Prokrustova spoljnopolitička pozicija Srbije
Зоран Чворовић
16–20 minutes
Problem naše spoljne politike je što su evropske integracije, kao njen glavni cilj, direktno suprotstavljene „očuvanju suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celovitosti" države i „očuvanju postojanja i zaštiti srpskog naroda gde god on živi"
U javnosti se neretko čuje tvrdnja da se spoljna politika Srbije zvanično temelji na strategiji „četiri stuba", koja podrazumeva dobre i ujednačene odnose sa Evropskom unijom, Rusijom, SAD i Kinom. Stvar je, međutim, u tome što Republika Srbija uopšte nema strategiju spoljne politike.
To što postoji jedno rašireno uverenje koje nema uporište u zvaničnim strateškim spoljnopolitičkim dokumentima, samo govori o tome da su domaći vodeći političari uspeli da uvere srpsko javno mnjenje da je ono što figurira u njihovim verbalnim nastupima, a što odgovara političkim uverenjima ogromne većine građana, sankcionisano najvišim državnim aktima.
Počev od Borisa Tadića, koji je još 2009. godine prvi u inauguralnom govoru promovisao spoljnopolitičku koncepciju „četiri stuba srpske spoljne politike", pa sve do Aleksandra Vučića, koji je od Tadića, zajedno sa vlašću, preuzeo i njegovu spoljnopolitičku koncepciju za verbalnu upotrebu.
To što Republika Srbija nema zvaničnu spoljnopolitičku strategiju mnogo govori o spoljnoj politici aktuelnih vlasti. Naročito kada se ima u vidu da spoljnu politiku, po rečima Aleksandra Gajića i Slobodana Jankovića, „čine samointeresne strategije koje biraju države da bi ostvarile svoje nacionalne interese u međunarodnim odnosima". Stoga se, ističu ovi autori, uspešnost jedne spoljne politike pre svega proverava kroz pitanje – u kojoj meri u svom delovanju utvrđena spoljna politika i diplomatija neke države doprinose ostvarenju nacionalnih ciljeva? (ovde).
Strateško usmerenje
Pošto se ne temelji na strateškom dokumentu, koji je inače iz nadležnosti Narodne skupštine, spoljna politika Srbije se ne vodi prema unapred definisanim strateškim nacionalnim interesima države, već s obzirom na ono što je oportuno za vladajuću političku elitu. Moguće je, doduše, da vlast vodi spoljnu politiku u skladu sa nacionalnim interesima, ali su ti interesi, u odsustvu strateških dokumenata, svakako oportuno opredeljeni.
To što spoljna politika Srbije u odsustvu strateškog dokumenta deluje u odnosu na srpske nacionalne interese – amorfno, ne znači da je ona takva i kada su pitanju interesi onih spoljnih faktora koji presudno utiču na njenu spoljnopolitičku poziciju, a koji su prepoznati u okviru do danas zvanično nesankcionisane spoljnopolitičke koncepcije „četiri stuba srpske spoljne politike".
U odsustvu spoljnopolitičke stategije, na značaju dobija Strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije, koja je doneta 2019. godine (ovde). A u njoj su „evropske integracije i članstvo Srbije u Evropskoj uniji" proglašeni za nacionalni interes i to u istom rangu sa „očuvanjem suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celovitosti", „očuvanjem unutrašnje stabilnosti i bezbednosti," „očuvanjem mira i stabilnosti u regionu", „očuvanjem postojanja i zaštite srpskog naroda gde god on živi, kao i nacionalnih manjina i njihovog kulturnog, verskog i istorijskog identiteta", „ekonomskim razvojem i ukupnim prosperitetom" i „očuvanjem životne sredine i resursa Republike Srbije". Ovo su, dakle, nacionalni interesi Srbije prema važećoj Strategiji nacionalne bezbednosti.
Problem ovako definisanih nacionalnih interesa iz ugla bezbednosti i odbrane Republike Srbije, ali koji neminovno utiču i na njenu spoljnu politiku, nije samo u tome što evropske integracije imaju isti značaj kao „očuvanje suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celovitosti" države i „očuvanje postojanja i zaštite srpskog naroda gde god on živi", nego što su evropske integracije direktno suprotstavljene upravo ovim nacionalnim interesima.
Plenarna sala Narodne skupštine Srbije (Foto: Tanjug/NS Srbije/Peđa Vučković/bs)
Naime, prema Pregovaračkom okviru Srbije i EU od 2014. godine potpuna normalizacija odnosa sa tzv. Kosovom prema najvažniji je uslov koji Srbija mora da ispuni na „evropskom putu". Takođe, Evropska unija od Srbije zahteva da zbog regionalne saradnje (koja je u Strategiji nacionalne bezbednosti takođe proglašena za srpski nacionalni interes), ne podržava Republiku Srpsku u njenoj odbrani izvornog dejtonskog Ustava.
Doduše, izjednačavanje u Strategiji nacionalne bezbednosti očuvanja postojanja i zaštite srpskog naroda van granica Srbije sa zaštitom nacionalnih manjina u Srbiji, te proglašavanje ovog poslednjeg za nacionalni interes srpske države, govori o tome da donosilac ovog strateškog dokumenta brigu Srbije za prava Srba u Srpskoj izgleda i ne razmatra van okvira zaštite klasičnih manjinskih prava. A to je, naravno, prihvatljivo i Briselu.
Način na koji Strategija nacionalne bezbednosti definiše rizike i prioritete energetske, bezbedonosne i spoljne politike Srbije jasno pokazuje, ne samo da su evrointegracije nacionalni interes višeg ranga u odnosu na druge pobrojane nacionalne interese, već i da iz ugla ovog strateškog dokumenta iz sfere bezbednosti Srbija ne može da vodi spoljnu politiku sa ujednačenim osloncem na „četiri stuba".
Jer, energetska bezbednost zemlje, kao i njena spoljna i bezbedonosna politika, ovim dokumentom su potpuno podređene zahtevima evrointegracija, odnosno samo briselskom „stubu" spoljne politike.
Posledice evrointegracija
Tako se, s jedne strane, u Strategiji prepoznaje da „energetska bezbednost Republike Srbije može biti ugrožena narušavanjem stabilnog i redovnog snabdevanja energentima iz drugih država". S druge strane, energetska bezbednost Srbije se potpuno podređuje geopolitičkim i geoekonomskim planovima i interesima Evropske unije, jer se u dokumentu ističe da se „potpisivanjem Ugovora o osnivanju Energetske zajednice Republika Srbija opredelila za uspostavljanje regionalnog tržišta električne energije, prirodnog gasa, nafte i derivata nafte i njegovu integraciju u energetsko tržište Evropske unije".
Energetska bezbednost zemlje, kao i njena spoljna i bezbedonosna politika potpuno su podređene zahtevima evrointegracija
Takođe, na više mesta u Strategiji se izražava spremnost Srbije, da će „intenzivno raditi u cilju smanjenja energetske zavisnosti", čime se jasno cilja na prekid energetske saradnje sa Rusijom. Stvarnost ovih dana najbolje opovrgava zaključak iz Strategije nacionalne bezbednosti, da bi oslobađanje od energentske zavisnosti i integrisanje Srbije u energetskog tržište EU, „trebalo da doprinese višem nivou energetske bezbednosti".
U odsustvu strateškog spoljnopolitičkog dokumenta, Srbija je Strategijom nacionalne bezbednosti potpuno podredila svoju spoljnu i bezbedonosnu politiku obavezama iz procesa pristupanja Srbije Evropskoj uniji, kao nacionalnom interesu broj jedan.
Tako Strategija potvrđuje, pored ostalog, da „Republika Srbija podržava evropske vrednosti i spoljnopolitičke ciljeve izražene u osnovnim dokumentima Evropske unije, kao i glavne smernice njenog spoljnopolitičkog delovanja koje se zasnivaju na tim vrednostima", kao i da je Republika Srbija „čvrsto opredeljena da u okviru procesa pristupanja doprinosi Zajedničkoj spoljnoj, bezbednosnoj i odbrambenoj politici Evropske unije, te da se integriše u koncepte te evropske politike".
Ministar spoljnih poslova Srbije Nikola Selaković, predsednik Srbije Aleksandar Vučić i premijerka Srbije Ana Brnabić zajedno sa šefom delegacije EU u Srbiji Semom Fabricijem ispred Skupštine Grada Beograda povodom Dana Evrope, 09. maj 2021. (Foto: Predsedništvo Srbije/Dimitrije Gol)
Možda su donosioci Strategije nacionalne bezbednosti Srbije, kada su 2019. godine ovako definisali nacionalne ciljeve i prioritete, mislili da „papir trpi sve", makar se radilo i o strateškom dokumentu, i da Srbija, zbog izvesne neizvesnosti njenog članstva u EU, ima napretek vremena da levantinski lavira između neformalna „četiri stuba spoljne politike", dok se za to vreme pregovaračkim poglavljima i domaćim pravnim aktima formalno zaklinjala na prioritetnost i imperativnost evrointegracija.
Međutim, od početka rata u Ukrajini, Evropska unija je počela sve intenzivnije i nemilosrdnije da podseća vlasti u Srbiji upravo na obaveze koje je preuzela u procesu evrointegracija, naročito u spoljnoj, bezbedonosnoj i energetskoj politici.
Danas je odveć jasno da obaveze iz zajedničke energetske politike sa EU ne garantuju Srbiji ekonomski napredak, već sigurnu nestašicu energenata. A da potpuno usaglašavanje sa spoljnom i bezbedonosnom politikom EU ne garantuje Srbiji „mir i stabilnost", kao što se konstatuje u Strategiji nacionalne bezbednosti, već je dovodi u status neprijtelja jedne nuklearne velike sile, koja je pritom dosledni branilac teritorijalnog integriteta Srbije na Kosovu i Metohiji i dejtonske ustavne pozicije Republike Srpske.
Neokolonijalni položaj
Koliko je za unutrašnju stabilnost zemlje opasna potpuna podređenost Srbije Briselu, kao stvarnom „stubu" broj jedan njene spoljne politike, pokazao je sadržaj nedavne Rezolucije Evropskog parlamenta (ovde). Ovim dokumentom je Evropska unija jasno stavila do znanja Srbiji da Briselu proces evrointegracija daje mogućnost da se meša u njene unutrašnje stvari, da vrši nadzor nad njenim policijskim, tužilačkim i sudskim aparatom, da arbitrira u unutrašnjim političkim sukobima i, najzad, da određuje koje su političke ideje i stavovi prihvatljivi, a koji moraju biti uklonjeni iz javnog prostora (ovde).
Rezolucija Evropskog parlamenta je, po svemu sudeći, samo najava još oštrijeg izveštaja Evropske komisije. Nakon toga može uslediti donošenje ili najava pojedinih kaznenih mera prema Srbiji, kako bi se ona pre svega naterala da u sadašnjim uslovima unutrašnjih oštrih društvenih i političkih protivrečnosti, kao i rata u Ukrajini, sama likvidira poslednje pretpostavke za vođenje multivektorske spoljne politike (ovde).
Efekat pretnje kaznenim merama biće proporcionalan meri ekonomske, političke i bezbedonosne zavisnosti Srbije prema briselskoj administraciji, koja se prethodnih godina samo povećavala, uklanjajući neopohdne pretpostavke za postojanje multivektorske spoljne politike.
Upotreba nevladinih organizacija, za koje Evropska unija iz godine u godinu izdavaja na godišnjem nivou sve veća (višemilionska) sredstva, uticaj Evropske unije na strukovna udruženja (ovde), naročito sudija i tužilaca, te upotreba liberalne ideologije za legitimizaciju zahteva za ograničenje državnog suvreniteta, jesu ključni instrumenti političke destabilizacije Srbije, čija se zloćudnost povećava sa eliminacijom multipolarnosti u spoljnoj politici zemlje.
Predsednica Evropske komisije na pres-konferenciji tokom posete Srbiji, Beograd, 15. oktobar 2025. (Foto: Tanjug/Jadranka Ilić/bg)
Zbog prekomerne spoljnopolitičke zavisnosti od Brisela, koja proističe iz obaveza koje Srbija preuzima u procesu evrointegracija, kao i od povećanja stepena ekonomske zavisnosti Srbije od zemalja EU, pozicija zvaničnog Beograda je ranjiva i prema Velikoj Britaniji, a naročito prema SAD.
Što se zvaničnog Londona tiče, njegova politika prema Balkanu i Srbiji, pre svega je opredeljena težnjom Velike Britanije da iz ovog kontinentalnog evropskog regiona istisne Rusiju. Stoga je u interesu Velike Britanije da se poveća stepen nekolonijalne vezanosti Srbije za Evropsku uniju, koja se uz zadovljstvo Londona iz primarno ekonomskog ubrzano transformiše u vojno-politički savez (ovde).
Istovremeno Velika Britanija unilateralno vodi u Srbiji borbu protiv „ruskog uticaja", a zapravo protiv svih pretpostavki multipolarne spoljnopolitičke i spoljnoekonomske orijentacije Srbije. O tome jasno svedoči i četiri milona funti koje je zvanični London izdvojio za borbu protiv „ruskih pretnji koje su usmerene na destabilizaciju regiona i podsticanje etničkih tenzija" (ovde).
A prema pisanju britanskog Telegrafa, Srbija i V. Britanija su 2021. godine, prilikom posete Beogradu britanskog ministra odbrane Volasa, potpisale sporazum o zajedničkom delovanju protiv ruskog uticaja (ovde). O snažnom prisustvu Velike Britanije i njenoj zainteresovanosti za balkanski region, govori i činjenica da London ima posebnog specijalnog predstavnika za Zapadni Balkan, koji redovno održava kontakte sa vlastima u Srbiji (ovde).
Velika Britanija koristi i svoje značajno prisustvo na Kosovu i Metohiji za destabilizaciju Srbije i njenu desuverenizaciju, pri čemu je London jedan od ključnih promotera nezavisnosti tzv. Kosova (ovde). Nedavna informacija da je V. Britanija kupila 860 kilometara magistralnih optičkih trasa u Srbiji (ovde), više nego jasno svedoči u strateškom prisustvu ove države u Srbiji, koje u uslovima spoljnopolitičke podređenosti Srbije Briselu ima nesumnjivo destabilizirajuće dejstvo na prilike u zemlji.
Evropa i rat
Zbog velike spoljnopolitičke zavisnosti od Brisela, Beograd nema mogućnosti da uspostavi bilo kakav poseban kanal kontakta sa Vašingtonom, a SAD svoj odnos prema Srbiji grade u okvirima odnosa koje aktuelna predsednička adminstracija ima sa Evropskom unijom. A na odnos SAD sa EU, po svemu sudeći, presudno utiče namera briselske globalističke elitu da spreči izlazak SAD iz ukrajinskog proksi rat, koji Unija i London vode protiv Rusije, a koji je za briselsku globalističku elitu od egzistencijalnog značaja (ovde).
Pošto je Brisel spreman da američko učešće u ratu protiv Rusije, u bilo kojoj formi, plati svojom političkom i ekonomskom nezavisnošću, SAD koriste takvu situaciju da širom Evrope, pa i na Balkanu, ukloni rusko i kinesko, pre svega ekonomsko, a i svako drugo prisustvo.
Zbog velike zavisnosti od Brisela pozicija zvaničnog Beograda je ranjiva i prema Velikoj Britaniji, a naročito prema SAD
Odatle dolazi i američki udar na energetsku stabilnost Srbije, koji je svakako usaglašen sa Briselom, i koji je usmeren na jednu od važnih pretpostavki za vođenje multipolarne spoljne politike. Ograničenja koja je EU uvela za kineski čelik iz Srbije, takođe su potpuno u skladu sa trenutnom američkom politikom prema Balkanu i Evropi uopšte.
Delovanje Turske u Srbiji i regionu ima takođe destabilizirajući efekat, pre svega usled jednostrane vezanosti Srbije za Brisel, što zvanična Ankara, kao važan član NATO pakta, umešno koristi za ostvarenje svojih neoosmanističkih planova na Balkanu. Potpisnik ovih redova je već pisao o ulozi Turske na prostoru Kosova i Metohije i Crne Gore (ovde, ovde).
Podaci izneti u ovim tekstovima jasno svedoče o nemoći Srbije da se na srpskom nacionalnom prostoru odupre neoosmanističkoj ekspanziji Ankare. Nemoć velikim delom dolazi od nesamostalnosti srpske spoljne politike, odsustva jasno definisanih nacionalnih ciljeva i evropodobne obaveze regionalne saradnje, čije poštovanje Brisel kontroliše na dnevnom nivou.
Kontejneri sa turskim lovačkim dronovima Skajdager stižu na prištinski aerodrom, 8. oktobar 2025. (Foto: Facebook/Albin Kurti)
Činjenica je da je rat u Ukrajini smanjio manevarske mogućnosti spoljne politike Srbije i da postoji realna pretnja da u novim uslovima budu pod diktatom Brisela, Vašingtona i Londona iz Srbije istisnute poslednje važne pretpostavke multipolarnosti – ruski udeo u energetskom sektoru i brojne kineske investicije. Međutim, ovakva situacija je dobrim delom rezultat činjenice da je Srbija i pre početka rata u Ukrajini povećavala svoju političku zavisnost od Brisela.
Tek je rat u Ukrajini pokazao koliko je opasno za Srbiju da izgubi realne prepostavke multipolarnosti i da svoju sudbinu veže samo za jedan spoljnopolitički „stub". Vezanost Srbije za Brisel umanjuje mogućnosti Srbija da se samostalno dogovara i sarađuje sa drugim važnim spoljnopolitičkim političkim „igračima", čak i sa onim koji imaju trenutne zajedničke interese sa Briselom.
U uslovima rata u Ukrajini pokazalo se da ništa ne preti unutrašnjoj stabilnosti jedne države, kao nespremnost političkih elita da preuzmu odgovornost za vođenje nezavisne spoljne politike.
U takvim nezavidnim okolnostima, danas se sa opozicionog pola srpske političke može neretko čuti da su u međunarodnoj politici, kada je u pitanju odnos prema Srbiji – svi isti. Takvo izjednačavanje govori da se iza ovih parola ne nalazi nikakva ozbiljna politika. Jer, ozbiljna spoljna politika pravi pažljivu gradaciju prema spoljnopolitičkim partnerima i to na osnovu brojnih i različitih pokazatelja.
Činjenica je da se spoljna politika ozbiljnih država pre svega rukovodi naciionalnim intersima, jer samo kolonijlani režimi ne vode spoljnu politiku u skladu sa nacionalnim interesima. Međutim, istorija i sadašnjost jasno pokazuju da srpski nacionalni intersi i intersi pojedinih velikih svetskih „igrača" nisu podjednako konvergentni. Ozbiljna suverenistička spoljna politika mora uvažiti ovu činjenicu.
Zoran Čvorović je profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu. Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor: Novi Standard
Naslovna fotografija: Getty/Dursun Aydemir/Anadolu Agency
BONUS VIDEO:
