesta, koji su zahvatili Srbiju s jeseni 1996. godine, u porti niške Saborne crkve obratio demonstranatima rekavši da se "Crkva uvek postavlja na stranu pravde, istine i slobode". Iste večeri pozvao ga je grčki ambasador i telefonom mu čestitao na hrabrosti.

Po pitanju Kosova više puta je ponovio da je stav Crkve "da se za Kosovo borimo svim raspoloživim sredstvima": "Jevreji su čekali na Jerusalim 800 godina", poručivao je sa katedre Eparhije niške.

Upamćen je u Nišu i kao veliki crkveni graditelj i obnovitelj duhovnog života. Takođe, njegovom inicijativom u ovom gradu do 2013. treba da bude podignut najveći krst na Balkanu jer se tad u Nišu osim vatikanskog pape očekuju i predstavnici Milana, Carigrada, Trijera, Soluna... svih gradova vezanih za rimskog imperatora Konstantina, koji je u Milanu 343. godine legalizovao hrišćanstvo.

Radmila LONČAR