SVETLANA VASOVIĆ MEKINA: KO NAM GRADI „LEPOTICU" NA ADI?
sreda, 31 avgust 2011 09:58
Dok u Beogradu paradno „otvaraju" most na Adi u Sloveniji bivši radnici CST obijaju prag Biroa rada gledajući čelne ljude u Okružnom sudu u Ljubljani
U normalnom svetu cene onog ko radi dobro, a prepuštaju zaboravu one koji rade loše. U našoj realnosti, međutim, postoje i paralelni svetovi koje ni naveći, ni najskuplji mostovi ne mogu da spoje. To važi i za firmu SCT iz Slovenije koja u dva paralelna sveta, srpskom i domaćem, slovenačkom – doživljava oprečnu sudbinu.
Dok u Beogradu lokalni zvaničnici i predsednik Republike paradno „otvaraju" (istina, za pešačenje) most kod Ade Ciganlije koji je gradila i najveća slovenačka građevinska firma SCT (čiji je direktor u Nemačkoj pravosnažno osuđen za korupciju), u Sloveniji bivši radnici tog preduzeća jalovo obijaju prag Biroa rada gledajući čelne ljude nekadašnje firme kako se u Okružnom sudu u Ljubljani brane od optužbi da su učestvovali u nameštaljkama javnih tendera, korumpirali državne službenike i, rečju, sebi prisvojili bajnu protivpravnu korist. Vodeći lik te sudsko-medijske afere je Ivan Zidar, direktor i vlasnik slovenačkog građevinskog giganta SCT, što je skraćenica od prvobitnog imena firme „Slovenija, ceste, tehnika", sada u stečaju.
Što nameće pitanje kako je moguće da firma koja je ogrezla u korupciju i na kraju, proteklog proleća i propala – u Srbiji bude izabrana za „najboljeg partnera" zajedno sa austrijskim graditeljem „Por"? Kako je moguće da su troškovi ćuprije u Beogradu porasli nekoliko puta i dostigli vrtoglave visine, iako su srpski zvaničnici morali znati, recimo, za upozorenja u Sloveniji nadležne ministarke zdravstva s početka 2008. godine, a kasnije (u novoj Vladi pod vođstvom premijera Boruta Pahora) i ministarke privrede, koje su javnosti razotkrile „taktiku" SCT-a, usmerenu na „kidnapovanje države" kao platiše naručenog posla?
BURAZERSKI POSLOVI
Javnost u Sloveniji već tri godine iz sedmice u sedmicu otkriva kako je SCT kod kuće decenijama harao osvajajući, bez problema, državne tendere za gradnju novih bolnica, autoputeva, tunela, vijadukata i javnih institucija uopšte, a potom bi ugovorom utanačenu cenu probijao posle započetih radova namećući stalno nove anekse, pa je cena bezmalo svakog njihovih projekata skočila po nekoliko puta. Što u tom poslu nije ni malo, ni simbolično. Zapamćeno je, na primer, kako se ministar saobraćaja u prethodnoj Vladi Radovan Žerjav gotovo rasplakao pred kamerama kada je pao malter sa plafona u tunelu obilaznice oko Ljubljane netom, pošto ju je svečano pustio u promet, a veća nesreća izbegnuta je zahvaljujući čistoj sreći. Ali zato nisu bili ni malo srećni građani Slovenije, jer je cena rečenih tunela tokom godina njihove do bola razvučene gradnje skočila tri puta i na kraju dostigla stotinak miliona evra. Slično je bilo sa otvaranjem Pedijatrijske klinike u centru Ljubljane na čiji završetak se čekalo gotovo deceniju. Zidar je, da bi se dodvorio već prilično besnoj javnosti, jer su mali bolesnici u međuvremenu bolovali u neuslovima konjušnice zaostale iz vremena Marije Terezije, pred fotoreporterima čak upriličio nevešto ljuljanje, u društvu ministarke zdravlja, na ljuljašci. A onda je pukla još veća bruka – utvrđeno je šta je sve aljkavo ili naopako izgrađeno na bolnici, slično kao i na autoputu Ljubljana-Maribor, gde je SCT položio neadekvatan asfalt u dva tunela na planinskom perivoju Trojane, zbog čega su šoferi bili upozoreni da, kako bi izbegli pogibelj (naročito u doba večitih kiša), moraju da smanje brzinu sa dozvoljenih 120 kilometara na čas na svega 60 kilometara. Posle nešto ping-ponga na temu da SCT nije dužan da o svom trošku popravlja svoju lošu gradnju, pritisak slovenačkih medija koji su u maniru linča svakodnevno otkrivali brljotine SCT, dojučerašnje paradne slovenačke firme, Zidar se lično slikao ispred trojanskih tunela, obećavši zemljacima brzo rešenje problema. Skinut je loš beton i postavljen odgovarajući.
Sve to je dovelo do toga da nadležni ministri nisu više mogli da oćute takav (ne)poslovni bezobrazluk, dok su internetni forumi bili puni pisama razjarenih poreskih obveznika koji su u svojim komentarima najčešće pominjali reč „kriminal" i apelovali na organe gonjenja da stanu na put istom. Pominjanje kriminalnih radnji nameće sledeću dilemu – kako je moguće da čak i posle spektakularnog hapšenja direktora SCT-a Ivana Zidara usred Ljubljane i potonje propasti SCT-a koji je već i zvanično završio u bankrotu, njegove „poslove" u Srbiji nedavno preuzme „Primorje" čiji direktor Dušan Černigoj, takođe zbog optužbi o nameštanju tendera – deli u Ljubljani optuženičku klupu sa bivšim direktorom SCT-a Zidarom? Svi oni, čiji će i daleki potomci u Srbiji otplaćivati dug za gradnju skupog mosta kod Ade, trebalo bi da se zapitaju kako to da je posao gradnje prilaznih puteva ćupriji koja trenutno stoji ni na nebu, ni na zemlji – lančano dobijaju slovenačke građevinske firme za čije vodeće ljude je u Sloveniji utvrđeno da su sklapali poslove „burazerski", podmićujući sve i svakoga?
Nije retoričko pitanje da li samo u Srbiji rečena preduzeća rade pošteno, pa u Beogradu dobijaju unosne poslove kao po tekućoj traci u trenutku kada u Sloveniji propadaju ili su na ivici bankrota jer državne banke odbijaju da im daju garancije, iako su im u izgledu milionski poslovi (u slučaju SCT-a najčešće van države, gde zao glas još nije stigao).
Deo odgovora krije se u paralelnoj medijskoj stvarnosti – jednoj u Srbiji, drugoj u Sloveniji. Izgradnju mosta kod Ade Ciganlije srpski mediji prikazuju kao gigantski uspeh aktuelne gradske i republičke vlasti, pa su sva pitanja koja bacaju senku na „veličanstvenu sliku" tog neimarskog poduhvata – počišćena „ispod mosta". Uz to, mediji u Srbiji su, većinom planski, „počistili" dopisnike iz Slovenije, a agencijske vesti iz te zemlje su šture, često aljkavo prevedene, a još češće pomno cenzurisane od strane urednika koje na neposredan ili posredan način kontroliše Vlada. Eto prvog u mozaiku odgovora zašto građani u Srbiji i Sloveniji žive u paralelnim svetovima. Apsurd je potpun – dok u Sloveniji javnost svakodnevno proždire nove pikantne detalje o aferi „Čista lopata" (simboličnog li naziva!), otkrivajući kako su nekadašnji „prvi građevinari" beskrupulozno čerupali državnu kasu, u Srbiji vlast i mediji (tim redom) nekritički slave njihove projekte, bez obzira na cenu. Ispada da je najvažniji podatak „lepota" građevine kakve navodno nigde u blizini nema. Kao da nemamo u blizini poučnije primere, recimo u Budimpešti, gde je Dunav premrežen mostovima prelepim, ali i onim čeličnim, rekli bismo ružnjikavim, što nije kosnulo ni stanovnike, ni posetioce glavnog mesta Mađarske, za razliku od turista i građana Beograda, kojima je za prelazak preko Save, preko ona tri raspoloživa beogradska mosta, potrebno više vremena nego prosečnom Slovencu da pređe 120 kilometara između Ljubljane i Maribora. Ili, još bolje, iz ličnog iskustva mogu da napišem da sam 12. avgusta brže stigla od Zagreba do Ljubljane, zajedno sa „čekiranjem" putnih isprava na hrvatsko-slovenačkoj međi, nego od Voždovca do Tošinog bunara na Novom Beogradu.
DOKAZANI PODMIĆIVAČI
Kako bilo, u Srbiji su očito dobrodošli partneri dokazanih podmićivača, koje u Beogradu nagrađuju čak novim poslovima. Černigojevo „Primorje" je tako pretposlednjeg dana juna potpisalo ugovor sa beogradskim naručiocima da za most na Adi u roku od godinu dana izgradi, između ostalog, „veliki pristupni vijadukt dugačak 800 metara preko kojeg ide prilazni put sa šest traka". Investitor projekta je Skupština Grada Beograda koju predstavlja javno preduzeće Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda. U ime investitora i izvođača ugovor su potpisali predstavnik Direkcije i predsednik Upravnog odbora „Primorja" Dušan Černigoj, čime je on od Zidarovog SCT-a (koji je prvi potpisao ugovor za isti posao oktobra lane, ali zbog stečaja od vijadukata nije bilo ništa) preuzeo štafetu gradnje prilaznih puteva za najskuplji most u ovom delu sveta.
Ako je iko na osnovu informacije sa početka teksta zaključio da je spora, ali dostižna pravda sustigla prvake slovenačkih građevinskih firmi bar na sudu u Ljubljani, biće razočaran. Zidar već mesecima izvrdava ročišta i odugovlači suđenje, stalno se izvlačeći na svoje krhko zdravstveno stanje, tačnije – bolove u kičmi. Pa stalno „boluje" u prestižnim banjama, okružen armijom privatnih bolničara, što ljubljanski mediji budno prate, pa su upravo otkrili i da je iz propasti SCT-a korist izvukla samo uža Uprava. Ispostavilo se da zdravstvene tegobe nisu omele Zidara da iz kreveta povlači konce u umirućem SCT-u i zdrave delove firme ispod žita prenese na firme-ćerke koje je u međuvremenu osnovao što širom Slovenije, što, navodno, u Rusiji, a u priličnom broju u državama u regionu. Sada je procurelo da je nedavno čak isplatio svoja dva partnera, manjinska vlasnika SCT-a. Nerasvetljeno je i kako je uopšte privatizovano to društveno preduzeće devedesetih godina prošlog veka, a nedavno je aktuelizovana i dugo potlačena afera o (nezakonito) očerupanim malim akcionarima.
Dušan Mest, koji je kao prokurist u SCT došao ovog proleća, danas pomaže stečajnom upravitelju Leonu Benigaru Tošiču, stigavši na mesto direktora više „ćerinskih preduzeća" SCT-a, i to „Voviste", „SCT Asfalti", „SCT Primorska", „SCT Nekretnine", „Bitumna"… Radnici koji su ceo radni vek proveli u nekada najvažnijem državnom građevinskom preduzeću, koje je gradilo od Sadamovog Iraka do Gadafijeve Libije, ostali su bez desetine miliona evra uskraćenih od strane poslodavca na ime neisplaćenih plata i doprinosa. Banke i drugi poverioci suočeni su sa činjenicom da nikada neće videti ni centa od miliona evra koje im SCT duguje, među kojima su i oni koje je grad Beograd platio, u budžet firme za izgradnju mosta preko Ade.
Kako javlja ljubljansko „Delo", Zidar i njegovi partneri uspeli su, uprkos krizi koja je pokopala decenijama najjače slovenačke firme (SCT i njegov velenjski pandan „Vegrad"), ne samo da očuvaju nego i uvećaju lični imetak, zahvaljujući „različitim vlasničkim manevrima, izbacivanjem malih akcionara i prenosima vlasništva". Konačni pobednik ove operacije, jedne od najvećih u osamostaljenoj Sloveniji, jeste Ivan Zidar. On je postao apsolutni gazda SCT „Holdinga" koji kontroliše sva „ćerinska preduzeća", kojima se, prema pisanju slovenačke štampe, i ne zna tačan broj. Zidar čak ni zadnju „ratu" u otkupu 12 odsto preduzeća od dvojice dosadašnjih tesnih saradnika i partnera – nije isplatio iz svog džepa, već je svotu od 250.000 evra isplatio sa računa preduzeća SCT „Holding". Ivan Zidar (72) tako je nedavno postao jedini akcionar i gazda SCT „Holdinga", na koji je još uoči stečaja preduzeća SCT preneo većinu novca koji su kontrolisala SCT-ova „ćerinska preduzeća" uz „zdrave" delove SCT-a, poput „Fabrike metalne opreme" (TKO) iz Murske Sobote.
Sve to je Ivan Zidar mogao da radi jer je istovremeno imao tri međusobno (u svakoj normalnoj državi) nespojive funkcije. Bio je, sve u isti mah: predsednik Uprave, predsednik Nadzornog odbora i većinski vlasnik SCT-a. Mediji u Sloveniji sada kritikuju i praksu prema kojoj menadžeri koji uspešno „bankrotiraju" svoje preduzeće, mogu bez ikakvih ograničenja ponovo da rade kao preduzetnici, dok u drugim državama, na primer u Nemačkoj, to nije slučaj, pa propale preduzetnike čeka nekoliko godina ne samo apstinencije nego zabrane obavljanja poslova u kojima su propali.
Zidar na svom džepu nije osetio ni krizu, a još manje propast firme na čijem je čelu bio nekoliko decenija, niti pokazuje mrvicu griže savesti, iako je upropastio mnoge. O čemu je mogao da se obavesti iz brojnih reportaža TV „Slovenije", u kojima su svoja svedočenja iznosili radnici, prinuđeni da prežive jedva s jednim evrom dnevno, zavisni od milostinje lokalnog „Crvenog krsta" i crkvenih karitativnih organizacija. I dok njegovi radnici muku muče – u javnosti slikani izgladneli kao da su bili zatočeni u nekom radnom logoru, izbačeni iz dotadašnjih radničkih domova/staništa, a oni iz Bosne bez sredstava da se vrate kući – otkriveno je da Zidar važi za jednog od najbolje plaćenih menadžera u Sloveniji, ikada. Čak i kada je SCT već zapao u probleme, Zidar je „zarađivao" neverovatnih 794.000 evra godišnje, odnosno 2.170 evra na dan.
„Čista lopata"
Zidar, zahvaljujući timu najskupljih advokata, već mesecima, naočigled ogorčene javnosti, uspešno izvrdava sudski proces pokrenut zahvaljujući aferi „Čista lopata". Afera je pukla februara 2008. godine kada je policija uhvatila njega, direktorku preduzeća „Vegrad" Hildu Tovšak i direktora „Primorja" Dušana Černigoja (zajedno sa još četvoricom suoptuženih, malo sitnijih „riba", ali isto tako važnih u slovenačkoj građevini), kako jedni drugima „nameštaju" uslove za gradnju kontrolnog tornja na aerodromu u Ljubljani. U skladu sa dogovorom tri „zaverenika", onaj ko bi dobio posao na tenderu potom bi podelio „plen" sa druga dva partnera tako što bi ih angažovao u izgradnji tornja. Slovenijom je u to doba kolao vic da SCT dobije posao za 100 miliona evra, onda prepusti operacionalizaciju „Vegradu" za 50 miliona, a „Vegrad" angažuje „Primorje" da odradi gradnju za 25 miliona evra, pa su „i vuk sit, i koza cela".
Od basnoslovno napumpane cene tornja na ljubljanskom aerodromu, posle „Čiste lopate", jasno, više nije bilo ništa. Aerodrom je odustao od gradnje tornja posle tog iskustva. Ubrzo je propao „Vegrad", a proteklog proleća i SCT.
Zidaru, međutim, nije uspelo da se izvuče od osude u Nemačkoj – krajem prošle godine osuđen je zbog primanja provizije prilikom kupovine gradbene mehanizacije (kamiona) od strane čelnika iz firme „MAN". Iako je globu u visini od milion evra platio glatko, kako bi stvar ostala van domašaja medija i da ne bi doprla do ušiju poslovnih partnera u regionu, slovenački novinari su je „prokljuvili". I to baš uoči potpisivanja ugovora u Beogradu, na osnovu kojeg bi Zidarov SCT gradio vijadukte ka mostu ka Adi sa novobeogradske strane.
Zidar, iako je u domaćoj javnosti postao omražen ne samo zbog sumnjivo prigrabljenog bogatstva nego i zato što je unesrećio brojne porodice svojih bivših radnika, još uvek je poslovno aktivan bez obzira na to što bi davno mogao da ode u penziju. Slovenački mediji često podvlače frapantan podatak da je on uz pomoć svojih političkih i inih „veza" sve do potonuća SCT-a uspevao da dobije nove poslove u Srbiji i Bosni i Hercegovini. Zanimljivo je da je u Bosni poslove zbog nepoštovanja ugovora izgubio mnogo brže nego što je to bio slučaj u Srbiji, gde su mediji, ali i nadležni do zadnjeg trenutka bili nemi, gluvi i slepi za vesti iz Slovenije o problemima u koje je zapao SCT.
Izvor Pečat 30. 08. 2011.
